Savršeni zločin Žana Bodrijara

Madonina ljuštura

Kako se nesreća Sarajeva, Alžira ili Kosova pretvara u savršeno, televizično zlo. Ta situacija je zbrisala metafiziku... Da li je moguć etički stav u svetu koji se suočava sa ovim gubitkom realnog pošto su nesreća, beda i patnja drugih postali sirovina i primitivna scena, svetu u kome zlo mora biti ekranizovano da bi "postojalo"

Nema krvi u hologramu. Više ne postoji krv. Više ne verujemo u krv. Zlo je postalo savršeno što znači vizuelno ili televizično, ekransko. Da li je uopšte moguće tumačenje ovog "viška zla"? Ovog viška označitelja. To je postmoderni problem. Postoji li ovaj "višak" u Sarajevu, Alžiru ili Kosovu koje pliva u krvi? "Svuda su nesreća, beda i patnja drugih postali sirovina i primitivna scena", veli Bodrijar u knjizi "Savršeni zločin" koja uskoro izlazi u ediciji "Beogradskog kruga". Taj "savršeni zločin", bez imaginarnog i transcendencije, koji zbunjuje naše moderne nazore o dobru i zlu mora da bude teatralizovan da bi "postojao". Ova virtuelizacija, ekranizacija, ekranizacija zla svedoči o promeni kulturne paradigme, pošto je ona rezultat ovog Ekrana bez imaginarnog. Ova kultura ekrana zamenila je kulturu slike i pojma. Kultura čije je Imaginarno veštačko ne može biti protumačena. To nije pesimistički zaključak, pošto su ekrani ravnodušni. Svuda su nesreća, beda i patnja drugih postali sirovina i primitivna scena. Gde stanuje razlika ili moral ako je Imaginarno nestalo? Razlika između dobra i zla, stvarnosti i iluzije. Da li je Imaginarno uklonjeno? Ko proizvodi ovaj "višak zla" ako je imaginarno uklonjeno?

GUBITAK REALNOG: Ta situacija je zbrisala metafiziku... Da li je moguć etički stav u svetu koji se suočava sa ovim gubitkom realnog pošto su nesreća, beda i patnja drugih postali sirovina i primitivna scena, svetu u kome zlo mora biti ekranizovano da bi "postojalo"? Stari pojmovi dobra i zla, stvarnosti i iluzije ne važe za svet čija granica, da tako kažemo, nije smisao nego "višak smisla". Kada se postmoderni zamera nihilizam ili odsustvo etike, onda se mora imati u vidu da problem postmoderne "etike", ako ona uopšte postoji, nije dobro i zlo nego ovaj "višak" dobra i zla. U tom smislu, Bodrijar ovde govori o "savršenom zločinu", pošto je ovaj virtuelan, veštački svet nerealan u toj meri da je postao "savršen", a njegova rešenja konačna, njegova misao radikalna. Postmoderna "etika" je zato ova nemoguća etika, kao nemoguća molitva, pošto "konačnog rešenja", naravno, nema. Virtuelan svet nije svet dobra i zla. Postmoderni nihilizam ne govori o odsustvu ili krizi smisla, nego o višku smisla u kome se gubitak realnog prepliće sa njegovim viškom, gubitak dobra ili zla, sa njegovim viškom, stari sa novim nihilizmom. Mislim da nemamo jasnu strategiju za svet koji nazivamo virtuelnim. Ali je zato sukob ova dva sveta: nazovimo ga svetom realne nesreće ili realne krvi, poput našeg, i ovog drugog - virtuelnog sveta - konačan. U tom smislu su njegova rešenja: princip dogovora i pomirenja - konačna rešenja.

RETORIČKA ILUZIJA: To je naša situacija... U toj "crnoj knjizi", kako je naziva sam Bodrijar, "zločin nikada nije savršen, ali je savršenstvo uvek zločinačko. U savršenom zločinu, samo savršenstvo je zločin, kao što je u prozirnosti sama prozirnost zlo. U pitanju je, međutim, zločin bez motiva i vinovnika, te ostaje potpuno neobjašnjiv. Sam Bodrijar veli da knjiga o "savršenom zločinu" nema ideju, ali to je retorička iluzija, pošto je "savršen zločin" opasnost ovog "konačnog rešenja", "radikalne istovetnosti u svoj njenoj ironiji". Kao da je ironija jedina strategija koja preostaje pošto je napadnut sam princip realnosti. Zato je ključni problem ovog eseja ili ovog pristupa, kako hoćete, problem jedne postmoderne "etičke" strategije, koja bi trebalo da omogući validan odgovor na ovaj osnovni problem, ovaj "gubitak realnosti" koji je u našim savremenim uslovima doveden do "savršenstva", poprimivši sva obeležja "savremenog zločina". Možda bi se u skladu sa Batajevom idejom o "prokletom udelu", ovaj "višak zločina", ovaj virtuelni zločin mogao obuhvatiti u jednoj etici prokletstva, pošto moderna etika, nastala na poznatoj metafizici dobra i zla, više nije dovoljna da artikuliše ovaj "višak" ili "prokleti deo", o kome govori Bataj. Da li je "etika" virtuelnog ova prokleta etika? Postoji li odgovor na ovo pitanje, pošto virtuelni svet nije svet dobra i zla. Ne postoji religija, etika, umetnost ili metafizika virtuelnog sveta, jer ovaj svet ne poznaje pukotinu između vizuelnog i verbalnog iz koje dolaze naši moderni nazori.

MEDIJSKI ZID: Dakle, "gubitak realnosti" kao "savršeni zločin" savremenog društva. To je ta jednostavna ideja Bodrijarovog teksta i problem: imamo li teorijsku strategiju za ovaj "gubitak" koji je, naravno, tako veliki da ga Bodrijar s pravom naziva "katastrofom" ili "strategijom objekta" koja isključuje "subjekt" i njegove "kritičke strategije". Možda "zlatno pravilo" ovog gubitka glasi: ponašaj se ili radi tako kao da se ništa nije promenilo, jer nije više problem kako promeniti nego kako preživeti. Zato je "budi ravnodušan!" zlatno pravilo virtuelnog sveta. Ali, ironija nije otkriće postmoderne. Ovaj odnos ironije i postmoderne (mislim da sam to već rekao) jeste problem. Postoji li izlaz (Exit), kao u filmu "Trumanov šou", i to u trenutku kada se junak suočava sa virtuelnim ili medijskim zidom, ekranom. U žargonu tradicionalne filozofije sa video apriorijem. To je proces koji napreduje, taj "gubitak realnosti". I kada je u pitanju rat, moral, seks, smrt ili nešto drugo. Postoji li uopšte nešto "drugo" ili, tačnije, onaj "Drugi": dete, žena ili smrt? Kako izaći iz ove "Madonine ljušture"? To je pitanje. Već mislimo, kako veli Bodrijar, u omotaču od lateksa. Digitalni kombinezon virtuelne stvarnosti već se navlači kao kondom. Nije neobično da je fenomen nazvan "Madona" (prisetite se svih onih proteza koje nosi na svom "telu", šta je uopšte njeno "telo") centralni problem ovog eseja. Ova metastaza virtuelnih proteza koje su usvojene i filo i ontogenetski, one savršene veštačke guze ili tela lepotica iz "Crazy horsea". Zar nas i ova savršena tela ne suočavaju sa istim problemom virtuelnosti ili "savršenog zločina"? Nije reč o društvenoj anomiji nego anomaliji. Društvenoj katastrofi i "savršenom zločinu" virtuelne stvarnosti, pošto je "etika" katastrofe contradictio in adjecto. Anomalna etika je i sama neka vrsta teorijske anomalije. Naša realnost - problem je upravo tu...