Širenje NATO pakta

Nekoliko dana kasnije pred sedištem NATO-a u Briselu svečano će biti podignute zastave novih članica Saveza. Prvobitnu ideju da se tog dana svečanost ratifikacije održi istovremeno u Varšavi, Pragu i Budimpešti pokvario je mađarski predsednik, koji je svoj potpis stavio već 10. februara zbog ranije planiranog puta u Australiju.

Poljska

Most, a ne bastion

Svaki treći građanin strahuje da će u slučaju ozbiljne ratne opasnosti NATO izneveriti Poljsku, kao što su to učinili zapadni saveznici prilikom nemačke agresije u septembru 1939. godine

Specijalno za VREME iz Varšave

Predstraža evroatlantske zajednice Poljska tokom cele svoje istorije nalazila se u nezavidnoj situaciji: u ranom Srednjem veku bila je "bastion hrišćanstva", da bi ubrzo bila priklještena između pruskih krstaša i ortodoksne Rusije. Tri puta deljena između moćnih suseda - Nemačke, Austrije i Rusije - ona je u poslednja dva veka imala samo 20 godina (između dva svetska rata) istinske nezavisnosti.

Dogovor na Jalti smestio je ovu izrazito katoličku i proevropski orijentisanu naciju u sferu sovjetskih uticaja, što Poljaci nikako ne mogu oprostiti zapadnim velesilama. Promena saveznika nije dovela i do promene osetljive geopolitičke pozicije Poljske u i dalje podeljenoj Evropi.

ISTURENI FRONT: Prema dokumentima koje je Amerikancima dostavio poljski pukovnik Rišard Kuklinjski, područje Poljske u planovima Varšavskog ugovora bilo je predodređeno za prihvatanje prvog nuklearnog udarca i poprište najužasnijih borbi u slučaju izbijanja konflikta između Istoka i Zapada. Mada niko danas ne govori o tome da Rusija i znatan deo postsovjetskih država i dalje predstavljaju potencijalnog protivnika Zapada, poljski političari su svesni da bi njihova zemlja u slučaju zaoštravanja situacije u ovom regionu odigrala ulogu isturenog fronta.

Poljska se pribojava daljih redukcija konvencionalnog oružja, jer bi to oslabilo njenu odbrambenu moć, a uz to bi onemogućilo zapadnim saveznicima da na poljskoj teritoriji drže veće vojne kontingente. Zbog toga je zvanična Varšava stavila do znanja da očekuje američku podršku u odbacivanju zahteva Rusije da se nastavi sa redukcijom konvencionalnog oružja u zemljama Srednje Evrope.

Zanimljivo je, takođe, da je u sporu između Nemačke i SAD o koncepciji prvog nuklearnog udarca Poljska stala na američku stranu. Varšava smatra da bez pretnje nuklearnog udara raste mogućnost produžavanja konvencionalnog rata, koji bi se, po svoj prilici, vodio na teritoriji Poljske.

Šef poljske diplomatije Bronjislav Geremek priznao je da se Poljska, koja se zalaže za ulazak u Evropsku uniju, nalazi u teškom položaju jer mora birati između američkog stava o smelijem angažovanju snaga NATO-a i stavova Francuske i Nemačke, koje smatraju da ne treba ići predaleko u novoj strateškoj koncepciji pakta. "Svaki put moramo razmisliti da li da stanemo na američku ili evropsku stranu, i po koju cenu, imajući u vidu da se može pojaviti stereotip o poljskom popuštanju Americi", rekao je Geremek.

ENTUZIJASTI I SKEPTICI: U Poljskoj se sve glasnije kritikuje preterana popustljivost prema Vašingtonu i nedostatak sopstvene koncepcije u diplomatskoj aktivnosti, naročito u odnosu na Rusiju i druge zemlje bivšeg istočnog bloka. Ježi Gjedrojć, jedan od najvećih poljskih autoriteta i glavni urednik pariskog mesečnika "Kultura", zamerio je zvaničnoj Varšavi da je ulogu ruskog vazala zamenila slepom poslušnošću prema SAD.

Umesto bastiona, Poljska bi morala biti most kojim bi na Istok proticale ideje demokratizacije. I zato Gjedrojć smatra da bi poljska diplomatija morala da vodi aktivnu i prijateljsku politiku prema istočnim susedima, bez obzira na prolazne, često i kapriciozne interese NATO-a.

U Poljskoj nije bilo referenduma o ulasku u NATO, ali političari redovno operišu tvrdnjom da vojnu integraciju podržava 80 odsto građana Poljske. Ovaj argument zasniva se na ispitivanjima javnog mnjenja u prvim godinama sistemskih transformacija. Danas, međutim, tek svaki drugi Poljak smatra da je to dobar politički potez, dok je 42 odsto uvereno da ulazak u NATO može dovesti do "potčinjavanja Poljske stranoj velesili". Svaki treći ispitani građanin strahuje da će u slučaju ozbiljne ratne opasnosti NATO izneveriti Poljsku, kao što su to učinili zapadni saveznici prilikom nemačke agresije u septembru 1939. godine.

Pozitivan odnos prema ulasku Poljske u NATO imaju uglavnom simpatizeri Unije slobode i Izborne akcije "Solidarnost", koje danas čine vladajuću koaliciju. Skeptički stav zauzimaju pretežno pristalice levice i narodnjačkih stranaka, dok najoštriji otpor pužaju ekstremne nacionalističke partije. Na opadanje entuzijazma utiče i pogoršavanje privredne i društvene situacije u Poljskoj, praćeno produbljivanjem nepoverenja prema politici vlade i ponašanju "političke elite". "Voleli bismo živeti u Evropi bez pušaka i vojnih saveza. Živimo, ipak, u svetu u kojem je vojna snaga najsigurnija garancija bezbednosti", izjavio je nedavno šef poljske diplomatije Bronjislav Geremek. "Samo NATO može obezbediti demokratiju u Evropi. I niko ga u toj ulozi ne može zameniti", zaključio je on.

Poljska je, ipak, svesna da se ne može zadovoljiti time što će nad sobom imati NATO-ovski odbrambeni kišobran. Ona bi želela da i dalje vodi aktivnu spoljnu politiku, uz nadu da će njen glas biti poštovan u kreiranju nove doktrine NATO-a. Pored toga, Poljska bi rado videla sebe u ulozi "regionalne velesile".

Ali, prošla su vremena kada je ova zemlja bila druga po snazi vojna sila Varšavskog ugovora. Njena armija danas jedva zadovoljava minimalne norme NATO-a, a skromni državni budžet nije u stanju da izdvoji sredstva koja bi omogućila bržu modernizaciju oružanih snaga.

Sve najvažnije političke partije u Poljskoj postigle su konsenzus u prihvatanju ne samo evroatlantske integracije nego i koncepcije, prema kojoj će u XXI veku NATO predvoditi grupaciju od tridesetak najrazvijenijih zemalja sveta. Prema oceni poslanika Saveza demokratske levice, profesora Longina Pastušaka, NATO će biti ne samo jedini garant mira nego i monopolista u definisanju idejnih i političkih vrednosti koje treba braniti.

"NATO mora zadržati slobodu delovanja, a to znači da je i dalje poželjno da deluje na osnovu mandata OUN-a i OEBS-a, ali se time ne može ograničavati, i zato je Savez dužan da samostalno preduzima korake u slučajevima kada je Savet bezbednosti paralizovan, a OEBS nije u stanju da ostvari konsenzus", smatra profesor Pastušak, koji je na zasedanju Parlamentarne skupštine NATO-a u Edinburgu izabran za glavnog izveštača potkomisije za pitanja transatlantskih i evropskih odnosa, kao i za potpredsednika komisije za bezbednost na području Arktika i Baltika.

Neki poljski političari, ne samo na levici i krajnjoj desnici, pribojavaju se da će na aprilskom samitu u Vašingtonu pobediti koncepcija prema kojoj bi NATO mogao intervenisati i bez mandata UN-a ili OEBS-a. "Možda ćemo i mi uskoro biti ne samo posmatrači nego i direktni učesnici takve operacije, ukoliko dođe do intervencije NATO-a na Kosovu", upozorio je lider poljske levice i bivši premijer Juzef Oleksi. Po njegovom mišljenju, Amerikanci su spremni da intervenišu van teritorije Saveza da bi sprečavali, rešavali, pa čak i gušili konflikte koji ugrožavaju interese NATO-a. Mada je motive lako opravdati, činjenica je da bi to dovelo do protivrečnosti između međunarodnih pravnih akata, kao što je Povelja OUN, i tako modificirane doktrine NATO-a", upozorava Oleksi.

U Varšavi se, pored toga, boje da bi Amerikanci mogli da se povuku iz Evrope ukoliko bi se zaoštrilo neslaganje oko buduće doktrine NAT-a. Neki ovdašnji publicisti tvrde da bi u tom slučaju "mesto evropskog lidera zauzela ne Francuska, nego Nemačka zbog njenog rastućeg privrednog potencijala i sve veće sigurnosti u sebe". Takvom situacijom Poljaci ne bi bili oduševljeni, bez obzira na činjenicu da je u naporima za ulazak u NATO i EU njihov najveći advokat bila upravo Nemačka.

Mađarska

Očekivanja i strepnje

Najviše muke madjarskoj vladi zadaje SR Jugoslavija, koja u najgorem slučaju može da bude i protivnik Severoatlantskog saveza, a time i Madjarskoj kada zvanično postane članica

Specijalno za "Vreme" iz Budimpešte

Mađari veruju da i po kulturi i istoriji pripadaju zapadnom svetu i da je stranputica socijalizma bila samo nesreća koja ih je zadesila zbog ruske hegemonije u ovom delu sveta.

Mađari takođe veruju da njihova zemlja, kako je pesnik Janoš Bačanji pre dva veka pisao, "oči treba da uperi na Pariz". Kako francuska prestonica više nije centar Evrope, Mađari upiru pogled prema Londonu, Bonu i Vašingtonu.

Tako Mađari danas smatraju prirodnim što će biti primljeni u NATO,odnosno da ulaskom u vojni savez ne dobijaju dar ili milostinju, već da se zemlji vraća ono što joj je bilo oduzeto, pa su opet tamo gde joj je i mesto. Takvo uverenje podstiču i izjave ne samo domaćih političara već i zapadnih zvaničnika. Ambasador SAD u Budimpešti Peter Tufo u čestitki povodom najave da će se zvanični prijem Češke, Poljske i Mađarske u NATO obaviti 12. marta kaže da će Mađarska "ponovo ispuniti svoju istorijsku ulogu u Evropi i ujedno preuzeti i novu ulogu u euroatlantskom savezu".

Tufo je dodao da će to "biti slavni dan za građane Mađarske koji su teško radili na savladavanju nasleđa komunizma i na tome da postanu jedna od vodećih nacija u istočnoj Evropi".

U Mađarskoj preovlađuje stav da je u poslednjim decenijama zbog suprostavljanja između Zapada i Sovjetskog Saveza postojao rizik od rata, ali da je to suprostavljanje držalo stabilnost u zemljama istočne Evrope. Raspadom Sovjetskog Saveza rizik od velikog rata je smanjen, ali je smanjena i stabilnost u ovom regionu. To znači da više ne postoji "opasnost od termonuklearnog rata", ali da su na sceni lokalni ratovi.

Mađarska to uzima kao opravdanje za ulazak u NATO, jer zemlja, po mišljenju političara ali i vojnih analitičara nije u stanju da sama obezbedi potrebnu tehniku i sve ostale uslove za svoju odbranu od potencijalnih neprijatelja. Tako je načelnik generalštaba Mađarske armije Ferenc Vega jednom prilikom rekao da će Mađarska, ako ne uđe u neku vojnu alijansu, "ostati sama u srednjoj Evropi i u tom slučaju bi morala da ima takvu vojsku koja će moći da odbije istovremene napade sa više strana". Vega kaže da mađarska armija od 70.000 ili najviše 90.000 ljudi ne može da se suprostavi takvim napadima, odnosno da ne može da se nosi sa armijama od 250.000 do 300.000 vojnika.

I vlada i opozicija dele stav da je ulazak Mađarske u NATO najjeftinije rešenje. Danas je mađarska armija i spremna i nespremna za ulazak u Severoatlantski savez. Dok mađarski zvaničnici tvrde da je vojska spremna da se uključi u sistem zajedničke odbrane NATO-a, druge procene govore da mađarska armija jedva može da dobije prelaznu ocenu. Teškoće se javljaju na svakom koraku, počev od naoružanja, pa do znanja engleskog jezika oficira, koji su svojevremeno učili "u ono vreme drugarski ruski jezik umesto sadašnjeg prijateljskog engleskog jezika".

Mađarska je krcata "sovjetskim starim gvožđem," od tenkova za koje se kaže da su otpad, sve do relativno modernih aviona MIG-29. Za to naoružanje potrebni su rezervni delovi koji se mogu nabaviti samo u Rusiji ili u njoj prijateljskim zemljama, i zbog toga će neka zavisnost postojati sve dok zemlja u potpunosti ne promeni naoružanje.

Zvaničnici Severoatlantskog saveza dali su zadatak Mađarskoj da pre svega razvije svoje protivvazdušne snage i sisteme za otkrivanje stranih aviona i trupa. Pre nekoliko nedelja je u okviru pripreme za ulazak u NATO u Vespremu predat "centar za očuvanje vazdušnog suvereniteta zemlje", čije stvaranje je bio preduslov uključivanju Mađarske u zajedničku vazdušnu kontrolu NATO-a.

Severoatlantski savez je prošlog oktobra aktivirao odbrambeni kišobran iznad Mađarske, a zauzvrat je avionina NATO-a otvoren mađarski vazdušni prostor. Imformacije koje prikupljalju Avaksi odmah su pristupačni i mađarskoj armiji. Ova saradnja vezana je za krizu na Kosovu, i odluku o ukidanju odbrambenog kišobrana Severoatlantski savez će doneti tek posle rešenja kosovske krize.

Mađarska je svesna da u njenoj okruženju postoje prijateljski i manje prijateljski susedi, ali i da stepen prijateljstva često zavisi od toga ko je na vlasti u tim zemljama. Najnoviji dokaz je prošlonedeljno izvinjenje nove vlade Slovačke Budimpešti zbog akcije Omega, koju je slovačka tajna služba (SIS) za vreme Mečijarove vladavine vodila protiv Mađarske, ne bi li ugrozila njen ulazak u NATO.

I u susednoj Rumuniji postoje snage koje rade protiv mađarskih interesa, pa se čak i od strane Austrije primećuju neka prkošenja.

Tako je Mađarska ovih dana odustala od namere da svoje trupe šalje preko Austrije na vojnu vežbu Severoatlantskog saveza u Italiju, zbog preglasne debate koja je nastala u austrijskim političkim krugovima oko toga da li Austrija, kao neutralna zemlja može da dozvoli prelazak preko svoje teritorije vojnih jedinica jedne zemlje, koja pripada nekom vojnom savezu. U Budimpešti je zato odlučeno da mađarske jedinice u Italiju idu dužim putem - preko Slovenije.

Mađarska je geografski izolovana od Severoatlantskog saveza, i zato bi Budimpešti dobro došao prijem Slovenije ili Slovačke u NATO.

Mađarska tvrdi da će sve učiniti za prijem svake susedne zemlje.

Prioritet daje pomenutim državama, ali bi pozdravila i ulazak Rumunije u NATO, pre svega zbog dvomilionske mađarske manjine u toj zemlji.

Dobre namere se naglašavaju i u slučaju Hrvatske.

Najviše muke mađarskoj vladi zadaje SR Jugoslavija, koja u najgorem slučaju može da bude i protivnik Severoatlantskog saveza, a time i Mađarskoj kada zvanično postane članica. Kaže se da zemlja neće moći da izbegne da kao saveznik u nekoj meri bude uključen u vojne akcije, ako do njih dođe zbog Kosova. Pristalice ulaska u NATO tvrde da Mađarska "pored prednosti od članstva treba da ima i obaveze", uz nadu da će iz novog savezništva Mađarska ipak imati samo korist.

Češka

Bez oduševljenja

U Litvinovu (industrijski grad na severu Češke) održaće se proslava, u sklopu koje će biti organizovana tombola čija je premija - vožnja tenkom

Specijalno za VREME iz Praga

"Posle mnogo vekova dramatične egzistencije bezbednost naše države konačno je stabilna i dobro garantovana", reči su kojima je Vaclav Havel prokomentarisao potpisivanje protokola o ulasku Češke u NATO. Predsednikove reči, odbaci li se u takvim svečarskim trenucima neizbežan patos, najbolje ilustruju opšti stav češkog društva u odnosu na pitanja koja takav korak otvara. Skoro dve trećine (63 procenta) ispitivanih Čeha ubeđeno je da sami nisu sposobni da se odbrane. Budući da na tržištu današnjeg sveta ponuda vojnih saveza nije bogzna kakva i pošto na listi potencijalnih agresora u ovdašnjoj javnosti prvo mesto ubedljivo zauzima "istočni medved" (bivši "veliki brat"), izbor je bio jednostavan. O eventualnoj belorusko-srpsko-ruskoj alijansi nije se diskutovalo (bar ne javno).

Osmogodišnji proces od bankrota varšavskog ugovora definitivno će i formalno završiti 12. marta Medlin Olbrajt, predajom "potvrde o članstvu" ministrima spoljnih poslova Češke, Mađarske i Poljske. Politička javnost je reagovala prema očekivanju. Oduševljenjem: od "važan trenutak..." do "potpis stoleća...". Doduše, osam godina stare izjave nekih od "oduševljenika" bilo bi maliciozno u ovom trenutku citirati. Oštra kritika od strane komunista mogla se očekivati - "... politička reprezentacija Češke republike je bez saglasnosti ljudi donela odluku ... skupu, neefikasnu... i ne služi interesima Češke..." jedna je od blažih izjava zabeleženih sa krajnje levih pozicija političke scene. (Izgovorio je Vojteh Filip poslanik komunista u parlamentu). Serioznost komunističkim kritikama daje to što njihov uticaj raste - u ovom trenutku bi ih biralo skoro 15 odsto građana, a i danas su u parlamentu.

Češka javnost, za razliku od poljske i mađarske, reagovala je ravnodušno. Ilustrativan je citat iz belgijskog "L'Soara": "Više od nepripremljenosti češke vojske šteti nedostatak oduševljenja stanovništva. Obično se objašnjava da se Česi, za razliku od Poljaka, osećaju sigurno - Moskva je daleko, a zapadna Evropa blizu." Nikakva slavlja, vatrometi itd. Teškom mukom je vaš dopisnik uspeo da u ovdašnjoj štampi iščačka kako će se u Litvinovu (industrijski grad na severu Češke) održati proslava, u sklopu koje će biti organizovana tombola čija je premija - vožnja tenkom u lokalnoj kasarni. Na nekakvim drugim geografskim meridijanima lutrija je ne voziti se u tenku. Prosečan Čeh trenutno je zaokupljen slobodnim padom sopstvenog standarda i bolnim suočavanjem sa činjenicom transformacije "ekonomskog srednjoevropskog tigra" prema pitomom (ekonomski skoro bezubom) mačetu.

Pozitivnim i negativnim posledicama pristupanja severnoatlantskoj alijansi ozbiljno su zaokupljeni pre svega ekonomski eksperti. Javnosti pokušavaju da objasne da potpisom ugovora problemi tek počinju, a vremenska perspektiva njihovih rešavanja meri se decenijama. Olakšanje koje NATO-kišobran sobom nosi nije besplatno. Prilagođavanje češke vojske (materijalno i ljudski) zapadnoj vojnoj stukturi, po optimističkoj varijanti, trajaće najmanje deset godina, a cena se izražava u desetinama milijardi kruna (milijarde dolara). Obaveza prestrukturalizacije zahteva od Čeha najmanje udvostručenje vojnog budžeta. Samo cena za minimalni broj "lakih" aviona koji nedostaju više je nego dvostruko veća od godišnjih državnih izdataka na vojsku. Cena transformacije "ljudskog potencijala" standardima zapada teško da se može izračunati. Češka ekonomija u ovom trenutku, kad produktivnost pada već drugu godinu a naziru su bankroti ekonomskih giganata, teško može da odgovori finansijskim obavezama članstva u NATO-u. Otvoreno je pitanje da li je gorepomenuti prosečni Čeh spreman i sposoban da dozvoli državi dalje zavlačenje ruke u džep (pod uslovom da u tom džepu, osim sitniša, nečega ima) u trenutku kad nezaposlenost iz meseca u mesec raste, sindikati dnevno prete opštim štrajkovima, političarima, u koje je trenutno poverenje birača na tački mržnjenja, gotovo je nemoguće da objasne kako je ulazak u NATO profitabilna transakcija. Istini za volju, tog vrućeg krompira se nešto i ne vataju. Svaki otvoreniji atak na novčanik poreskog obveznika značio bi i pad krhke manjinske socijaldemokratske vlade.

Da sve ne prođe baš beskrajno dosadno, pobrinuo se novinar anarhističkog usmerenja (jedan od organizatora ovdašnje global street party), izvesni Jam Kreček. U najsvečanijem trenutku - a šta svečanije biti može nego li predsednikov govor - počeo je sa spaljivanjem NATO zastave i pištanjem (u crvenu?!) pištaljku. Nekoliko sekundi konsternacije obezbeđenja bilo je dovoljno da u novinama zauzme prostora koliko i sama svečanost. U češkom postkomunističkom istorijatu dotičnog sporta ekskluzivno upražnjavanog u najvišim državnim institucijama to je drugi slučaj. Prvi put je to uradila gospođa predsednikovica u parlamentu, a za to je dobila medijsku bruku. Gospodin Kreček, možda i zbog pomanjkanja originalnosti, krivičnu prijavu.