Iskušenja zrelog doba

Nikad ozbiljniji biznis filmske industrije, shodno duhu vremena, pakujući zajedno politički korektne sadržaje sa investicijama ravnim onima koje naša zemlja sanja kao "švedski standard", doveo je Fest u situaciju da grabi stvari koje, kako to biva, nisu stigle za sledeću "Sinemaniju", dok, s druge strane, uspeva da od Festivala autorskog filma, pravovernog unuka prvobitnog Festa, sačuva ponešto i za sebe

Nekoliko, skupocenih koliko i dragocenih, institucionalizovanih programa koji se događaju samo jednom godišnje čine najprestižniju vezu Beograda sa tokovima u kulturi ostatka - sada već dalekog - sveta. Ali, dok su ono što publika očekuje, kao i propozicije BITEF-a i BEMUS-a, nepromenljivi (najprostije rečeno, pozorište koje nije klasični mainstream, odnosno radosni doček stranih muzičara), sa Festom stvari stoje drugačije.

Ni pravi festival, ali ni puka revija, ni koncentrisana smotra, ali ni "dani filma", Fest je sa gorepomenutim beogradskim zbivanjima ipak imao dva najmanja zajednička sadržaoca: bio je internacionalan - po mišljenju učesnika, i bio je svečanost - za publiku. Ušavši, u svom životnom veku, u onaj period koji se naziva "pogrešnom stranom tridesetih", Fest je iza sebe ostavio mnogo šta što bi nekom njegovom vršnjaku donelo epitet osobe sa promenljivim ali bogatim životnim iskustvom. Luksuzno i glamurozno detinjstvo provedeno u intelektualnoj i artističkoj angažovanosti, sa gostima koje danas možemo videti samo u "Teveteci", prešlo je u mladost sve svesniju filma kao ozbiljnog biznisa korporativne prirode i pomalo iznenađenu odsustvom gostiju za koje ovo tržište nije bilo od velikog značaja. Uz relativno lukrativnu pojavu Festa na bis - pravu prostu posledicu plebiscita publike, polako su nestajali i ideološki obrasci koji su promovisali udarni termin za sovjetsku "Bitku za Moskvu", a dolazilo je do neverovatnih obrta koji su u tim danima bili signal ozbiljne promene gledalaca u filmofile, kakav je bio aplauz pune sale Centra "Sava" spašenoj nemačkoj posadi u "Podmornici". Kratak period na pragu treće decenije Festa, kada je bilo dostupno sve sa svake strane bivše "gvozdene zavese", zamenila je zavesa čija je posledica bila ako ne koma a ono kratkotrajna hibernacija, koja se činila dugom kao večnost. Publika je koristila prednosti infuzije sa piratskog tržišta video kaseta, makar one bile sa mijamarskim titlovima, a TV stanice nisu zaostajale u prilježnosti. I onda se Fest našao tu, gde je sada, katkad praćen usiljenim glamurom, katkad pravim pištaljkama. .

Nikad ozbiljniji biznis filmske industrije, shodno duhu vremena, pakujući zajedno politički korektne sadržaje sa investicijama ravnim onima koje naša zemlja sanja kao "švedski standard", doveo je Fest u situaciju da grabi stvari koje, kako to biva, nisu stigle za sledeću "Sinemaniju", dok, s druge strane, uspeva da od Festivala autorskog filma, pravovernog unuka prvobitnog Festa, sačuva ponešto i za sebe. K tome treba dodati pravo prvenstva Berlina i Roterdama, dva grada čiji se festivali direktno ili indirektno poklapaju sa terminom našeg jednog i jedinog velikog gradskog i državnog filmskog događanja.

PARE I GUBER: Stoga ne bi trebalo biti a priori strog prema sadašnjim selektorima, ljudima koji su rasli i stasavali uz Fest i zajedno s njim, što je činjenica koja i njih obavezuje. Kao i svaki izbor, i njihov je zavisio od ponude i mogućnosti, para i gubera, kao i od ukusa i znanja, afiniteta i idiosinkrazija. Bogat ovogodišnji program, koji fizički neće biti mogućno u celosti konzumirati u tradicionalnih deset zimskih dana, na prvi pogled, a verovatno i na drugi, daje uvid u aktuelno stanje filmske umetnosti i industrije, te njihovih spojeva.

Za razliku od ne tako davnih vremena kada se smatralo da bi trebalo prikazati što više ostvarenja iz uistinu ne naročito atraktivnih kinematografija, sada će tri festivalska programa, podeljena u četiri termina (sa imenima koje dopuštaju anarholiberalnu slobodu identifikacije - Definitivno nezavisni, Festival festivala, Dobre vibracije), sačinjavati filmovi iz kinematografija koje su uspele da se, što kvalitetom, što zbog ispraznosti takmaca, nametnu kao relevantne. Nama već dobro poznat i isto tako prihvaćen britanski "bum devedesetih", biće u Centru "Sava" predstavljen sa najmanje sedam filmova - dvostruko više nego trećeplasirani Španci i duplo manje nego Amerikanci, prisutni sa "samo" četrnaest filmova. Bez namere da se drugi autori i filmovi svrstavaju u pretinac koji će jednom sadržati samo svedočanstva o duhu vremena u kojem su nastali, neki već sada zaslužuju da budu pomenuti kao pojave ili fenomeni koji traju i koji će trajati

OTKROVENJE: To predstavlja mogućnost da se, makar se ne slagali sa njim, još jednom u kratkom roku izložimo fenomenu britanskog soc(nad)realizma, bilo to kod Kena Louča u "Zovem se Džo", gde se još jednom prepliću aktivizam i melodrama, bilo nekom drugom filmu, gde se razmatraju britanski uticaji na pop-kulturu ili uticaj pop-kulture na Britance. Kod Amerikanaca, o čijim je filmovima skoro sve već poznato, trebalo bi obratiti pažnju na "Pokeraše" Džona Dala, reditelja čiji je opus obogaćen još jednom studijom na tragu "film noara", ovog puta u vezi sa dve stvari za koje kartaroši smelo tvrde da su jedine uzbudljivije od seksa: dobijenom partijom pokera i izgubljenom partijom pokera. Što se Španaca tiče, šta god da se odabere zadovoljiće popularne i bizarne afinitete ljubitelja njihove kinematografije. "Dobra stara pesma" Alena Renea pokazuje kako se reditelji-umetnici mogu okrenuti prosedeima različitim od onih kakvima su se proslavili, pa čak i okrećući se poetici drugog stvaraoca, kakav je bio Denis Poter. Pravo otkrovenje za beogradsku publiku biće sigurno dva filma izvanredno zanimljivog japanskog reditelja Takešija Kitana "Vatromet" i "Povratak dece", sa nadom da će se ukazati prilika da vidimo još neko od njegovih ostvarenja.

Za kraj nešto što je pokazalo neograničen vek trajanja: izuzetni program u Muzeju jugoslovenske kinoteke, koji čini devet remek-dela reditelja nemog filma (Lang, Štrohajm, Štiler, Murnau i drugi), biće možda jedinstvena prilika da se sa nekima od njih upoznamo. A Fest koji pruža takve prilike treba podržati.

Boško Milin

Miroljub Vučković, selektor Festa

Festival ravnoteže

"Ulazimo sa iskustvom iz prethodnih dvadeset šest izdanja Festa, znači sa iskustvom ljudi koji su sa dobrim namerama pokrenuli jednu takvu akciju i koja je, htela-ne htela, odražavala svoje vreme u ukusu publike", kaže za "Vreme" Miroljub Vučković, selektor Festa.

"Prve ideje za ovaj Fest su nam se zaista javile odmah nakon prethodnog, samim tim što smo vremenski ograničeni, ali programski, geografski i stilski vrlo široki. Ravnotežom onoga što je komercijalno, u smislu da je to film koji zadovoljava očekivanja, i nekomercijalno što znači kvalitetno - sačinili su ovogodišnji program."

"VREME": Kako vodite računa o ukusu publike koja je bolje obaveštena nego u vreme početaka Festa?

Određena grupa filmova ima kraće staze, a velika grupa filmova čeka u konvoju da bude prepoznata. Zaista smo se trudili da to ne bude naš hendikep. Zato smo kreirali program koji se zove "Dobre vibracije" da fino, vrlo široko, odrazi ukus MTV-a, koji je sada pojam estetike, načina života i mišljenja. "Dobre vibracije" biće prikazane u Centru "Sava" i, ponovljeno, u Domu omladine. Ukratko: koncipirajući ovogodišnji program, pokušali smo da napravimo ravnotežu između onoga što publika očekuje od Festa tokom svih godina, i našeg izbora, a ne da podilazimo publici.

Rasporedili ste programe u četiri bioskopa.

Dva segmenta u Centru "Sava" zovu se "Festival festivala". To su filmovi sa festivalskim nagradama, imamo kanskog pobednika "Večnost i jedan dan" Tea Angelopulosa, "Centralnu stanicu" Valtera Salesa, dobitnika berlinskog "Zlatnog medveda", "Rupu" Cai Ming-Lianga pobednika čikaškog festivala, "Vatromet" Takeši Kitana, sa venecijanskim "Zlatnim lavom"... U Centru "Sava" i u "Domu omladine" održaće se program "Definitivno nezavisni". Centar tog programa je američka nezavisna produkcija, a čine ga još i japanski, ruski, španski filmovi, dakle nezavisna Evropa kao koncept i vrsta produkcije. Ovaj program nam je pomogao da ostvarimo nešto što smo prošle godine promovisali, mini portrete pojedinih autora: da neki film na programu "Festival festivala" podržimo ranijim filmovima tog autora. Na primer, uz "Vatromet" Takeši Kitana u Domu omladine prikazujemo njegov prethodni film "Povratak dece" da bismo promovisali jedno novo ime za ovu sredinu. Dom omladine, da istaknem da ove godine Fest posle mnogo vremena prelazi reku, u ponoć prikazuje poseban program koji smo posvetili nedavno preminulom reditelju Živojinu Pavloviću. Nismo hteli da prikažemo njegove filmove, niti da se uplićemo u problem njegovog nedovršenog filma, nego da pokažemo izbor filmova koji su se nametnuli prošle godine u svetu, a mogli bi da budu sa njegovim potpisom ili da privuku njegovu znatiželju. Jugoslovenska kinoteka, za razliku od ranijih godina, ove godine ima ravnopravno mesto sa ostalim festovim dvoranama. U njoj će biti program filmova o filmovima, o rediteljima, o filmskoj umetnosti.

Program Festa ima tri autora: vi i Dragan Jeličić ste selektori, a Dinko Tucaković je predsednik Saveta. Kako je izgledao zajednički rad?

Nas trojica, svako sa svojim ukusom, afinitetom, senzibilitetom i obrazovanjem, dolazili smo sa određenim informacijama i senzacijama koje smo hteli da uključimo u kulinarski eksperiment Fest 99. Svako od nas je svoje ideje ogledao u drugoj dvojici. Nije to bila nikakva bitka, nikakva sintetička akcija, već prirodan proces koji znači zaoštravanje odgovornosti.

Kako ste sarađivali sa domaćim distributerima?

Manje su zastupljeni nego prošle godine. Recimo dva filma Nil La Buta "U društvu muškaraca" i "Prijatelji i susedi" ili Tod Solons sa filmom "Sreća" su distributerske kopije, nešto što je ovog časa najiščašenije u američkoj distribuciji. Neodgovorno je ne voditi računa o ljudima koji rade jedan posao i koji imaju filmove i za ovaj i za onaj ukus. Mislim da je dobro živeti u koegzistenciji.

Uvek postoji i lista želja, filmovi koje ste hteli a niste dobili za Fest.

Nemoguće je dobiti sve sa spiska. Žao mi je što nismo dobili pobednika iz San Sebastijana, savršen film Alhandra Agrestija "Vihor s prohujalim", za koji su do zadnjeg momenta postojale šanse, i što nismo dobili "Tako smo se smejali" Đani Amelija, prošlogodišnjeg Venecijanskog pobednika. Naša publika poznaje samo jedan njegov film, i nameravali smo da joj prikažemo njegov mini portret. Nažalost, manjkala je kopija. Recimo, mi smo od "Seluloid drims" tražili 12 filmova. Prvo su nam odgovorili da ne mogu da nam pomognu. Opet smo ih zamolili, i odgovorili su da će nam ipak obezbediti tri filma, sve ostale kopije su bile zauzete. Znači, nije bio novac u pitanju, mi sada za neke filmove plaćamo festivalsku nadoknadu. Jednostavno, nije bilo kopija.

Da li ste zadovoljni urađenim?

Apsolutno da, ako bilo šta može da bude apsolutno. Vrlo sam zadovoljan kako je program komponovan, otvara ga Angelopulos, pa ide "Psiho", jedan od najopasnijih terena za rimejk, pa "Vatromet", film azijskog Godara, "Prijatelji i susedi" La Bjuta, novog američkog reditelja, "Pokeraši" Džon Dala, čiji su svi prethodni filmovi bili prikazani, "Zovem se Džo", nagrada za mušku ulogu na Kanu, "Sreća" Toda Solanza i na kraju jedan od najvećih reditelja današnjice Alen Rene. Lepo je.

Sonja. Ćirić

Poziv na avanturu

Fest je najveći filmski festival na domaćoj karti, ali on tek mora da se izbori za status koji je imao na svojim počecima, jer ovaj festival deli i sudbinu svog okruženja, postajući povremeno i njegova metafora

Fest je entitet. Pre svega beogradski, pa zatim srpski i jugoslovenski. Postoji i pridev "festovski", festovska publika koja samo jednom godišnje ide u bioskop i na to je ponosna, festovska atmosfera, puni holovi Centra "Sava", nekada Dom sindikata... Fest je i endem, sa tradicijom dugom dvadeset sedam godina. Teško je odvojiti njegov kulturološki značaj od sociološkog. On je bio i ostao pupčana vrpca sa velikim i belim filmskim svetom, svojevrsna škola za buduće sineaste koji su odrastali u mraku njegovih dvorana.

Fest 1999. ostaje veran tradiciji, i lagano odškrinjuje vrata budućnosti predstavljajući dela sasvim mladih autora, koji i sami muku muče (kreativnu) razapeti između veka filmske tradicije i izazova novog milenijuma. Beogradska publika će imati priliku da vidi vizije Tajvanca Lianga, Kazahstanca Omirbajeva, Amerikanca Labjuta ili Španca Ponsa, već kultnih u međunarodnim relacijama. Konačno nam stiže osebujni Japanac Kitano, koji će kod nas možda biti prepoznat i kao neverovatan amalgam Mifunea, Istvuda i Tarantina.

Ipak, u Velikoj sali Centra "Sava", najvećem bioskopu na Balkanu, ovim novim snagama pomoći će autoriteti jednog Angelopulosa, Renea ili Burmena, kao i veliki holivudski hitovi koje ove godine potpisuju jedan "klasičar" Frankenhajmer, jedan "modernista" Van Sant i jedan "ziheraš" Toni Skot. Osamdeset naslova iz trideset zemalja, retrospektiva klasika nemog filma i serija dokumentarnih portreta velikana Bergmana, Hjustona ili fon Trira daće perspektive i prostore onoga što je globalna kinematografija na razmeđu milenijuma.

Fest je uvek i filmsko slavlje, ali ove godine i poziv na avanturu, gde će svaki gledalac imati priliku da tokom deset dana, od 29. 1 - 7. 2, napravi sopstvenu maršrutu filmskog uživanja kroz sale Centra "Sava", Doma omladine, Muzeja jugoslovenske kinoteke i bioskopa Mali princ.

Fest je najveći filmski festival na domaćoj karti, ali on tek mora da se izbori za status koji je imao na svojim počecima, jer ovaj festival deli i sudbinu svog okruženja, postajući povremeno i njegova metafora. Kulturna getoizacija i poremećen sistem vrednosti već su odneli danak u najmlađoj gledalačkoj populaciji. Ipak, ne treba zavideti generaciji koja je sedamdesetih Beogradu otkrivala "Gole u sedlu" ili "Odiseju u svemiru". Treba ići korak dalje. Ove 1999. možda i sasvim mali.

Kao naravoučenije za ovu malu priču poslužiće jedna anegdota. Mlada novinarka nekada davno ugledala je Bretona i Dalija kako izlaze iz madridskog Prada. "Gospode", upitala je, "kada bi u Muzeju izbio požar, šta biste vi prvo izneli iz njega?" "Vatru", bez razmišljanja je odgovorio Breton. Dali je razmišljao samo koji trenutak a zatim trijumfalno zaključio: "Ja bih izneo vazduh, vazduh oko Velaskezovih slika." Fest nije zahvatio požar, ali ako se ikada desi ta velika kriza (a potresale su ga neke gotovo fatalne), moramo sačuvati njegovu dušu, radost zajedničkog otkrivanja filmske budućnosti - i tako sačuvati sopstvenu.