Duh Vremena

Privatni hladni rat

Milošević je Americi ponudio da učvrsti dominaciju, NATO-u da još malo dokazuje svoju moć i razlog postojanja, Rusiji da se pretvara važnijom nego što jeste, a Evropu bacio u crno očajanje

Ovih dana u Srbiji su zadovoljni barem jedan čovek i jedna žena. Znate na koga mislim, ali ne znate zbog čega. Ne zato što je nešto dobro krenulo na Kosovu ili na pregovorima u Parizu, niti što gledajući televiziju mogu da zaključe da ih narod ponovo obožava. Pre bih rekao da su srećni što im polazi za rukom da ceo taj slučaj smeste u okvir svog privatnog hladnog rata i da to još i prikriju.

Decenijama posle Drugog svetskog rata po džunglama Indokine krili su se poslednji japanski vojnici koji nisu znali, ili nisu hteli da veruju, da je njihov car potpisao kapitulaciju. Ovo dvoje liče na njih, samo što se ne kriju nego nastavljaju svoj rat, zbunjujući i izluđujući i Srbe i dobar deo sveta. Zbog njihovog ličnog spora s realnošću i nemirenja s istorijom, jedan lokalni problem teži da dobije globalne razmere. Preko Kosova se švercuje njihov hladni rat, tako da Srbi već više nisu u sukobu samo s Albancima, nego sa zapadnim svetom.

Kosovo je, dakle, poprište dva sukoba koji nisu nužno morali biti ni u kakvoj međusobnoj vezi. Jedan je lokalni u kojem Srbi i Albanci imaju svoje težnje, zahteve i ciljeve, a samo mesto nije ni od kakve strateške važnosti, nego jedno od najzabitijih u Evropi. Kad bi to bio jedini sukob, nekakav kompromis bi se mogao pronaći, a međunarodna zajednica pojavila bi se kao neutralan i efikasan arbitar. Ali, to očigledno ne bi zadovoljilo Miloševića i njegovu suprugu, koji su zamislili da ovde otvore mnogo veći front, da iskoriste stare i nove međunarodne tenzije, upetljaju Ameriku, Evropu i Rusiju, da svi oni zauzmu strane, sudare se, odmere i pokrenu malaksalu istoriju. A sve to treba da se odigra i prelomi, recimo, negde u okolini Vučitrna.

Međutim, ta ponuda ne bi bila prihvaćena i taj plan ne bi imao nikakvih izgleda da uspe da nije naišao na neobično dobar odziv i da se nije pokazalo da u svetu na mnogim mestima još tinjaju žarišta bivšeg globalnog sukoba. Posle hladnog rata mnogi međunarodni odnosi ostali su nejasni, mnogi ogromni poslovi su ugroženi, silne ustanove, administracija i armije diplomata i činovnika postali su gotovo izlišni. Sve to je u Miloševiću prepoznalo poslednju nadu za preživljavanje, pa je i s te strane kosovska kriza naduvana do prvorazrednog svetskog problema.

Skočile su akcije proizvođača i trgovaca oružjem, a našlo se posla za medijatore, verifikatore, analitičare, specijalne izaslanike i posrednike. Osim toga, Milošević je Americi ponudio da učvrsti dominaciju, NATO-u da još malo dokazuje svoju moć i razlog postojanja, Rusiji da se pretvara važnijom nego što jeste, a Evropu bacio u crno očajanje prezirući njene predstavnike i pristajući da razgovara jedino s Amerikancima.

Ova hladnoratovska igra nema nikakve veze sa Srbijom i njenim interesima na Kosovu, osim što teško ugrožava i Srbiju i te interese, pošto je ta igra unapred izgubljena. Srbija će zbog toga biti više poražena i unazađena, proći će mnogo gore nego što bi mogla, jer je Milošević za potrebe svog hladnog rata Albancima ustupio sve najvažnije saveznike, a za sebe zadržao samo formalnu i prividnu rusku podršku.

Na isti način Milošević je i dosad štitio nacionalne interese i vodio ratove, ne zaboravljajući da održava i uvećava sopstveni spor sa Zapadom. Taj spor je jedino do čega mu je stvarno stalo i to je jedina konstanta u njegovom političkom vrludanju, a nacionalni interesi uvek su bili samo sredstvo, što se vidi po rezultatima. Povodom Kosova, on je izgleda dočekao svoj zvezdani trenutak, doveo svoju opsesiju do vrhunca i uspeo da protiv sebe i Srbije pokrene najveće sile ovog sveta.

Srbija sad uglavnom nije u stanju da vidi razliku između sebe i njega. Njen problem s Kosovom i njegov problem s Amerikom stopili su se u jedno, a trebalo je da se isključuju, da smetaju i protivreče jedan drugom. Srbija je morala izbeći da Miloševićev poraz od Amerike postane i njen poraz na Kosovu. Ali, i oni koji uviđaju da su ovde u pitanju dva različita rata više ništa bitno ne mogu da urade, pošto je ovaj predsednik svoju zemlju uzeo za taoca i postavio je između sebe i NATO-a.

S druge strane, Zapad je bio dužan da uloži veći napor i ne prihvati Miloševića kao bilo kakvog ozbiljnog protivnika, pošto je on tako neminovno postao i neka vrsta partnera. Kosovskom problemu moralo se pristupiti nezavisno od toga kakav je režim u Beogradu. Umesto toga, taj režim je prihvaćen kao jedina stabilna, nepromenljiva realnost, a sve ostalo, uključujući ratove, seobe naroda, razgraničenja i stvaranja novih država, ispalo je lakše rešivo, manje važno i podložno svakoj improvizaciji. Za koji dan videćemo da li je tome svemu došao kraj ili će Milošević iz ove krize izaći jači, a s Kosovom šta bude.