Duh Vremena

Stabilna kriza

Milošević i Đukanović dosad su imali dovoljno prilike da se uvere da jedan drugom, bar zasad, mogu samo da pljunu pod prozor

Hoće li u Podgorici 13. januara doći do nečega? Hoće, koliko i u Beogradu 9. marta devedeset druge, ili treće, samo mnogo manje. I prošlogodišnja Bulatovićeva zakazana revolucija ispala je običan ulični izgred, a na reprizu će doći samo neupućeni, oni koje niko nije obavestio da se rušenje Đukanovića odlaže na neodređeno vreme.

Tokom protekle godine između Beograda i Podgorice, između Miloševića i Đukanovića, uspostavljeni su stabilno loši odnosi. Ne vidim da je tu moguće bilo šta bitno promeniti, ni nabolje ni nagore. Dosad su imali dovoljno prilike da se uvere da jedan drugom, bar zasad, mogu samo da pljunu pod prozor, a nijedna od mogućih varijanti raspleta ovog sukoba ne izgleda realno. Njihovi politički koncepti jesu nepomirljivi, neko će reći više verbalno nego stvarno, ali i verbalna razlika je ovde veoma stvarna. Jer, kad u Srbiji samo ne bismo slušali radikalsko-julska zanovetanja, već bi se i beda nekako lakše trpela.

Da bi sklonio Đukanovića, Milošević bi morao da pokreće vojsku, a ne da mu se da tim povodom ponovo čačka NATO koji se vrzma okolo i izgleda kao da ionako jedva čeka da ga zaskoči. Dakle, koliko god mu bile odvratne Đukanovićeve reformističke tirade, putovanja i naklonost sveta, Miloševiću nema druge nego da ćuti, čeka i vreba priliku koja, možda, nikad neće doći. Ni Đukanovićevo uzdanje u opoziciju i čekanje promena u Srbiji nije mnogo perspektivnije. Srbija se pretvorila u školjku koja se pred spoljnim uticajima stisla kao da je puna bisera i nema te sile koja će je otvoriti, a Crna Gora i nije neka sila.

S druge strane, nema ništa ni od razvoda ovog lošeg braka. Sve i kad bi cela Crna Gora tome naginjala, Đukanović ispravno računa da bi to bilo izvodljivo jedino ako bi ga spoljne sile snažno pogurale i prihvatile što, izgleda, ne nameravaju. On spolja ne dobija ni dovoljno pomoći da bi se od Crne Gore napravio pozitivan primer koji bi u Srbiji pokrenuo moćne sile zavisti, ali je Crna Gora ipak, koliko-toliko zanimljiva i značajna jedino dok je sa Srbijom i dok joj odoleva. Ta uloga je neprijatna i opasna, ali druge nema i Đukanoviću valja priznati da to dobro podnosi i snalazi se i na to malo slobodnog prostora što mu je ostavljeno.

Međutim, čini mi se da Milošević nije u poziciji da baš previše pakosti Crnoj Gori sa federalnog nivoa, a da se sam ne izloži riziku. U tom pogledu odnosi su već prilično raščišćeni: kad god Beograd potegne tobožnje instrumente tobožnje Jugoslavije, Podgorica se mirno ogluši o sve što joj ne odgovara. Tu ne pomažu nikakvi ustavi i sudovi, pošto svako zna da je sve to Milošević prvi bacio pod noge i izgazio. Crna Gora uvek može da kaže da ionako ne priznaje ni njegovu saveznu vladu ni njegovu skupštinu i svi će to razumeti. A Miloševiću se ne isplati da stvar zaoštrava do kraja i izbacuje Crnu Goru, jer čega bi onda on bio predsednik?

Ako bi, međutim, rešio da nekako ipak stegne zube i proba da se dogovori i sredi odnose s protivnikom, što bi mu bilo novo iskustvo, pokazalo bi se da su prepreke postale nepremostive. U zamenu za poštovanje savezne države i vlasti, Đukanović bi, kao nužnu meru zaštite, svakako tražio puni paritet i ravnopravnost u svim važnijim telima i organima, što mu Milošević ne bi dao, a ne bi ni mnogi drugi na njegovom mestu. Tu smo, naime, kod objektivnog problema ove državne zajednice sklopljene od dva veoma nejednaka dela. Hoću da kažem, da sam ja na Đukanovićevom mestu - tražio bih tačno polovinu savezne vlasti, a da sam na mestu Miloševića - ponudio bih deseti deo i smatrao da sam velikodušan.

To znači da se ova država ne da urediti i čini mi se da je ona baš sad, ovako poluraspala, negde blizu svoje optimalne forme. Izgleda provizorno, ali ne znači da ne može da potraje. Ovo je, naime, carstvo nedovršenih poslova i improvizacija, gde se ideja pravne stabilnosti i izvesnosti nikad nije dobro zapatila, a upravo provizornosti najduže opstaju. Mnoge su čatrlje ovde ispale trajnije od gradova.

Naravno, ako bi jednog dana neko temeljan baš zapeo da ovu srbijansko-crnogorsku "ni tamo ni ovamo" državu formalno reguliše, to možda ne bi bilo neizvodljivo, ali za sada bi i Miloševiću i Đukanoviću bilo najpametnije da malo zaborave jedan na drugog i okrenu se svojim poslovima. Neka jedan pravi svoju malu Kinu, a drugi svoj Hong Kong, pa dokle ko stigne. Neka jedan o drugom misle i govore šta god hoće, neka ta situacija bude i kritična, važno je samo da nije ozbiljna.