Nuspojave
Kajmak na Internetu
Zoran Tanasijević Tasa je svojim Internet-reklamiranjem jaja i ostale tradicionalne seljačke rabote učinio pravi komandoski upad u dominantni sistem vrednosti i okamenjene, kvaziromantične "kulturološke" predodžbe o ovdašnjem seljaku
Podlost komunikacijskih sredstava Novog svetskog poretka uporediva je još samo sa njihovom agresivnošću i omnipenetrativnošću: u svom frontalnom napadu na Nacionalne Posebnosti, NSP je sada udario i na najvišu kulturnu svetinju ovog ponosnog naroda - na čast i dostojanstvo srpskog seljaka! Pomagača je, naravno, našao u našim redovima, a novi Branković se zove Zoran Tanasijević (od milošte Tasa), i po zanimanju je individualni poljoprivredni proizvođač iz sela Moravice kod Ljiga, z. p. Duboka Srbija. Ovaj mlađani trudbenik čvornovatih težačkih ruku, naime, uveo je vlastite proizvode - jaja, sir i kajmak - u virtuelni hiperprostor Interneta! Kako? Prosto: on na globalnoj kompjuterskoj mreži ponosno oglašava svoje proizvode, a na potencijalnom kupcu je da popuni formular i pošalje ga elektronskom poštom u idilično okruženje Srpskog Sela - o kojem je Tasin zemljak Milovan Danojlić ispisao onolike pitoreskne stranice - i naručena roba će ga čekati na Kalenića guvnu, broj tezge taj-i-taj.
Novine su (v. DT od 28. 12. 1998) već proglasile Tasu prvim srpskim sajber-seljakom, i to zaista nije preterano; Zoran Tanasijević Tasa je svojim Internet-reklamiranjem jaja i ostale tradicionalne seljačke rabote učinio pravi komandoski upad u dominantni sistem vrednosti i okamenjene, kvaziromantične "kulturološke" predodžbe o ovdašnjem seljaku. Te pasatističke nebuloze, inače, ne šire ni sami seljaci ni "građanini", nego uglavnom naši vrli nacionalni intelektualci ruralno-palanačkog porekla, trajno frustrirani činjenicom da im ni članstvo u SANU ne pomaže da konačno nauče gde ono zapravo ide tramvaj "dvojka", i zašto niko neće da im kaže gde je zadnja stanica?! Savremena srpska književnost u tom je pogledu naročito zaslužna.
Sećam se da je, onomad, i jedan Dobrica Ćosić nešto esejizirao na prazno o
"prednostima naše zaostalosti", sa sve navođenjem slikovitog primera kako
seljaci u nekim krajevima kutiju šibica i dan-danas nazivaju "mašina". Gvozdenog
konja i vatrenu vodu, srećom, nije spominjao. Noseća teza ovakvih razglabanja
širokog kruga autora uvek se vrtela oko gledanja na seljaka srpskog običnog kao na
nekakvog rusoovskog Dobrog Divljaka koji je, eto, imao tu sreću i privilegiju da bude
pošteđen od strašnih stega onoga što se danas naziva civilizovanošću. Rajko Petrov
Nogo je, recimo, smatrao da je to sapun - on sa Srbina genocidno spira sve ono što je
Autentično Njegovo, pretvarajući ga u aseptično biće. I tako je seljak srpski obični
- naročito u krajevima iznad 2000 m nadmorske visine i više od 35 km od najbližeg druma
- očuvao nešto izvorno i iskonsko, nešto (pra)ljudsko i (pra)srpsko, nešto Samo Naše,
što nam je dragocenije od svih đinđuva varljivog sveta... U narodu koji se patološki
boji promaje nije ni čudo da se rađa ovakav strah od "ekstaze komunikacije" u
kakvoj svet danas živi. Razlika između "prostog sveta" i intelektualaca u toj
konstelaciji samo je u tome što ovi potonji gledaju da iskonstruišu neku Teoriju koja
će makar kilavo podupirati njihove fantazije. Otud sva ona raspekmeženost - književna,
filmska, slikarska, publicistička etc. - nad kulturom 'leba, masti i aleve paprike: ona
je, zapravo, tek snobizam izvrnut u ogledalu, a njeni zagovornici su nove srpske Feme,
koje ovaj put panično beže iz Velikog Sveta u ugodno i poznato bazdeću zavetrinu svog
Svetog Porekla. I od toga prave nekakav "pogled na svet". Jednom će sigurno
dočekati nekog svog Steriju da ih ovekoveči.
Jasno je da je srpsko selo danas onoliko daleko od Globalnog Sela koliko i srpski grad od Njujorka ili Pariza. I kao što samo rođeni imbecil može da izjavi da je baš sjajno što se vozimo u raspadnutim limenim kantama, kojih uz sve to ima i tragično premalo, što smo ili u snegu ili u blatu do kolena, što zimi nemamo struje, leti vode, a između kako nam se zalomi, tako je i smešno trućati ditirambe "prednostima zaostalosti" i tužnom, srozanom selu u kojem žive bedni, tragično neinformisani, od svega izolovani ljudi koje država tretira samo kao dežurnu marvu za porez i topovsko meso za vojsku, a dična "rodoljubiva inteligencija" kao materijal za kičasto opevanje.
Tom i takvom sistemu sajber Tasa je rekao svoje istorijsko - NE! Dobro, njemu je to svakako bilo mnogo lakše da učini, jer čovek je inače diplomirao na Geografskom fakultetu, u slobodno vreme volontira u Petnici, vodi Društvo istraživača Ljiga, aktivan je u Srpskom geografskom društvu i još nekim udruženjima sličnog profila, proučava zvezde... Drugim rečima, daleko je od "tipičnog seljaka" kakav nastanjuje ove krajeve. Ali, šta će biti kada njegove komšije ukapiraju kakav on posao pravi? Možda će oni i odmahnuti rukom na tu globalnu novotariju, ali njihova deca sigurno neće. Njima niko više neće moći da proda priču o "prednostima naše zaostalosti". Kad se globalno umrežite, postajete mnogo imuniji na lokalnu lobotomiju. Ako bi stvari nastavile da se razvijaju u tom pravcu, Srbija bi se relativno brzo napunila sajber-seljacima, a titulama ovenčane Seljačine ostale bi same sa svojim bukoličko-plačibapskim zapisima. Zato je sajber-Tasa možda rodonačelnik jedne male kulturološke revolucije u Srbiji. A akademici neka samo kutiju šibica i dalje nazivaju mašinom. "Pentium" je ipak mnogo bolje oruđe za one koji imaju jaja. Na prodaju, mislim.
Teofil Pančić
