Kako je Panić nagovarao Miloševića da podnese ostavku

"Isfoliraće me Amerikanci..."

Godina 1992, mesec jun, vreme Vidovdanskog sabora

Razgovor se vodio u kabinetu predsednika.

"Mi smo prijatelji. Ja ću sve da Ti ispričam i da Ti kažem šta mislim!", rekao je Panić Miloševiću.

Razgovor je, kako mi je ispričao Panić, dalje tekao ovako:

"Prepričao sam mu šta Amerikanci misle o njemu. A misle loše. Mnogo loše. I o njegovom sistemu. Zato sam mu rekao: 'Ako mene hoćeš za predsednika, onog trenutka kad se ja rešim da to budem, onda ja hoću da predstavljam srpski i jugoslovenski narod. Ti ćeš tada biti na drugoj strani. Razumeš?'"

"Razumem!"

"Onda ću Ti dati pet minuta da razmišljaš i odlučiš. I da mi kažeš hoću li da ostanem ili da se vratim Ako hoćeš da ostanem, ja ću reći da si bolestan, da ćeš da se odmoriš..."

Posle kraće šutnje, kako uverava Panić, koji je odbrojavao minute kao sudija bokseru koji je u nokdaunu, Milošević je odlučno rekao:

"Dobro, Ti ostaješ!"

"U redu. Ja ću sada da predstavljam srpski narod!"

Posle još jedne pauze, vremenski kratke i sudbinski duge, Milošević je ponudio:

"Počni, onda, da razgovaramo o mojoj ostavci!"

"Odlično! Bolje Ti to da kažeš nego ja. Imam dobru ideju. Ti ćeš da podneseš ostavku pod uslovom da oni skinu sankcije.. Jer, oni kažu da si Ti krivac. Ako Ti ostaneš oni će sankcije i da pooštre. Kako to da izvedemo? Evo, ovako: Ti si sa mnom počeo razgovore oko osnivanja američko-jugoslovenske banke. Ja sam, otvorio banku, Ti ćeš da vodiš banku. Ići ćeš u Ameriku sa porodicom. Daću Ti kuću u Kaliforniji. I jahtu. I kola. Plata će Ti biti 150.000 dolara. Sve ću da Ti završim što treba."

"Slažem se!", odlučno je rekao Milošević.

"Ruka ruci!" Nasmejali smo se. I daj da popijemo za ovo. Rekao sam mu još: Ti ćeš postati heroj! Vratićeš se za koju godinu. Bićeš šef jedne velike i bogate zemlje.

"Ja mislim da je ovo odlično. Ovo je fantastičan način da se izvučem iz ove tragedije!", uzvratio je predsednik Srbije, dotad nepomeren u fotelji vlasti, nedirnut u vizijama daljeg razvoja zemlje...

TIŠINA, DUVAN I VISKI: Panić je ponudio da napišu ostavku. Odmah. Ali je to, uz piće i obećanja, smatrano, ipak suvišnim činom. "Može i kasnije".

Verujući da je izvojevao munjevitu, veliku pobedu, Panić je želeo da to što pre saopšti i to baš državnom sekretaru Džejmsu Bejkeru. Da mu prenese da ima "dobru vest". Ubrzo su mu javili da je drugi čovek Amerike u Helsinkiju i da je zamolio da Panić dođe tamo sutradan. Mada već u tesnacu oko sastava vlade i drugih poslova, odleteo je za daleku Skandinaviju (10. jula), gde se održavao sastanak KEBS-a.

"Ispričao sam Bejkeru kako mi je Milošević obećao ostavku i kako je sve dogovoreno. A on mene počeo da razuverava: 'Neće on to da uradi. Vi ste naivni u toj stvari...'"

Ispričam ja Miloševiću šta sam sve razgovarao u Helsinkiju. Prenesem mu i obećanja oko skidanja sankcija i oslobađanja Srbije. A on ćuti, puši i pije viski. Ja još lepo ispisao njegovu ostavku, veoma korektnu i kažem mu: "Potpiši!".

"Neću!", kaže on.

"Zašto?"

"Isfoliraće me Amerikanci. Hoću njihovu garanciju!"

"Potpiši Ti ovde, sada, pa će oni potpisati tamo. On neće. Uveravam ga: 'Ti to moraš da učiniš. A ako oni ne potpišu, u redu. Ti ćeš ostati predsednik. Zar nije jednostavno i pošteno?'"

Paniću se činilo da ima dobitak u ruci.

Milošević je svoju ruku držao stisnutu. U pesnicu.

Epilog 12. oktobra 1993.

"Otišao sam kod njega u Predsedništvo. Rekao sam mu: 'Mi smo prijatelji. Ja sam tvoj najbolji prijatelj. Sa mnom si završio kada nisi potpisao ostavku. Mene ne možeš više da foliraš. Ali, učini nešto za ovu zemlju'"...

Pre toga sam posetio Gardu. Raspitivao sam se šta imaju od opreme, a šta ima policija. Neko je otišao i odmah ga obavestio. Oni su mislili da ja ko zna šta spremam. Možda vojni puč. A Milošević mi kaže: 'Sve te tvoje generale postrojiću i postreljati!' Ja se na to smejem. Smejem se, a onda mu kažem: 'Ti si lud! Ja ću tebe da obesim za noge nasred Terazija. I da te svet gleda kako plaviš!'"

Ubeđivali su se, nadvikivali, nadgornjavali. I ispijali čaše viskija...

Jedna od spornih tema bila je: Da li je Milošević obećao Paniću ostavku. Panić je uporno tvrdio da jeste, a Milošević da je to izmišljotina. Razljućeni premijer pozvao je predsednikovu sekretaricu i naredio joj da hitno pronađe jedinog svedoka njihovog dogovora. "Ima da dođe za pola sata. Ako ga nema - zovi jednog ili drugog ministra policije. Ne dovedu li ga obojicu ću smeniti", siktao je premijer.

Ubrzo se pojavio svedok. Bila su prošla četiri časa njihovog duela.

"Da li možeš da veruješ da ovaj čovek, da ovaj lažov ovde, sada kaže da nije prihvatio da dâ ostavku?" pitao je gotovo islednički premijer njihovog zajedničkog prijatelja. Ćutali su za trenutak sva trojica.

"Možda ste zaboravili gospodine predsedniče, ali vi ste obećali da ćete potpisati ostavku!" , iscedio je svedeok hladnu istinu.

Sve je ostalo na istom.

Razgovor se otegao još dva sata.

Panić je više od dva sata zakasnio na službenu večeru kod ruskog ambasadora Genadija Šikina. Još se nije ohladio od vatre koju je poneo iz Miloševićevog kabineta, pa je, euforičan kakav jeste, brza jezika, odmah počeo da prepričava detalje obračuna "prsa u prsa". Njegovi savetnici morali su, koliko je moguće diskretno da zaustave njegovu bujicu.