Rekonstrukcija savezne vlade

Vuk u požarevačkom čamcu

Završivši opozicioni opus, Drašković na Bogojavljenje '99. ulazi u slabu vladu nedovršene države da popravi politiku koja se popraviti ne može

Da li se cenjeni čitalac seća kada je Vuk Drašković onim pismom 1991. podsetio Dobicu Ćosića da njemu, putniku sa "Galeba", ne treba čamac iz Požarevca, a ovaj govorio kako se predsedničke dužnosti nije prihvatio zbog slasti i masti, vlasti i časti nego zato što se opet otvorilo tzv. istočno pitanje i zato što su država i narod u opasnosti. Bog je dobar, ponekad duhovit, i namešta da se iste reči ponavljaju i da se dugovi još za zemna života vraćaju. Draškoviću 18. januara 1999. eto zapade da sad on preuzme visoku dužnost u otačastvu, tj. da uđe u požarevački čamac, a da se drugi nušićevski rugaju. (Eto, bogami, gospa Dana Drašković posta Gospođa Ministarka?) Tog dana je u Beogradu saopšteno da je predsednik SPO-a Vuk Drašković imenovan za potpredsednika savezne vlade, zadužen za međunarodne odnose. Drašković je ponavljao da se tog zadatka prihvata u teškom vremenu, možda najtežem po održanje naše države, i da će se zalagati da Srbija iznutra postane Evropa, da bi u Evropu ušla, da će se truditi da bude most preko koga će se naši nesporazumi sa Evropskom unijom, velikim državama i SAD pretvoriti u sporazum i da će raditi na izglađivanju srpsko-crnogorskih nesporazuma, jer niko ne može razdvojiti Vuka od Njegoša (Karadžića od Petrovića).

Sutradan, po zvaničnom objavljivanju vesti o imenovanju, 19. januara na Bogojavljenje, na konferenciji za štampu u sedištu SPO-a, jedan novinar, više nego dobronameran, kaže kako zna da se g. Drašković nije prihvatio zbog (pazi reči) časti i masti, pitajući ga pri tom da li on ima nameru da menja koga od naših nesposobnih diplomata koji su tamo otišli kad su ovde zglajzali, a Drašković kao ljutito (ton skoro opasan za lice na vlasti) odgovara kako je rano za takva pitanja i kako još ne zna ni gde mu je kancelarija. Znamo da će mu je pokazati, a za ostalo... I još je ponavljao da ne procenjujemo ni po funkcijama, ni po rečima, nego da gledamo dela. Šta ćemo nego da gledamo. Čitalac "Vremena" sigurno pamti, jer takav je to soj, one studentske parole iz zimskih protesta '97: "Samo te gledamo, Rumeni, samo te gledamo!".

ŠTAMPA SLOBODNA: Šef poslaničkog kluba SPO-a u Veću građana Milan Komnenić postao je novi savezni sekretar za informisanje. Kaže da u fascikli pred sobom ima nacrt novog zakona o informisanju, u kome će postojati apsolutna sloboda informisanja i odgovornost za javnu reč, i da će mnogima laknuti kad SPO preuzme ministarstvo informisanja. Književniku Komneniću ukazala se šansa da nešto zaista i popravi, jer je ova NKVD-ovska atmosfera, koju je stvorio crveno-crni agitprop, prerasla u apsolutno fantastičnu ilustraciju ćorsokaka vlasti. Prošle nedelje su, sećamo se, ponavljamo, a ponavljaćemo bogami i kad se oni budu pokrili ušima, tri potpredsednika vlade, potpomognuta mnogobrojnim saopštenjima, pa i izjavom predsednika srpske skupštine, sasvim ozbiljno tvrdila da je nešto što je javno i svima dostupno u stvari dobro čuvana zaverenička tajna CIA-e, koju su oni otkrili i koju zabezeknutom narodu pokazuju. Ni piščeva imaginacija nije takve reči stavila u usta Iliji Čvoroviću, pozorišnom i filmskom borcu protiv balkanskih špijuna, toga nema ni u Čonkinu, nema ni kod Orvela, bivšeg policajca u ekspedicionom korpusu u Indiji. Onda se ta ista vlast, u okolnostima ponovo dramatičnim za državu, čudi što niko ne veruje verziji koju daju zvanični organi. Tako svesno uništavanje kredibiliteta državnih institucija graniči se s veleizdajom, ali nema ko da tuži.

Obnarodovana namera da se na saveznom nivou popravi zakon o informisanju bi, dakle, možda mogla i da probudi neke nade - SPO je veliki deo svojih političkih borbi u protekloj deceniji uložio u oslobađanje medija - mogla bi, da SPO pre godinu dana nije potpuno upropastio efekte te borbe čim se domogao Studija B, onda kad je s gradonačelničkog mesta oterao Đinđića, komesarski uspostavio novi upravni odbor, razjurio uredničku ekipu itd., i t. sl.

ČAMAC, VUK, KOZA I KUPUS: Zbog ispadanja iz igre bojkotaša i prevrtanja ćurka SPO-a, kad je počeo staljinističko-radikalski lov na veštice, čitava javna sfera od univerziteta do medija ostala je bez političke zaštite. U tom lovu, nismo zaboravili, bar jednim hicem učestvovao je i dosadašnji potpredsednik skupštine Beograda, dosadašnji v.d. gradonačelnik Beograda dr Milan Božić, koji je sada postao savezni ministar bez portfelja. Ne, nije on to ipak na nama zaradio.

Dr Božić je jedan žovijalni komunikativni cinik, uz nešto flegmatične zadrtosti. On je po obrazovanju matematičar, mada njegov politički opus svedoči o nekim alhemičarskim veštinama, "viđen je" kao vešt tajni pregovarač. Božić je deo jednog fenomena, na srpskoj političkoj sceni pomalo misterioznog - to su politički savetnici, soj koji komunicira međusobno i kad su šefovi u svađi. Jedna anegdota kaže da oni do šefova dođu tek noću, kad se umore poltroni. Izgleda da bi i on voleo da bude diplomata. Od Metohita je daleko, ali neku vizantinsku žicu gaji. Neki od zaokreta SPO-a se pripisuju njemu, nikad nije utvrđeno sa koliko osnova. Čitalac će pogrešiti ako zaključi da novinar "Vremena" to pominje zato što ima neka saznanja o njegovoj specijalnoj zasluzi što je 1999. sklopljen najozbiljniji sporazum četnika i partizana posle susreta Tito - Mihajlović u Brajićima 1941. Ne, nemamo takva saznanja, već profesora dr Božića ovde pominjemo kao uvod u ovde ilustrativnu dečju logičku vežbu, takoreći vežbu za političke savetnike. Imate na jednoj strani reke vuka, kozu i kupus. Da vuk jede kozu, a da koza jede kupus, znate i nikako ne smete da ih ostavite same zajedno. Morate da taj svoj tročlani imetak prenesete da drugu obalu reke za šta vam na raspolaganju stoji mali čamac u koji možete da stanete vi i još dva stvorenja.

Šta ćete uraditi?

Prvo preko reke prevezete kozu i kupus, kozu vežete da brsti, a kupus vratite nazad; u čamac uzmete vuka i s vukom i kupusom u požarevačkom čamcu pređete Moravu.

U Požarevcu to znaju, političari u krugu beogradske dvojke ne znaju.

Šalu na stranu, prevođenjem SPO-a žednog preko vode do savezne vlade, stanje države nimalo se ne menja, jer ključ problema naše federacije jeste u tome što režim u Beogradu ne priznaje izbornu pobedu Mila Đukanovića u Crnoj Gori, a ovaj ne priznaje Bulatovićev kabinet.

SLABA VLADA: Vuk Drašković završava svoj opozicioni opus i ulazi u jednu slabu federalnu vladu kojoj nedostaje volja i politička podrška da preuzme odgovornost. To je, inače, po ustavnim ovlašćenjima veoma jaka, takoreći kancelarska vlada. Drašković ulazi u vladu u teškom trenutku, kao neka vrsta korektora igre, koju srpska vlada trenutno veoma aktivno kvari, bez moći i bez aparata preko koga bi sproveo svoju volju. Njegovu nameru da reši sporove jedne slabe i nedovršene zemlje sa najvećim svetskim silama treba pozdraviti, ali ono što umanjuje nadu za takvo ostvarenje jeste činjenica da je u toku pregovora o toj vladi pojačana ofanziva ksenofobičnih političkih snaga. Osim koalicionih partnera, ulazak u vladu pozdravio je Dušan Mihajlović, lider Nove demokratije, koji u tome, kako izgleda, vidi nagoveštaj da bi se mogao suzbiti uticaj Velikog Štetočine, kako on naziva vođu srpskih radikala dr Vojislava Šešelja.

Reference za taj novi posao Drašković je stekao u opoziciji, kad je bio u savezu sa onima koji su sada izloženi pogromu od strane režima - kome se on sada priključuje. Stekao ih je onda kada je tokom rata u Bosni i Hrvatskoj osuđivao zločine, kada je posle Vukovara pisao da treba skinuti kape i ćutati. Stekao ih je i onda kada ga je mreža civilnih organizacija ovde i u svetu branila kao žrtvu represije režima (jun 1993) i kada je bio gost više svetskih državnika.

Draškovićevo pomirenje sa Slobodanom Miloševićem podseća pomalo na ono kad je vođa HSS-a Stjepan Radić dobio portfelj od Aleksandra, možda i na ono kad je Nikola Pašić progutao i to što ga je Kralj Milan osudio na smrt. Njegovo pomirenje s režimom eksploatisaće njegovi doskorašnji saveznici, mada, ruku na srce, te reakcije i nisu mnogo zlurade. Đinđić je za Radio Užice rekao kako savezna vlada predstavlja "'grupu glumaca' odabranih po volji Slobodana Miloševića", a u Čačku na otvaranju nove TV stanice - na pitanje fokusirano na to da su njega optuživali da je razgovarao sa Miloševićem, a da Vuk ulazi u vladu - odgovorio je nonšalantno u stilu da se sada sve vidi.

Kilibarda iz Crne Gore izrazio je razočarenje, ali je dodao da je to ipak "njegova stvar". Iz Kragujevca i Niša, gde na gradskom nivou funkcioniše koalicija "Zajedno", došle su izjave demokratskih funkcionera koje govore o opreznosti. Predsednik Izvršnog odbora Skupštine Kragujevac Borivoje Radić ocenio je da će lokalna vlast koalicije "Zajedno" "biti u velikom iskušenju" i da će raditi u "delikatnim uslovima". Gradonačelnik Niša i potpredsednik Demokratske stranke (DS) Zoran Živković ocenio je da "od kolega iz Srpskog pokreta obnove (SPO) zavisi da li će ulazak te stranke u saveznu vladu imati posledice po lokalnu vlast u gradu".

SLAB UČINAK: Odnosi SPO-a sa partijama i asocijacijama u demokratskom centru sada su hladni, ponegde otvoreno neprijateljski, a SPO ponekad pribegava čak i otvorenoj satanizaciji dojučerašnjih saveznika kao razbijača države. Nema nagoveštaja da bi Drašković mogao proširiti savez sa socijalistima radi destabilizacije vlasti koalicije "Zajedno" u "slobodnim gradovima", mada bi socijalisti za to dali dukat, ako Draškovićevo otvoreno distanciranje od Saveza slobodnih gradova nije prvi od deset hiljada koraka u tom pravcu. Iz reakcija Čovića (DA), Vuka Obradovića (SD) i drugih oseća se olakšanje - situacija je sada raščišćena, postoje oni na vlasti i postojimo mi u opoziciji. Pomerivši se iz Knez-Mihajlove ("iz sobe u kojoj je krunisan Kralj Milan", V. D. u jednoj egzaltaciji) u onu zgradu na novom Beogradu - kojoj je mesto odredio, kažu, Deroko pobovši veslo u muljevitu baru - Drašković je oslobodio prostor na kome nekoliko grupa sada pokušava da izgradi igru. Na pitanje kako tumači to da sada nema nijedne opozicione stranke, on se obrecnuo: "Opozicija čemu?", pa ponavlja da nije opozicija Srbiji, a da ostaje opozicija gluposti i čemu sve ono beše. Loše vađenje za pristupanje lošoj vlasti.

Kao opoziciona stranka u srpskom parlamentu, SPO je imao ove godine veoma slab učinak. Očigledne velike propuste u suzbijanju kosovske pobune opozicioni poslanici nisu predupredili, opiranje zakonu o univerzitetu je bilo beskrvno i slabo, distanciranje od zakona o informisanju neefikasno, uloga u donošenju zakona o privilegijama kompromitujuća, iznuđivanje povlačenja tog zakona ličilo je na nevešto vađenje. To nije samo znak da je ova partija na republičkom i saveznom nivou pokazala do sada najveću anemičnost već i zbog toga što je došlo, kako piše profesor Vučina Vasović (Zbornik "Lavirinti krize", Institut za evropske studije, Beograd 1998), do prezidencijalne anestezije parlamentarizma. Iako po ustavu postoji mogućnost da savezna skupština radi 240 dana godišnje, Veće građana (donji dom) zasedalo je samo 24 dana, a Veće republika samo 10 dana, za razliku od zapadnoevropskih parlamenata koji rade 75-100 dana godišnje (Francuska Narodna skupština 120). Normativno i empirijski posmatrano, konstatuje profesor Vasović, mogućnosti parlamenta da putem određenih proceduralnih pravila kontroliše rad vlade bile su znatno ograničene. Jedan od razloga slabe pozicije parlamenta je, kako kaže Vasović, fražilna priroda federacije, koja nizom razloga dovodi do "bežanja" ili klizanja vlasti ka centrima i punktovima egzekutive.

Novi potpredsednik savezne vlade i lider Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković najavljuje da će raditi na tome da se "ukloni sve što nas svađa sa svetom"; da bi pomogao u "odbrani Kosmeta i borbi za istinu o Kosmetu" tražiće da se "bez oklevanja krene u korenite reforme političkog i ekonomskog sistema i uklanjanje svega onoga što nas ruži i svađa sa svetom i umanjuje ishod naše bitke za odbranu Kosmeta" i da će "jezikom i stilom koji svet razume" govoriti "istinu o onome što se događa na Kosmetu i prezentirati činjenice da Srbija na Kosmetu ne brani samo sebe već i ustav sveta".

"Computers, not kalashnikovs". Daj bože da to bude pre nego što krava preskoči mesec (Drašković o datumu ostvarenja separatističkih planova), ali, kako kaže vic o Jevrejinu koji se godinama uzalud moli bogu za malo sreće, postoji bojazan da mi taj loz još nismo kupili.

UŠLI I IZAŠLI: Dušan Mihajlović, raniji koalicioni saveznik SPO-a, nekadašnji potpredsednik srpske vlade koji je realizovao uvođenje višepartijskog sistema, je u jednom nedavnom intervjuu izjavio da prošlogodišnji Draškovićev angažman ne proizilazi iz političkog računa nego da ovaj iskreno pokušava da odbrani Kosovo.

Treba verovati Mihajloviću da je Drašković iskreno zagrejan oko Kosova. SPO je u osnovi restauratorska partija koja veruje da se povratkom starih institucija može vratiti red i napredak u državu, a pošto se monarhija ne drži naročito dobro u ovoj partiji, postoji nešto kao zaleđeni monarhizam; ova stranka angažovana je na podizanju crkava. Pre prihvatanja nove dužnosti Drašković i Komnenić otišli su kod patrijarha. Kosovo je u tom kontekstu prirodan beočug, uostalom počeci ove partije su u masi zagrejanoj tzv. događanjem naroda i Gazimestanom, a i Draškovićevi (i Komnenićevi '89) rani nastupi su najavljivali rešenost da se Dečani brane po svaku cenu. Nova saopštenja imaju pomalo od starog retoričkog patosa. Drašković ponavlja da bi Kosovo branili i Vašington i Ruzvelt, njegova saopštenja liče pomalo na davanje naloga Savetu bezbednosti. Pitanje je kakav će efekat sve to imati, mada on deluje suvislije od Živadina Jovanovića (bivši šef kabineta Nikole Ljubičića, ako se iko seća perioda koji se u Srbiji nazivao "vladavina vojnog otpada").Osnovno je pitanje da li se ovakva politika uopšte može korigovati, a da se zastupati ne može, to je jasno. Drašković je, možda, kako kaže stari vic, "otišao u četnike aprila '45". Mada je dobio ministarstvo za unutrašnju trgovinu, velikih direktnih koristi po SPO u smislu političkog plena nema. Glasačko telo ove partije je antirežimsko i možda će se kolebati, mada kolaboracija s režimom nije odavno smrtni greh u srpskoj opoziciji. Ministre ili neke visoke predstavnike u vlasti imala je cela politička scena, osim DSS-a Voje Koštunice. Kao i 1992, kad je u vladu ušlo tuce opozicionara, i sada je država u opasnosti.

Na jednoj konferenciji za štampu u Savezu za promene, neko je izbrojao da među sedam prisutnih sede četvorica onih koji su bili bliski saradnici Slobodana Miloševića, pa je pitao: "Šta je uslov za promene, da odu oni ili da odete vi?" Čović je dao odgovor: "Dok sam bio gde sam bio, bio sam javno, javno sam izašao i sad sam ovde. Problem su oni koji su s njim tajno." Aludirao je na Draškovića. Drašković je sada ušao javno. U šta?

Nebojša Popov (do sada najtemeljnije pročavanje srpskog populizma, vidi prošli broj "Vremena") kaže da je to završnica krize partijske države i da su se tri frakcije srpskog populizma (SPS, SRS, SPO) ponovo našle zajedno. Neki misle da su i male razlike velike i za našu sudbinu, možda na kraju krajeva i nije sasvim nevažno koja će od te tri frakcije davati ton.