Beograd by night

Crni lak za nokte

Stanje opšteg beznađa ili, pak, fatalno pogrešnih nadanja može biti odlična podloga za bujanje posebne vrste zabavnog života - udaranje teške brige na ludo veselje, lagodno prepuštanje lepotama raznih poroka. Prosto, Beograd je suviše osiromašen, utučen i umoren da bi značajnije obitavao po klubovima

Godinama je ugao Ruzveltove i Knez-Danilove ulice krasio jedan bedni montažni objekat, srpski rečeno - baraka, u kojoj se prodavala pogrebna oprema. Aranžer izloga nije se u toj radnji preterano zalagao, te je prolaznicima i srećnicima prinuđenim da na obližnjoj stanici čekaju autobus 25, 65 ili 27, na uvid uvek bila data ogromna i nesređena ponuda mrtvačkih sanduka, krstača, plastičnih venaca, crnine i tako dalje. Prizor za košmar, najkraće rečeno. No, lani je svanuo i taj dan kada je ova mala prodavnica(neophodnog) užasa zbrisana s lica zemlje i ubrzo je na njenom mestu izrastao za oko mnogo prijatniji kafić "Oko". Još jedan među mnogim i neko bi čak zabrinuto zaključio kako ovde od sve male privrede jedino napreduje ugostiteljska delatnost i kako svi uzmiču pred kafedžijama. Pogrebnici su otišli, ali su neka njihova znamenja preživela. Nedaleko od veselog (?) lokala i dalje stoji mala tabla sa strelicom ispod koje piše "pogrebna oprema". Mogla bi se, možda, u tome naći izvesna simbolika. Mnogi od nas su, s bolom u duši, konstatovali da je koncept noćnog života u Beogradu, u sklopu kojeg bi trebalo posmatrati i pomenuti kafić, gotovo sahranjen. Prosto, Beograd je suviše osiromašen, utučen i umoren da bi značajnije obitavao po klubovima.

U to ime mogli bismo, recimo, namazati nokte crnim lakom. U znak žalosti pošto crni lak za nokte odavno nije naročit znak božanstvene dekadencije, čime ga ja smatrala, na primer, Seli Bouls. I, uopšte, ništa više na ovom svetu i ovom kontinentu nije kao što je bilo 30-ih. Ipak, kada bi se nekim čudom obrela u našoj stvarnosti, neobuzdana junakinja "Kabarea" bi, može biti, prepoznala određene pojedinosti iz svog filma. Možda bi čak i uzviknula: "Life is a cabaret, old chum!"

NONŠALANTNI CVRČAK: Današnji Beograd i današnji Berlin (ili Madrid ili Prag, svejedno) verovatno ne liče mnogo. Međutim, između današnjeg Beograda i nekadašnjeg Berlina, onog iz 30-ih, oslikanog baš u Fosijevom remek-delu, mogla bi se praviti neka uznemirujuća poređenja. Kažu da u svakom zlu ima i nešto dobro. Stanje opšteg beznađa ili, pak, fatalno pogrešnih nadanja može - videli smo u bioskopu - biti odlična podloga za bujanje posebne vrste zabavnog života - udaranje teške brige na ludo veselje, lagodno prepuštanje lepotama raznih poroka, sve u skladu s filosofijom "od sjebanog danas do sasvim neizvesnog sutra". Ume li, dakle, Beograd da se zabavi propisno, poput onog nonšalantnog cvrčka dok mu mravi ispisuju mračne prognoze? Ili stvari u
životu ne stoje baš kao u basni?

Žabe i babe pomešane egzistiraju u gotovo svim sferama i porama ovog društva, od vlasti pa naniže, pa nije čudo što je klupska scena, ako se to tako može nazvati, naše prestonice nedovoljno profilisana.

DVA LICA: "U Beogradu danas ima previše klubova", misli Đorđije Stajkić, vlasnik i menadžer kluba Četiri sobe, nekada menadžer upokojenog Soul Food-a, kultnog punkta beogradske klupske scene 90-ih. "Kada ovo kažem, pod klubom podrazumevam i kafiće koji pretenduju na klupsku atmosferu, čak i restorane u kojima se dešavaju žive svirke, gde gostuju DJ-evi, gde ćeš videti lajt-šou, gde se održavaju kojekakve promocije, izdaju flajeri itd. Međutim, klubova sa "smislom" i profilom ima vrlo malo. Klub bi morao da gaji određenu vrstu muzike, da bude, zapravo, mesto u središtu određenog kulturnog ili subkulturnog kruga".

Kao iskusni kreator klupskog života, Stajkić zna da institucija kluba ima dva jednako važna lica. "To je i ugostiteljski objekat i kulturološki fenomen. Ekspanzija klupske kulture kod nas je prošlost. Stvari sada stagniraju ili nazaduju što je, razume se, u skladu sa opštim ekonomskim i kulturnim tendencijama ove sredine. Skoro da više i nema takozvanih main stream, komercijalnih klubova. Svaki je, na određen način, 'zastranio'. Ili, uvodeći u svoj program striptiz, ili uvodeći bife večere, odnosno švedski sto i tome slično. U nekim kvaziklubovima jedne večeri je 'haos' muzika, što bi rekli njihovi vlasnici, a druge Dragana Mirković."

RUPA: Kako-tako, istrajavaju oni klubovi bliži underground koncepciji. Akademija, legendarna "Rupa" i dalje šljaka iako je daleko od svog nekadašnjeg mračnog "sjaja" i vremena kada je bila veoma bitna tačka na klupskoj mapi Evrope. Cene su u ovom živom spomeniku nekadašnjeg, boljeg Beograda znatno povoljnije nego na većini drugih mesta. Ima dana kada je prostor u podrumu Fakulteta likovnih umetnosti pristojno popunjen, mešavinom "poletaraca" i vremešnijih "neprilagođenika", nostalgičnih prema lepim 80-im. Knjiga je otprilike sklopljena nakon što se pomenu Četiri sobe, Andergraund, Omen i Industrija. Pri tom, poslednjenavedeni klub sve više je okrenut izuzetno juvenilnoj populaciji, fanatičnim privrženicima house, tehno, trance i inog sintetičkog zvuka. Ko se, recimo, petkom spusti u Industriju, videće da prosek godina posetilaca još nije dosegnuo onaj starosni raspon iz kojeg se, po pravilu, regrutuje gro klupske publike - od 18 do 25 godina. Pomno dizajnirani klinci hrle ovamo privučeni najboljim ovdašnjim DJ-evima, a i gostovanja stranih zvezda klupske muzike nisu retka. Stajkić se priseća vremena najtežih sankcija i hiperinflacije i kaže da je i ono više pogodovalo poslovanju klubova nego ovo današnje. "Dinar je manje vredeo, ali ga je više bilo. Za deset maraka mogao si u Soul Food-u da popiješ 13-14 piva. Narudžbine su plaćane šakama malo vrednih novčanica. I ta šaka je jedne večeri obezbeđivala pet piva, a već naredne samo jedno, pa i nije imalo smisla štedeti je. Novac se lakše i brže trošio."

Broj ljudi koji aktivno učestvuju u klupskom životu priličio bi, po Stajkićevim rečima, jednoj Podgorici a ne dvomilionskom Beogradu. "Iz svoga gotovo decenijskog iskustva mogu da kažem da nikad nije bilo manje ljudi koji redovno izlaze. Nikada nije bilo manje kvalitetne ponude i nikada manje novca koji bi mogao biti potrošen na zabavu."

Pre nekoliko leta znalo se - najbolje zezanje u gradu je četvrtkom. Sada se najviše izlazi subotom, što je opšte mesto globalne japijevske civilizacije. Valja naglasiti, ipak, da se svetski japiji ostalim danima ne provode jer nemaju vremena za to, a mi bismo sigurno, u duhu našeg mentaliteta, našli vremena za zabavljanje kada bismo imali para.

LAMENT: Ceo ovaj lament nad samosagorevajućim noćnim, to jest klupskim životom, kao bitnim elementom kulturnog identiteta svakog savremenog (vele)grada, besmislen je kada se ima u vidu sveži predlog koji je nešto što se zove Koordinacioni odbor za praćenje maloletničke delinkvencije uputio gradskoj skupštini. Po istom, čak ni diskoteke ne bi smele da rade posle ponoći. Oni koji su došli do ove ideje smatraju da bi mladi trebalo da izlaze od sedam ili osam sati, a ne od jedanaest. Smucanje po gradu u kasnim satima je pogubno za mladog čoveka.

Tim povodom je dr Jovan Marić, psihijatar, rekao: "U svakoj ličnosti postoji unutrašnji kontrolor ponašanja. To je deo koji se prvi umori i ne funkcioniše noću. Čovek je tada povodljiv. Dalje, spavanjem se, naročito kod mladih, organizam regeneriše. Ako se legne u tri ujutro, regeneracije nema." Da li je neko pomislio da će, i po isterivanju iz diskoteka, omladinci verovatno odbiti da se bace na regeneraciju. Pa će, moguće je, prostori ispred dragstora postati glavne i jedine lokacije noćnog života metropole. Dok i dragstore ne ukinu!