Vreme br. 429, 9. januar 1999.

Vlade Divac i Arvidas Sabonis

Božićni poklon

Od prvog susreta u Madridu, davne 1986, putevi dve najbolje evropske "petice" često su se ukrštali. U 13 dosadašnjih direktnih duela sedam puta je pobedila ekipa u kojoj je igrao Divac, a šest puta su se radovali Sabonis i saigrači. U četvrtak, kao božićni košarkaški poklon svim ljubiteljima basketa, u beogradskom "Pioniru" srešće se 14. put, predvodeći Zvezdu i Žalgiris na startu druge faze Evro-lige Divac i Sabonis

Bio je 17. jun 1986. U Madridu se igralo polufinale svetskog prvenstva, Jugoslavija protiv vladajućeg šampiona sveta SSSR-a. Na 41 sekundu pre kraja bilo je 85-76 za Jugoslaviju, da bi košarka tada isplela jednu od najneverovatnijih drama u jednoj od najneverovatnijih utakmica svih vremena. Prvo je gorostasni Litvanac Arvidas Sabonis pogodio trojku od table (!), ali je šest razlike još uvek bila više nego velika prednost. Posle još jedne greške trojkom nas je kaznio Tihonenko, ali vreme je odmicalo, od finala nas je delio treptaj oka.

Četiri sekunde pre kraja lopta je bila za nas, Čutura je sa strane uvodi u igru dodajući Divcu koji je gubi, i Valters sa sirenom novom trojkom izjednačava na 85-85. U produžetku smo izgubili sa 91-90 pošto je Aca Petrović napravio tri vezane greške.

Tada je i tako počelo rivalstvo Vlade Divca i Arvidasa Sabonisa. Nisu generacija, Sabonis je stariji više od tri godine, ali su im se putevi toliko preplitali da nije nikakvo čudo što su se ukrstili i za ovaj pravoslavni Božić ove 1999. Igrali su jedan protiv drugog kao reprezentativci (one) Jugoslavije i (onog) SSSR-a, zatim u dresovima SRJ i Litvanije, da bi na klupskom planu u NBA, igrajući za Lejkerse i Šarlot (Divac) odnosno Portland (Sabonis), u poslednje tri godine snage odmerili sedam puta. Ukupan bilans je (vidi okvir) 7-6 za Divca, u "Pioniru" je novi duel ali nema sumnje da je reč samo o još jednoj epizodi priče koja traje već 13 godina. Njihovi dueli potrajaće još nekoliko godina.

PARALELNI ŽIVOTI: Sabonisa sam prvi put video uživo na prvenstvu Evrope 1983. u Limožu. Godinu dana ranije, sa 18, već je u Kolumbiji postao prvak sveta. Sećam se da sam ga slučajno sreo u jednom šoping-centru, da smo popili kafu i ćaskali koliko smo mogli na nekoj mešavini srpsko-ruskog. Bio je superljubazan, nije se dalo naslutiti da u njemu raste budući "mrzitelj" novinara i jedna od za naš posao najnezahvalnijih zvezda. Od svega što mi je tada rekao zapamtio sam samo jedno: tvrdio je da "nikada neće igrati za CSKA iz Moskve". I nije.

Divca sam prvi put video godinu dana kasnije u meču IMT - Sloga Kraljevo ali priznajem da dva poena i nekoliko minuta na parketu nisu ostavili neki utisak. Godinu dana kasnije sve je bilo drugačije: u 2. kolu Zvezda je u "Pinkiju" igrala sa Slogom u čijim je redovima zablistao 17-godišnji Divac. Dao je čak 27 poena.

Samo godinu dana kasnije putevi Sabonisa i Divca ukrstili su se u Madridu, pod već opisanim okolnostima, prvi put. Pet godina posle tog događaja, u leto 1991. između dve utakmice finala plej-ofa protiv Čikaga, Divac - tada već sa dvogodišnjim stažom u NBA - ovako se sećao tragične madridske večeri:

"Pogrešio sam dva puta u nekoliko sekundi, prvo sam izgubio loptu, a onda sam dopustio da me Sabonis odvuče na sebe, ostavio sam Valtersa koji je imao prostora da mirno šutira trojku. Da sam ostao uz njega, ne bi mogao da šutira: da je dodao Sabonisu, dvojka ne bi vredela... Šta ćeš, neiskustvo, svaka se škola plaća. Ova je bila prilično skupa, ali vratili smo im to više puta.

Tvrdi da je posle meča bio rešen da ostavi košarku:

"Sedeo sam na klupi, držao glavu među rukama i molio boga da se otvori parket i da nestanem. Rekao sam sebi: gotovo je s košarkom, nisi ti za ovaj sport. Ko zna dokle bih tako sedeo da mi nije prišao Praja Dalipagić i rekao: 'U redu je mali, ne brini, vratićeš ti to njima duplom merom...' Nikada neću zaboraviti njegovu podršku. Pomogao mi je i selektor Krešo Ćosić, koji me je sutradan pustio da igram protiv Brazila za bronzanu medalju kao da se ništa nije desilo i sasvim mi vratio samopouzdanje. Tako sam odlučio da ipak ne ostavljam košarku..."

Divca je tog leta čekalo još dosta posla. Po povratku iz Madrida, pravo sa aerodroma, otišao je za Pirot gde su ga čekali Đorđević, Kukoč, Rađa, Pavićević, Koprivica, Dobraš... Njegova generacija sa kojom je godinu dana ranije u Ruseu (Bugarska) postao kadetski prvak Evrope. Sada ih je čekalo juniorsko prvenstvo kontinenta u Gmnudenu (Austrija). Treba li uopšte reći da su suvereno bili prvi? Potom je između ponuda gotovo svih vodećih ekipa ondašnje SFRJ odabrao da pređe u Partizan:

"Odlučio je - Saša Đorđević. Razmišljao sam ovako: ja sam centar, treba mi dobar plejmejker, boljeg od Saše nema. Tako sam se obreo u Partizanu."

Transfer je koštao 14.000 dolara, toliko je iz svog džepa izvadio Dragan Kićanović, tadašnji sportski direktor Partizana (klupska blagajna bila je momentalno prazna), i dao ih Divcu. Bile su to prve "velike" pare u njegovom životu, mada sa današnjeg aspekta i nakon milionskih (dolarskih) ugovora koje je potpisivao ili će potpisati - izgledaju smešno. Seća se da je nešto malo para dao roditeljima, sebe je častio kupivši "jugo" (koji je dugo vozio bez dozvole), a ostatak je potrošio. Samo tri godine kasnije, u leto 1989, otišao je u Los Anđeles Lejkers da zameni konačno penzionisanog Karima Abdul-Džabara i zaigra pored Medžika Džonsona.

U međuvremenu, Sabonis je igrao za svoj Žalgiris koji je 1986.

dogurao do finala Kupa šampiona i u Budimpešti bio poražen od Cibone. Sa Divcem se ponovo sreo na Olimpijadi u Seulu, jer je zbog teške povrede i operacije Ahilove tetive izgubio Evropsko prvenstvo u Atini 1987. i predolimpijski turnir u Roterdamu 1988 (SSSR je dobio obe utakmice). Jugoslavija i SSSR bili su u istoj grupi, naš tim je lako dobio utakmicu sa 92-79. Sabonis, koji se pojavio posle 18 meseci lečenja, završio je meč sa 11 poena, Divac je ubacio 8. Dvanaest dana kasnije, 30. septembra 1988. u finalu, SSSR se revanširao pobedivši sa 76-63. Sabonis je za 37 minuta ubacio 20 poena i uhvatio 15 lopti, Divac je za 31 minut dao 7 poena i imao samo dva skoka. Bilo je to prvo finale jedne izuzetne generacije koja će ubrzo zavladati svetskom i evropskom scenom i danak neiskustvu morao je biti plaćen.

Četvrti duel očekivao se 1989. na EP u Zagrebu, ali je Grčka u polufinalu neočekivano pobedila SSSR da bi u finalu bila naprosto "masakrirana" od naše ekipe u jednoj od najvećih egzibicija u istoriji finala evropskih šampionata. Sabonis je tada igrao poslednji put za SSSR jer će ubrzo doći do njegovog raspada. Jugoslavija je potrajala samo malo duže, ali se zato raspala mnogo ružnije i tužnije nego SSSR.

Na naredni duel Divac-Sabonis čekalo se sve do 1995. Politika je uslovila takav rasplet jer Sabonis nije hteo da igra za SSSR na Svetskom prvenstvu u Argentini 1991, a za EP u Rimu 1991. "raspadajući" SSSR se nije ni plasirao u konkurenciji jedne Francuske i Čehoslovačke (poslednji put zajedno). Potom je došla 1992. i sankcije SR Jugoslaviji. Povratak je usledio u junu 1995. na EP u Atini. Kao da se ništa u međuvremenu nije dogodilo, Jugoslavija je nastavila tamo gde je 1991. (tada još uvek jedinstvena, mada bez Zdovca u polufinalu i finalu jer je po naređenju slovenačkog rukovodstva morao da napusti ekipu) stala. Na putu do zlatne medalje savladano je devet prepreka, Litvanija dva puta. U grupi je bilo 70-61, iako je Sabonis naizgled dobio lični duel sa Divcem (18 poena i 14 skokova prema 14 koševa Divca i 5 skokova). U jednom od najlepših finala, obeleženih 41 poenom Đorđevića i serijom njegovih neverovatnih trojki (9/12) bilo je 96-90 za Jugoslaviju uprkos ranoj eliminaciji Divca koji je igrao samo 19 minuta i postigao 5 poena uz 9 skokova. Litvancima nije pomoglo 20 Sabonisovih koševa i 8 skokova.

Godinu dana kasnije ponovo su se sreli u polufinalu Olimpijade u Atlanti. Sabonis je još jednom bio brojčano uspešniji (14 poena i 13 skokova), ali se Divac (9 poena i 8 skokova) radovao i našao u finalu jer je Jugoslavija pobedila 66-58. Tako je, bar zasad, završen deo priče o duelima na nivou reprezentacija, bilans Divca neuporedivo je povoljniji - 4 pobede i 2 poraza.

ŽIVOT U NBA: U poslednjem većem intervjuu koji sam imao sa Sabonisom, negde krajem 1993. kada je u anketi "FIBA Basketbal" izabran za najboljeg igrača Evrope (ovoj istoj u kojoj je za 1998. najbolji Željko Rebrača), kategorički mi je tvrdio:

"Odavno sam zaboravio NBA. Kad su me hteli, ja nisam mogao, kada sam mogao, imao sam probleme sa nogama..."

Međutim, posle šest sjajnih sezona u Španiji, tri u Forumu iz Valjadolida i tri u Realu, 1995. nije odoleo ponudi Portlanda da za nekih 4 miliona dolara po sezoni krene u NBA avanturu. Skauti NBA otkrili su ga odavno, još 1985. Atlanta ga je uzela u četvrtom krugu "drafta" (77. "pik"), ali pošto je transfer bio nemoguć - odustala je. Godinu dana kasnije Portland ga je izabrao u prvoj rundi ("pik" 24), ali ga je čekao sve do leta 1995. Na kraju svoje prve sezone bio je izabran u "All-Rookie First Team" (petorku debitanata) kao najstariji ruki u istoriji NBA. Bio je takođe drugi najbolji "šesti čovek"... Na 73 utakmice dao je 1058 poena, više od bilo kog rukija (debitanta) u istoriji Portlanda.

Divcu se desilo isto: na kraju njegove prve NBA sezone 89/90. izabran je u tim debitanata sa prosekom od 8,5 poena. Proveo je sedam godina u Lejkersima da bi 1996. prešao u Šarlot gde je odigrao dve poslednje sezone i odradio svoj drugi ugovor u NBA. Sada je takozvani free agent (slobodan igrač), što mu je omogućilo da bira klub u Evropi.

Zašto je odabrao Zvezdu, objasnio je u prošlom broju "Vremena". Ideja mu je da se još ove sezone vrati u NBA (Finiks ili Sakramento), naravno ako bude sezone. U protivnom, po završetku Zvezdinog igranja u Evro-ligi potražiće novi klub u Evropi.

Slične motive imao je i Sabonis. Njegov matični klub Žalgiris prihvatio je da ga odmah oslobodi ako počne NBA sezona, a Portland je mogao da napusti zahvaljujući jednoj klauzuli koja mu je davala pravo da posle tri godine ode ako hoće. Dogovorio se sa Portlandom da se odmah vrati ako sezona počne, jer u njegovim godinama (već su mu 34) duže pauze nisu preporučljive.

U NBA su se prvi put sreli 21. novembra 1995. u meču LA Lejkers-Portland (108-109). Pobedili su gosti ali je Divac "rasturio" debitanta postigavši 18 poena, dok je "Sabas" završio sa 2. Te sezone igrali su još tri puta i zanimljivo je da su uvek pobeđivali gosti.

Na kraju su Lejkers i Portland igrali 2-2, ali je Divac "izgubio" duel sa Sabonisom sa 1-2 zato što "Sabas" nije igrao poslednju utakmicu koju su Lejkersi dobili. U tri duela Divac je bio ubedljivo bolji - postigao je 57 poena u četiri meča (prema 40 poena Sabonisa), uhvatio 38 lopti (prema 12), imao je 11 asistencija (prema 4)... Naredne godine Portland je dobio oba meča protiv Šarlota iako je Divac u Portlandu (igrajući i protiv Đorđevića) ubacio čak 29 poena i imao 7 skokova, dok je prošla sezona završena sa dve pobede Šarlot Hornetsa tako da je konačni bilans 7-6 za Divca. Bilo bi lepo da se taj skor posle meča u četvrtak još više popravi jer bi to za Zvezdu i jugoslovensku košarku mnogo značilo u borbi za očuvanje (zasad) jedinog mesta u Evro-ligi.

ĐORĐEVIĆ, SAIGRAČ OBOJICE: Za košarkaško viđenje dvojice asova verovatno nema pogodnije osobe od Saše Đorđevića. Sa Divcem je nerazdvojni prijatelj još od kadetskih dana 1985, saigrač u Partizanu i reprezentaciji, a pola godine u Portlandu u sezoni 1996/97. bilo je dovoljno da upozna "Sabasa" i s one druge strane, kada su u istom timu a ne jedan naspram drugog.

"Mislim da je, uz sve poštovanje za Krešu Ćosića i ostale velike centre u prošlosti, reč o dvojici najboljih pivota u istoriji evropske košarke. Obojica već više od jedne decenije obeležavaju ne samo evropsku već i NBA košarku, koja je pojam kvaliteta", kaže za "Vreme" Đorđević.

"Divac je brži, okretniji, agilniji, može da povuče kontru, dok je Sabonis klasičan centar, pomalo statičan ali opasan kad primi loptu.

Obojica imaju izvanredan šut za tri poena, sjajno asistiraju i obojica su, što je najvažnije, rođeni pobednici", dodaje plejmejker Barselone.

Đorđević se ne izjašnjava ko je individualno bolji, ali iz njegove ocene igre u odbrani nekako proizilazi da bi, kad bi morao da bira, pre izabrao Divca:

"Divčeva igra u odbrani mnogo više znači za tim nego Sabonisova.

Divac uopšte više znači za ekipu jer je Sabonis više okrenut napadu, postiže više poena, ali individualne brojke manje vrede ako tvoj tim gubi. Pošto sam mnogo puta igrao protiv Sabonisa znam da smo često znali da iskoristimo njegove slabije strane dok Divca nikada nisam tako analizirao jer smo uvek igrali zajedno ne računajući njegove dve godine u Slogi kada smo obojica bili klinci."

Četrnaesta epizoda serije "Divac vs Sabonis" premijerno se prikazuje 7. januara u beogradskom "Pioniru". Biće to prvo gostovanje "Sabasa" u Beogradu, u dvorani u kojoj je klub njegove mladosti prošlog aprila osvojio "Kup Saporta" i najavio povratak u vrh evropske košarke.

Bilans od 8-2 u prvoj fazi Evro-lige, obrnut od Zvezdinih 2-8, potvrđuje da je tim i bez Sabonisa na putu stare slave. Posle nekoliko treninga i prijateljske utakmice sa Beopetrolom iza zatvorenih vrata na kojoj je ubacio 21 poen za nešto više od 20 minuta, Divac je optimistički raspoložen, dok je Sabonis iz Kaunasa poručio da njegov dvoboj sa Divcem "neće biti odlučujući", već da će presuditi ostali dueli u kojima njegov tim "ima prednost".

Videćemo...

Vladimir Stanković