Film: Za jednu novu istoriju

Premijera filma Nož

Večno ponavljanje istog

Bilo bi licemerno konstatovati kako je Nož samo još jedan domaći film. Možda bi, sa druge strane, paranoično bilo primetiti kako se jedan deo kulturne javnosti sprema da novi film Miroslava Lekića, po romanu Vuka Draškovića, pisca sa trenutnim radnim mestom potpredsednika savezne vlade, dočeka na - nož! Prijem romana nekada i filma sada uveliko određuju političke i, u krajnjoj konsekvenci, ideološke okolnosti.

38.gif (15238 bytes) Sasvim slučajno (ili ne), Nož se premijerno prikazuje neposredno nakon filma Zaljubljeni Šekspir, čijih 13 nominacija za Oskara ulivaju poštovanje. Zaista, kakve veze imaju ovi filmovi? Ovaj drugi govori o mukama mladog Vilija da izmisli priču za sva vremena o nemogućoj ljubavi, Romea i Julije, koja je i matrica Draškovićevog Noža, koji literarno duguje mnogo Andrićevom i Selimovićevom umetničkom i civilizacijskom promišljanju tamnog vilajeta zvanog Bosna, na buretu baruta zvanog Balkan. Ponavljači istorije koji nisu razmenili njihove reči mogu još jednom da pokušaju da shvate pouke prošlosti, kako se ona ne bi u nedogled ponavljala, postajući fatum. U Nožu, koji je metaforički vodič kroz pakao savremenog Balkana, odvija se večna borba za dušu, a poprište te bitke je Sarajevo.

Nakon pola milenijuma ponovo se dolazi do istog i žalosnog zaključka, kako ni ljubav potomaka ne može da izbriše zločine roditelja.

DVOJNOST: Autori filma su u velikoj meri poštovali autoritet literature koju su ekranizovali, ali su ipak već na nivou scenarija (Igor Bojović, Miroslav Lekić, Slobodan Stojanović i Slobodan Skerlić) filmska naracija i vizuelizacija dobile prednost nad retoričnošću, koja ipak nije izbegnuta. Nakon nesrećne epizode (sa šarmom srbijanskog kempa) zvane Povratak lopova, reditelj Miroslav Lekić se okrenuo onome što ponajbolje poznaje - melodrami, uzimajući za protagonistu junaka svog filma Bolje od bekstva Žarka Lauševića. Laušević koji je u prethodnom filmu u životu završio iza rešetaka, kao povratnik u život i na film doneo je strast i energiju koja odavno nije viđena na našim ekranima. Možda je netaktično uvoditi ovu paralelu sa njegovom intimnom dramom, ali to je ono što isijava iz same njegove pojave, i daje liku Alije Osmanovića/Ilije Jugovića istovremeno ambivalentnost, distancu i harizmu. On do poslednje kapi krvi i znoja brani dualizam svog junaka, istovremeno ga mrzeći svom snagom na svetu.

Reditelju Miroslavu Lekiću u prilog ide delikatan balans melodramskih scena sa prizorima zločina. Scene ustaških pokolja domaći gledaoci će prepoznati kao eho već viđenog u filmovima Lordana Zafranovića, baziranim na scenaristici Mirka Kovača, danas stanovnika grada Rovinja i još jednog pisca poniklog u krvavom kamenjaru Hercegovine. Ali da je sa njih skrenut pogled, ljubavna priča bi ostala tek labava konstrukcija, čardak ljubavi ni na nebu želja ni na zemlji mržnje.

GLUMAČKI PROSTOR: Gradeći sliku filmskog Sarajeva od dostupnih lokaliteta (Prizren, Bileća, Trebinje, Beograd...), Lekić suštinski napušta svaki dokumentarizam, i svesno se okreće artističkom tkanju, ne podležući koketiranju sa trenutnom aktuelnošću i metaforičnošću glavnog grada bosanskog rata. I u rediteljskom rukopisu on je pomalo arhaičan, i okrenut prvenstveno naraciji, bez bilo kakvih modernističkih rešenja. Pre svega on veruje u snagu sopstvene glumačke podele, i pejzažu koji je ring za dramu suprotstavlja veliki broj krupnih planova tražeći u njima odgovore na postavljena i nepostavljena pitanja.

Iako ima glavnog junaka, heroinu (Milica - Bojana Maljević), on veruje i u snagu mozaika u njihovoj pozadini, koji je uveliko odredio njihove živote. Reditelj je iz glumca Nikole Kojo uspeo da izvuče dosad neviđenu koncentraciju, Petar Božović je namirisao prostor za bravuru, a Ljiljana Blagojević je od kostima, maske, pa preko emocija uspela da izgradi ubedljiv lik majke. Ovaj dragoceni glumački prostor film je u krajnjem rezultatu koštao doslednijeg ritma i desetak suvišnih minuta koje su opteretile konstrukciju i smanjile ubojitost poente, ali sve je to i dalje čitljivo kao svestan izbor autora, koji je verovao u svaku scenu ponaosob, kao i u celini. Produkciono film ima izuzetnu ubedljivost, pogotovo u scenama rekonstrukcije nikada dobrih starih vremena, ali ponekad ostaje i bez daha za monumentalne prizore. Na planu ideja film Nož će još jednom otvoriti Pandorinu kutiju romana, dok će se, nažalost, aktuelna politička situacija pobrinuti za dodatne argumente za tezu o nikada neprekinutom krugu zločina i kazne, ljubavi i mržnje, osvete i oproštaja.

PONAVLJANJE: Završavajući 1593. Romea i Juliju Šekspir je smislio i najstrašniji mogući kraj. Njegovi ljubavnici odlaze sojevoljno u smrt, iako ih je od bajke delio tek nesporazum, dezinformacija i sasvim mali delić vremena. Junaci Noža modelirani prema ličnostima iz košmara zvanog život na Balkanu, daleko su čak i od takve šanse, a nesreća je dobila ubrzanje, pa će se rat, umesto svakih pola veka ponavljati izgleda svake decenije, sa istim ili sličnim akterima. Alija i Milica, odnosno tragedija njihove ljubavi zagađena zločinom iz Drugog svetskog rata, sa korenima u Kosovskom boju, pet vekova ranije, nisu u svojoj nesreći ni pomišljali da njih ili njihove potomke čeka repriza zločina i jedno novo Kosovo. Ili možda jesu. Film Nož pledira da se oprosti ali i ne zaboravi. Da li je i moguće zaboraviti?

Postoji jedan zen koan, koji priča o dva budistička monaha starijem i mlađem, koji u svojoj šetnji naiđu na nabujali potok i pred njim na devojku koja bezuspešno pokušava da ga pređe. Stariji monah je bez razmišljanja uzme u naručje, sa njom zajedno pređe brzak, spusti je na drugu obalu, i bez pozdrava nastavi put. Mladi je bio potpuno zaprepašćen ovim događajem, i celim putem je prigovarao starom monahu. Jednog trenutka ovaj se okrenu i održa nezaboravnu lekciju mladiću: "Ja sam devojku preneo preko nabujale vode i zatim ostavio na obali, a ti je još uvek nosiš". Da li je ovakva mudrost zaista samo ekskluzivnost Dalekog istoka, ili ćemo dankom u krvi brojnih generacija i mi doći do nje. Prelomite pametno. Možda tako treba. Svi, svi, svi. Zajedno. Ili svako nož u ruke, pa u kolo, u krug, ispočetka. Tako je Rembo rekao da umetnici ne mogu da menjaju svet, malo edukacije nikada nije na odmet, jer pripadamo narodu koji se ponosi ponavljačima i mangupima, u svojim i drugim redovima.

Dinko Tucaković