Rusija - SAD

Na tankom ledu

Rusiju ne vređa toliko što je ostavljena na cedilu u najtežem trenutku, niti to što Vašington pokušava da je kupi, već najviše to što je sve to ponižava

Specijalno za VREME iz Moskve

Na kraju dvodnevnog boravka Medlin Olbrajt u Moskvi, bez preterivanja se može reći da se ona svojski trudila da bude šarmantna. I nimalo je nije obeshrabrilo što je u svakom razgovoru morala da sasluša koliko je veliko ovdašnje nezadovoljstvo, pojedinačno i kolektivno, "novom" politikom Vašingtona prema Rusiji.

Nisu svi oblaci uklonjeni sa rusko-američkog neba, nije se to, verovatno, ni na jednoj strani ni očekivalo, niti je šefica Stejt departmenta uspela da ubedi sagovornike u "najbolje namere" SAD, ali je ipak zadovoljna napustila Moskvu - ispunila joj se glavna želja - ako ne da se vidi - onda bar da se čuje sa predsednikom Borisom Jeljcinom. Ni taj razgovor, sudeći prema šturom zvaničnom saopštenju pres-službe Kremlja, nije doneo nikakav preokret, ali - kao što se i moglo očekivati - nije zapretio nekim kvarom na liniji između Moskve i Vašingtona.

Bela kuća je, naime, još u toku priprema ove posete, jako insistirala da se u program posete uključi susret Medlin Olbrajt s ruskim predsednikom. Pri tome, interesovanje, ili briga, za Jeljcinovo zdravlje bili su najmanje važan razlog. U Moskvi je to protumačeno kao čvrst stav američkog vođstva da se ni sa kim drugim u Rusiji i ne vredi dogovarati.

ŠEST PREPONA NA STAZI: Ono što se u Moskvi naziva "strateškim partnerstvom" u rusko-američkim odnosima, za samo nekoliko poslednjih meseci, ozbiljno je dovedeno u pitanje. Nije reč samo o neslaganju sa "metodima" Vašingtona - recimo, bombardovanjem Iraka ili pretnjom da se zbog Kosova primeni sila protiv Jugoslavije, već o tome šta stoji iza toga, čime se Vašington rukovodi, kad se, odlučujući se za takve operacije, ne osvrće na Ujedinjene nacije.

Pored Iraka i Kosova, i starog sukoba oko "prodaje nuklearne tehnologije Iranu", i još starijeg problema sa odbijanjem ruskog parlamenta da ratifikuje START-2, to jest novu rundu smanjivanja nuklearnih potencijala na obema stranama, odnose Moskve i Vašingtona su ovih nedelja, pa i dana, zatrovala dva nova incidenta:

Optužba, i sankcije SAD koje su za njom usledile, protiv tri ruska naučna instituta, za koje Amerikanci - kako je to potvrdila i Olbrajtova, po dolasku u Moskvu - imaju "određene dokaze" da sarađuju sa Iranom u njegovom programu izgradnje nuklearnog oružja.

Namera Bila Klintona da prenebregne sporazum o protivraketnoj odbrani, koji su davne 1972. potpisali Ričard Nikson i Leonid Brežnjev, jeste da vrati iz mrtvih viziju jednog drugog svog prethodnika, program "zvezdanih ratova" Ronalda Regana.

Sve to zajedno za Rusiju znači da se Amerika, i inače danas moćnija nego što je ikada bila, toliko osilila da može da se ponaša kao da niko drugi na ovoj planeti i ne postoji. Ili, da o postojanju drugih "polova sveta" ne mora da vodi računa.

Vremena kad su gosti iz Amerike lako nalazili zajednički jezik sa domaćinima u Moskvi, bez obzira na to da li se radilo o ovdašnjoj Beloj kući (sedištu vlade) ili Kremlju, izgleda, definitivno su minula. Istina, predsednik Boris Jeljcin je i dalje gazda u Kremlju, ali ni njega ne zadovoljava "novo ponašanje" njegovog "prijatelja Bila". A što se Jevgenija Primakova tiče, kao ministar inostranih poslova - ako je i bio upadljivo tvrđi od svog prethodnika Andreja Kozirjeva - bio je podnošljiv sagovornik, čak i "drag", tvrdila je Olbrajtova u to vreme, ali sada, kao predsednik vlade, još tvrđi nego što je ikad bio, prosto nije ugodan partner. Ne samo da nema dlake na jeziku kao pre, već i ujeda!

A u Kremlju, uz Jeljcina je novi čovek, generalpukovnik KGB Nikolaj Bordjuža, koga Amerikanci takoreći ne znaju, ali koji (kao i Primakov) ide linijom čvrste zaštite nacionalnih interesa i pozicije Rusije. Sve drugo dolazi posle toga.

Ne samo SAD, dakle, sa svojim novim inicijativama, već i Rusija, zbog nove unutrašnje situacije, posle najstrašnije krize koja ju je pogodila i čiji je glavni potres avgusta prošle godine uspela da izdrži na nogama, imaju novi prilaz bilateralnim odnosima. Ovde niko ne krije da se od Amerike očekivalo da bude manje restriktivna, da ne bude, i na najvišem nivou, toliko merkantilna i - nadmena.

Rusiju ne vređa toliko što je ostavljena na cedilu u najtežem trenutku, niti to što Vašington pokušava da je kupi (ako se odrekne "nuklearne saradnje" sa Iranom - dobiće kredite!), mada joj to nije milo, jer je izbor primamljiv, mada u krajnjoj liniji poguban, već najviše to što je sve to ponižava. SAD se "koriste situacijom" kada je Rusiji uistinu krajnje teško i, shodno tome, ne moraju da vode računa o njenom mišljenju, kao u slučaju Iraka, a delimično i Kosova.

ISPUNJENA LOŠA PREDVIĐANJA: Amerikanci ne bi bili Amerikanci, kada bi priznali da je sve to tako kako se Moskvi (i Kremlju i vladi, ali i njihovoj opoziciji, kompletno) čini.

Oni žele da uvere Rusiju da se uzbudila bez pravog razloga.

Kad je reč o programu "zvezdanih ratova", njegova reanimacija - tvrdi Vašington - nije uperena protiv Rusije, niti to znači da SAD odustaju od sporazuma o protivraketnoj odbrani. Ne - kaže i Medlin Olbrajt.

Vašington mora da brine o svojoj bezbednosti - zbog nuklearne pretnje koju mogu da predstavljaju Severna Koreja, Iran i Irak, a ne zbog toga što misle da im opasnost preti iz Rusije.

Za Moskvu je to bila slaba uteha, a argument još manje, tako da su se, faktički, ispunila mračna predviđanja samih Amerikanaca, da će "prijateljsko ubeđivanje", kao forma koju je trebalo da imaju i zvanični pregovori sa šefom ruske diplomatije Igorom Ivanovim i neformalni razgovori sa ostalim sagovornicima (moskovskim gradonačelnikom Jurijem Luškovim i dva potencijalna predsednička kandidata - Grigorijem Javlinskim i generalom Aleksandrom Lebedom) - naići na odbojnost. Praktično su svi sagovornici gospođe Olbrajt rekli da su nezadovoljni novom linijom Vašingtona.

Mala uteha za gošću je razgovor sa predsednikom Jeljcinom, koji je potrajao celih 25 minuta (toliko ruski lider ne udeljuje ni najbližim saradnicima, ne računajući Primakova). Jeljcin ju je uverio da on, više nego njegov "prijatelj Bil", drži do toga da stara i, naročito, nova razmimoilaženja "ne bi smela da ugroze sve što je do sada postignuto u odnosima Rusije i SAD".