Marija Cvetanović-Zarić, građanka

Zar je strašno što hoće da živi

Ona i suprug žele da rade, da rade kao dva konja, da vide neke vajde, ali ništa

Od petrovdanskog mitinga protiv vlasti u Valjevu traju svakovečernji protesti građana. Narod se obraća narodu, bez mikrofona, zvučnika, iz grla. Jednostavno, izađe čovek pred sugrađane i kaže svoju muku. Malu i veliku, pojedinačnu i zajedničku.

Tako je izašla i Marija Cvetanović-Zarić, tridesetak godina, tršava kosa, skladna figura, letnja haljina. Obična. Dok govori pomaže se rukama, reči joj jasne. Udata, dvogodišnja ćerka; majka, posle 28 godina staža u "Krušiku", kao invalid rada, ostala bez posla. Ekonomski tehničar, u privatnoj firmi "vodi knjige", u "slobodnom vremenu" sprema kuće, riba, pere sudove na svadbama, amaterski slika, sve da bi preživela.

PARČE ČOVEKA: Kad su počela okupljanja građana na trgu, od prvog dana tu, "svidelo joj se to da nema lidera, da je narod lider". Trg je jedino mesto gde se oseća kao parče čoveka, ne kao kompletan čovek, kao parče. I to je nešto, kad se ceo dan oseća k'o idiot.

Do '91. bila apolitična, nezainteresovana, onda je, u jednom od predsednikovih ratova, izgubila nekoga ko joj je mnogo drag, tada se sve u njoj okrenulo. Nikad nije bila ni u jednoj stranci, niti će biti; borbu protiv, zna se koga, doživljava kao ličnu stvar, bliže prošlosti i sadašnjosti nema, najbolje godine otišla ni u šta, želi budućnost, čopor dece, da živi, oseća se kao čovek.

Svi znaju kako živimo, kao bednici, da je ovo država u kojoj se sve može kupiti, da je korumpirano sve što treba da garantuje život i pravdu. To nekome odgovara, da nije tako, lopovluka ne bi bilo. Država je postala javna kuća, svi se prostituišu za manje ili više novca. Kod lekara sa kovertom, kod sudije sa kovertom, u školu sa kovertom. Ljudi su naterani da za male pare gube čast; rad i profesija su toliko obezvređeni da su svi naterani da budu lopovi.

Slušamo, kaže, kako smo srećni i zadovoljni, kako imamo sve, prodavnice pune, plate skaču, proizvodnja skače, a sopstvena deca postaju luksuz, želi da živi od svojih ruku, a ne može da razmišlja, ne o automobilu nego o delu nameštaja, cipelama, mesu u jelu... Govori o onima poput nje, o većini. Ona i suprug žele godinu dana da rade, da rade kao dva konja, ali da vide neke vajde, da mogu deset dana da se odmore, ne u nekoj Grčkoj nego "samo najosnovnije". Govore o natalitetu, a cipelice za dete, najjeftinije, 300 dinara, ako ih kupi, a mora, odriče se sezonskog voća, povrća... Dete, kao ništa na svetu, voli sok, nije ostavila ni flašu, kad je imala pare za voće nije za šećer, kad je skupila za šećer, voće prošlo. Ne može ništa. Dete alergično, bronhitis, doktor kaže more, kakvo more, odmor provela berući maline kod seljaka, nadnica sto dinara, pa živi, a i maltretiraju brate.

Ne vidi zašto se prokazuju ljudi koji se okupljaju po trgovima, zar je toliko strašno to što žele da budu ljudi. Ako su oni neprijatelji, ako je narod neprijatelj... Ako nije u pravu, neka je razuvere u suprotno. Šta je to što ona želi nenormalno, ima li tu šta previše? Ako je nenormalno što želi još dece, smeštaj u stanu, kutak za porodicu, neka joj kažu da je nemoralna i luda. Lično misli da je to što želi normalno, da ima pravo na to. I zato što je sigurna u to izlaziće na trg jer ova vlast joj ne da da živi. Neće ona, kao ni ljudi oko nje, nikakvu vlast, sve što želi je normalan život, za nju i porodicu. Je li to mnogo?

UZROK NEVOLJA: Onda pita, ko živi u ovoj zemlji? Sve je obezvređeno, uništeno, ljudi su bez dostojanstva i ponosa, članstvo u partijama overava i diplome i sposobnosti. Šepure se i nameću svoje vrednosti, ne oni koji nemaju tri čiste nego oni koji nemaju jednu čistu. Odakle im, i dokle.

Za sve što se dešava krivi i građani, bar koliko i vlast. Ona je protiv, znači opozicija, nije važno kako se koja opozicija zove, to je opozicija. Ako ništa nije uspela da uradi za deset godina predsednikove vlasti, znači - kriva je, nije odredila svoj posao kako je trebalo. Još ne zna kako bi trebalo, ali tu je. I opozicija, ona što vodi stranke, ista k'o vlast, hoće vlast. Ljudi hoće život. Program koji će obezbediti život. Ako u kući ima sto dinara, ne može praviti zabavu koja košta hiljadu nego sto dinara. Dakle, treba nam nešto što ima prođu i bez lopovluka.

Bombarduju nas lažnim informacijama, ljudi se brane da nije vreme, kažu NATO agresija, jedinstvo, patriotizam, ne shvataju da je NATO agresija posledica, a ne uzrok naše nevolje, kao što je uzrok za svaku našu nevolju na istoj strani i na istom mestu. Govori razumljivo, obično, ovo što priča nama, priča i na radnom mestu, sa poznatim, sa nepoznatim, gde god ima priliku. U ovoj zemlji vlast je pokrala sve, ostalo je samo malo ponosa u ljudima, i to će nam uzeti. Ljudi treba na jednu stranu da stave ono što još mogu da izgube, na drugu realne želje, normalan život, i videće da više nema ništa bez čega će ostati da bi došli do onog drugog, a to drugo je život. Običan. Svoj, život dece.

Samo slobodni građani, sa necenzurisanom pameću i sa necenzurisanim emocijama mogu do nečega dovesti. Neka oni što su sve uzeli vide da ih ima, da postoje. Gde su ljudi, a svima isto, gore od goreg. Na trgu ih stotina, dve, toliko i policije. Ako policija radi, i oni treba da rade. Da rade dok ovo malo parče života - koga joj se čini da ima na trgu - ne postane veće. Veće će biti kad predsedniku vidi leđa. Bar će se moralno osećati čovekom. Za neki početak to će biti dovoljno.