Intervju: Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije
Dok su na vlasti, sa socijalistima nema saradnje
"Ideja prelazne vlade nije do kraja razrađena, u njoj zapažam tipični levičarski redukcionizam. To je ideja da jedna mala grupa ljudi može da obavi posao na način spasonosan, dobar i povoljan za celu zajednicu. Kao što se nekad govorilo o avangardi, koja je imala spasonosnu misiju, tako se sad govori o prelaznoj vladi, bez raščišćavanja detalja"
Ishod razgovora koje je patrijarh
Pavle 9. avgusta u Patrijaršiji vodio sa liderima demokratske opozicije i autorima Pakta
za stabilnost Srbije možda bi najkraće mogao da se definiše izjavom koordinatora Grupe
17 ekonomista i jednim od autora Pakta Mlađana Dinkića koji je ocenio da je najveći
značaj sastanka to što se "većina relevantnih političkih lidera opozicije našla
zajedno". Razgovaralo se o pomenutom Paktu i o Političkom ugovoru o obrazovanju
prelazne republičke vlade, a svi su u principu prihvatili da se pojave na mitingu koji bi
trebalo da su u Beogradu održi 19. avgusta, na Preobraženje. Izuzetak je predsednik
Demokratske stranke Srbije dr Vojislav Koštunica koji je istog dana na konferenciji za
štampu ponuđene dokumente odbacio, a odluku o učešću DSS-a na mitingu prepustio
organima stranke, rekavši da je njemu lično teško da zamisli svoje učešće na skupu
na kojem se traži nešto u šta mnogo ne veruje. Na početku razgovora za
"Vreme", lider DSS-a govori o tome kako je došlo do razgovora u Patrijaršiji i
o čemu se pričalo:
"Razgovoru su prethodili individualni razgovori crkve sa predstavnicima političkih stranaka i Grupe 17 koja je pripremila Pakt za stabilnost Srbije i Politički ugovor o obrazovanju Vlade Republike Srbije. Nesumnjivo je da je u teškom vremenu u kojem se, u skladu sa našim običajima i tradicijom, crkva pita, bilo potrebno da se obave razgovori sa predstavnicima političkih stranaka. Dodatni razlog za ovaj razgovor sadržan je u tome što su mnoge stranke na svojim ustima imale Srpsku pravoslavnu crkvu, čak i veliki broj stranaka koje crkvu ranije nisu pominjale ili koje su o crkvi govorile na način koji se ne može nazvati pristojnim. Crkva je u jednom trenutku zatrebala političkim strankama, i pošto ona ne može zabraniti bilo kome da se na nju poziva, bilo je potrebno da se razjasni odnos između crkve i političkih stranaka.
Istakao bih i to da je naš unutrašnjepolitički život u velikoj meri internacionalizovan i da je uticaj međunarodne zajednice, odnosno spoljnog faktora u našem političkom životu sve veći. Slobodan Milošević uvlačio je strance u naš politički život više nego što je potrebno, a sličnu tendenciju, čini mi se, u poslednje vreme pokazuju i pojedine opozicione stranke. Razume se da zapadne zemlje, pre svega Sjedinjene Države, nisu ostale neme na te pozive - a možda su ih same podstakle - pa je u zapadnoj štampi, posebno američkoj, počela da se otvara rasprava na temu da bi SPC mogla da ima vodeću ulogu u preko potrebnim demokratskim promenama i reformama u Srbiji. Konkretnije, u američkoj štampi postavlja se pitanje može li SPC u Srbiji da odigra onu ulogu koju je svojevremeno, 1989-90. godine, odigrala katolička crkva u Poljskoj. Mislim da SPC, čije je delovanje vezano za sudbinu naroda i države, ima drugačiji položaj i drugačiju misiju od katoličke crkve, ali je zanimljivo da su u tom pravcu počeli da razmišljaju i Amerikanci i oni koje Amerikanci podržavaju i protežiraju u Srbiji. Mislim da je ovaj razgovor bio donekle potreban i samoj SPC da bi se stvari u tom pogledu razjasnile, da bi sve došlo na svoje mesto i, naravno, da bi SPC čula mišljenje predstavnika političkih stranaka o sudbonosnom trenutku u kojem se zemlja nalazi. Očekujem da će SPC razgovarati i sa predstavnicima vladajućih stranaka u Srbiji. Samo na taj način, pošto sasluša obe strane, crkva bi na jedan indirektan, ali nenametljiv način i ne tako što bi se potrošila na jednom mitingu, mogla da odigra pozitivnu ulogu posredovanja između vlasti i opozicije u postizanju političkog dogovora. Politički dogovor bio bi jedini pravi temelj za buduće promene u Srbiji. Bez toga je promene teško zamisliti, a stanje u Srbiji moglo bi da se razvija u nepredviđenom i najmanje povoljnom pravcu."
"VREME": Šta konkretno zamerate ponuđenim dokumentima?
KOŠTUNICA: Sadržina Pakta za stabilnost tumači se na različite načine. Nesumnjivo je da svi učesnici razgovora, pa i demokratska javnost Srbije, osećaju potrebu za promenama i to je jedino u čemu se svi slažu. Nema, međutim, saglasnosti oko toga kojim sredstvom i kojim putem do njih treba da dođe. U javnosti je lansiran pojam prelazne vlade, ali učesnici razgovora u Patrijaršiji pod prelaznom vladom podrazumevaju potpuno različite stvari. Treba uočiti da i sami tvorci te ideje na jedan način tumače pojam prelazne vlade u Paktu za stabilnost Srbije, a na drugi način u predlogu Političkog ugovora o obrazovanju prelazne vlade. U Paktu za stabilnost pominje se samo prelazna vlada, bez ikakvih naznaka kako bi bila obrazovana i ko bi je kontrolisao. Skupština se ne pominje. U Političkom ugovoru govori se kako bi vlada bila obrazovana dogovorom raznih političkih činilaca, pri čemu bi glavnu ulogu odigrala sadašnja skupština. Vlada ne može biti obrazovana na način zamišljen u Političkom ugovoru. Njegovi tvorci repriziraju političku situaciju iz 1992. godine, da ne pominjem neke druge slučajeve. Tada je socijalističko-radikalska savezna skupština omogućila obrazovanje jedne vlade stručnjaka, reformsko-demokratske vlade Milana Panića, ali je za nekoliko meseci ta vlada bila oborena u istoj toj skupštini. Postojala je, dakle, podrška u predstavničkom telu, ali nije bila pouzdana. Mislim da tvorci pakta za stabilnost Srbije idu istim putem, i to je ono što njihove ideje čini neostvarivim.
Drugi učesnici skupa o prelaznoj vladi govore kao o spasonosnom rešenju ne definišući pravo značenje te ideje. Znači, s jedne strane imamo G-17 koja o prelaznoj vladi govori nešto konkretnije, ali je ta ideja neostvariva, a s druge imamo one koji o prelaznoj vladi govore na jedan površan, dnevnopolitički, jeftin marketinški način, ne ulazeći u pojedinosti. Onda i jedne i druge priterate uz zid pitajući kako će to da ostvare a da vlada ne završi neslavno kao Panićeva, kako će da dobiju većinu u skupštini koju sada nemaju i kako će se jedan deo socijalističkih ili radikalskih poslanika okrenuti na drugu stranu. Oni onda odgovore da će apel na preobraženjskom mitingu biti upućen svim strankama kojima će biti dat rok negde do sledećeg verskog praznika u septembru, pa da će onda možda doći do preko potrebne promene kada skupština počne drugačije da gleda na to pitanje. Čak i ako dođe do toga da jedan broj socijalista i radikala glasa drugačije i podrži obrazovanje jedne ovakve vlade, šta nama garantuje da oni sutra neće promeniti svoje mišljenje?
Postoje i druge razlike među onima koji se zalažu za prelaznu vladu. Imamo Veće za demokratske promene, organizaciju čiji je predsednik u dijaspori Majkl Đorđević, a u Srbiji Dušan Bataković. U svojoj prepisci sa predstavnicima Bele kuće, ta organizacija pominje da bi mandat prelazne vlade trebalo da traje od tri do pet godina. I tu postoji nesaglasnost sa onima koji misle da bi rok trebalo da traje kraće, od godinu dana do tri godine. Dodao bih da pored toga što ideja prelazne vlade nije do kraja razrađena, u njoj zapažam tipični levičarski redukcionizam. To je ideja da jedna mala grupa ljudi može da obavi posao na način spasonosan, dobar i povoljan za celu zajednicu. Kao što se nekad govorilo o avangardi, koja je imala spasonosnu misiju, tako se sad govori o prelaznoj vladi, bez raščišćavanja detalja.
Znači li to da DSS odbija svaku pomisao o prelaznoj vladi?
Ideja prelazne vlade nije loša, čak bih rekao da je to neophodno sredstvo u tranziciji od nedemokratskog ka demokratskom režimu. U jednom kratkom vremenskom periodu nama su neophodne institucije privremenog karaktera koje bi trebalo da budu obrazovane na osnovu političkog dogovora i koje treba da utru put ka prvim valjanim, slobodnim i ravnopravnim izborima. Prelazna vlada je nezaobilazna, ali ako je drugačije koncipirana. Pomenuću primere nastanka prve i druge Jugoslavije. U oba slučaja, rešenju se pribeglo na osnovu određenih političkih dogovora: obrazovana je prvo privremena vlada, a zatim privremena skupština. One su pripremile izbore za Ustavotvornu skupštinu koji su 1945. održani relativno brzo, za nekoliko meseci, a u slučaju prvih izbora u Kraljevini SHS za dve godine, pošto je država bila u nastajanju.
Davno je to bilo, šta da se radi sada?
Ostavljam mogućnost za različite vrste dogovora i ono što ću reći ne mora da bude jedini način na koji bi ta ideja mogla da bude instrumentalizovana. Potreban je politički dogovor između vlasti i opozicije. Pošto se radi o sudbini Srbije i sudbini zajedničke države za koju nije sigurno da će preživeti, u razgovore bi trebalo da budu uključene političke stranke koje imaju svoje predstavnike u narodnoj skupštini Srbije ili u saveznoj skupštini. One bi trebalo da se dogovore kako da obrazuju privremenu skupštinu i vladu koja bi u datom trenutku reprezentovala različite struje političkog mišljenja i koja bi za kratko vreme, recimo za šest meseci, pripremila izbore posle kojih bi Srbija dobila novi ustav. Sadašnji Ustav iz 1990. godine je anahron, jer je to Ustav Srbije koja je bila članica bivše Jugoslavije. U donošenju novog ustava učestvovale bi sve političke stranke zastupljene u parlamentu, a ne samo jedna, kao što je slučaj sa aktuelnim ustavom koji je usvojila jednostranačka skupština. Ideja nije neostvariva pod uslovom da se postigne politički dogovor, bez koga ništa ne može da se uradi. U razgovore bi trebalo uključiti i neke stranke koje su van parlamenta, trebalo bi naći način da i one budu reprezentovane. Nemoguće je izbeći neke elemente arbitrarnosti. To je bio slučaj i 1918. i 1945. godine. Godine 1945, privremena narodna skupština sastavljena je tako što je komunistička skupština, odnosno AVNOJ, proširena poslanicima koji su birani na poslednjim parlamentarnim izborima 1938. godine i tome je dodat još jedan broj javnih i političkih ličnosti koje uopšte nisu bile poslanici. Godine 1919. privremena skupština sastavljena je tako što su praktično bili okupljeni predstavnici svih pokrajina koje su ušle u sastav nove države. Na samom početku uvek ima nečeg arbitrarnog, ali reč je o nužnom ustupku kako bi se za kratko vreme stvorili uslovi za prave izbore. Pored vlade, imali bismo skupštinu koja bi donela zakone o izborima, medijima, finansiranju stranaka i istovremeno bi kontrolisala vladu.
Šta ako vladajuća koalicija ne pristane na politički dogovor? Kako je naterati da poštuje izborni fer-plej, na koji se nikada nije obazirala?
Ni situacija nikada nije bila ovakva. Zemlja nikada nije bila u ovakvom položaju. Zato treba računati s mogućnošću da će doći do ustupaka. Ta vlast je i ranije bila spremna na određene ustupke, ali pod velikim unutrašnjim pritiskom i samo onda kada drugačije nije moglo. Socijalisti su, recimo, 1992. godine pristali na "okrugli sto", na dogovor sa opozicijom. Tada je usvojen izborni zakon koji, pogotovo kada se posmatra iz današnje prespektive, nije bio toliko loš, pa i prilike u medijima su bile mnogo povoljnije nego sada. Postojao je, dakle, pritisak i sada se mora pokušati na isti način. Prilike u zemlji sada su još teže. Mora se računati i na proces postepene diferencijacije (da se poslužim komunističkim rečnikom) unutar vladajuće koalicije. Deo ljudi koji pripadaju samom vrhu neće biti spreman da svoju sudbinu veže za jednu propalu stvar. Neki ljudi iz samog vrha vlasti počinju da govore na drugačiji način.
Mislite na Ratka Markovića i Zorana Lilića?
Recimo. Slučaj Ratka Markovića je, doduše, nešto drugačiji. Njegova analiza na Internetu ima karakter stručnog mišljenja. Ali i u izjavama koje je kasnije davao kao javna ličnost i potpredsednik vlade stao je iza čisto pravničke analize. Za mene je to značajan momenat, kao što je indikativan način na koji se u vladajućim krugovima reagovalo na neke druge izjave. Oni su, naravno, govorili indirektno, po starom obrascu tipa: "neki drugovi", "neke pojave na koje se treba osvrnuti" i sl., ali vidimo da ima replika na ono što je rekao Lilić u svom velikom intervjuu objavljenom u "Večernjim novostima". To osipanje do kojeg će doći uticaće na značajan deo SPS-a, izuzimajući, naravno, one koji ne razmišljaju ni o čemu jer im to nije posao. Onaj drugi deo, međutim, biće pokoleban. Pored ove dve ličnosti koje smo pomenuli zaobišli smo treću kojoj nije stalo samo da se politički spase već i da sačuva svoj imetak. To je Bogoljub Karić. Svako od nas koji živi običnim, normalnim, sirotinjskim životom i u mnogo težim prilikama od sadašnjih može malo da izgubi jer malo ima. A ljudi koji mnogo imaju, mnogo gube iz dana u dan. Nisam u toj situaciji, pa mogu samo da pretpostavim kako razmišlja čovek kome se čitavo bogatstvo topi kao grudva snega na suncu.
Kada pominjete pritiske na režim, da li podrzumevate i mitinge, pa i skup na Preobraženje na kojem ne vidite sebe kao učesnika?
Ne samo mitinge, ali i njih. Mislim da je okupljanje na Preobraženje zakazano prerano. Uopšte, ta vrsta pritiska počela je previše rano, a nije prethodno osmišljena. Veliki deo naroda je ojađen dosadašnjim životom, bombama koje su pale na Srbiju, posledicama tog bombardovanja, onim što ga čeka ove jeseni i zime... Mnogi ljudi nisu dovoljno politički motivisani. Zato mora da se štedi ta energija koja svakako postoji. Nezadovoljstva ima, ali ono nije artikulisano i ne vredi ga na silu artikulisati. Na opozicionoj sceni Srbije bilo je mnogo manifestacija, velikih skupova, najavljivanja bez prethodnih dogovora i osmišljavanja političkih akcija da bi sve to kasnije bilo proćerdano i ono nešto malo energije i nade u narodu polako usahlo.
Vi ste i ranije bili rezervisani prema masovnim okupljanjima, a vašu stranku bije glas da je nesklona koalicijama...
To su dve stvari. Mitinzi su sastavni deo stranačkog delovanja, ali vi ne možete to delovanje svesti isključivo na mitinge. Kada je reč o odnosu DSS-a prema koalicijama, mi smo procenili da suviše šarolike i heterogene koalicije na neki način okamenjuju opoziciono biračko telo, ograničavaju ga i sprečavaju da se širi. One sprečavaju pridobijanje glasova onih koji nisu bili naklonjeni opoziciji, ali bi sutra mogli da glasaju protiv vlasti. Uvek su to iste ličnosti, čuju se katkad grube reči, javlja se isključivost, revanšizam, netaktičnost... Kad ulazite u koaliciju vi na neki način preuzimate političku hipoteku onih s kojima sarađujete. To vas može koštati, jer ako su vaši partneri nešto učinili, ne znači da ste i vi to učinili niti da se s tim slažete. Drugačije je tamo gde se politika normalizovala i gde postoje demokratski sistemi decenijama i vekovima. Tu su mogući neverovatni brakovi, ne iz ljubavi već iz interesa, poput koalicije socijaldemokrata i zelenih ili, čak, socijaldemokrata i demohrišćana u Nemačkoj. Ovde biračko telo na to ne reaguje uvek na najbolji način. Najjači empirijski dokaz za to bili su rezultati na saveznim izborima 1996. godine na kojima je DSS izašla u koaliciji sa Demokratskom strankom i Srpskim pokretom obnove. Svi zajedno osvojili smo nekih 960.000 glasova. Na republičkim izborima 1993. godine, kada su ove tri stranke izašle odvojeno, osvojile su, kada se sabere, oko 1.400.000 glasova.
Broj glasača ne garantuje proporcionalni broj poslaničkih mandata. Dolazilo je do rasipanja glasova...
Svakako, ali ovo govorim pod pretpostavkom da broj izbornih jedinica bude daleko manji nego što je sad. Postoje samo dva područja u kojima je saradnja opozicionih stranaka neophodna. Da je opozicija sarađivala u ta dva pravca, uveren sam da bi socijalisti odavno izgubili vlast, bez mitinga i nekih drugih kombinacija i "spasonosnih rešenja". Prvo, trebalo bi da opozicione stranke rigidno, gotovo fundamentalistički insistiraju na ravnopravnim izbornim uslovima. Godine 1997. uprkos velikom zalaganju i javnoj podršci zahtevima da izbori budu ravnopravni ili da se bojkotuju, SPO je ipak izašao na te izbore i praktično produžio agoniju Srbije i trajanje Miloševićevog režima. Godinu dana ranije, SPO i DS izašli su na izbore bez obzira na pogoršanje izbornih uslova. Drugo, neophodan je takođe isključiv stav da se posle izbora ne može ulaziti u koalicije sa socijalistima. Tu je sve padalo i sve propadalo. Velike priče o koalicijama ne znače apsolutno ništa, dovoljne su ove dve "male velike stvari". Od 1992. godine socijalisti nemaju apsolutnu većinu u Skupštini Srbije. Sa njima se može sarađivati tek kada prvi put izgube na izborima. Kada odu u opoziciju, promeniće svoju prirodu, kao i sve postkomunističke partije koje su od '89. godine poražene na izborima.
Sudeći po javnim istupima ljudi iz DSS-a, čini se da je u poslednje vreme narušena ravnoteža između nacionalnog i demokratskog pitanja na kojoj je stranka ranije insistirala i da se sve više okrećete ka nacionalnom pitanju.
Razlog je jednostavan: država i nacija su ugrožene. Na jednom delu teritorije veoma važnom za Srbiju i Srbe ne ostvaruje se naš nacionalni suverenitet. Prirodno je da se o tome mora govoriti sa stanovišta očuvanja države i spasa naroda. Ne možete ćutati o ovome što se sada dešava na Kosovu, o činjenici da je opstanak Kosova u sastavu Srbije u ovom trenutku na niti vezanoj za odnose na severu Kosova. Sve se lomi na jednoj reci, tačnije na mostu na Ibru u Kosovskoj Mitrovici. Dođe li tu do promene, nisam siguran da će moći da bude sačuvan severni deo Kosova u kojem je najveća koncentracija srpskog življa. Ne mogu da zamislim ni da opravdam ćutanje o toj temi, a vidim da postoje političke stranke i ličnosti koje to pitanje ne pominju. Ne mislim da je skretanje pažnje na nacionalni problem u ovom trenutku prenaglašeno. Takve su prilike. Ne vidim način na koji bi se sada moglo govoriti o politici, a da se ne govori o Kosovu. Mora da se govori o teritorijalnoj celovitosti Srbije i o tom narodu koji pati i strada na Kosovu.
Uroš Komlenović
