Film: Kuća droge

Štastopojo?

Acid house se može, na filmofilskim koordinatama, locirati negde kao "križanac" Pink Flamingosa, Golog ručka, Muve i nekakve amaterske snuff svinjarije. Ako takvo nešto možete da zamislite

Novo čudeso iz škotske filmske radionice, uvrnutu 112-minutnu eskapadu zvanu Acid House ("posrbljeno" kao Kuća droge, što nije baš "netačno", ali je nekako... gospođički), svi će odmah povezati s britanskim umetničko-komercijalnim favoritom za devedesete zvanim Trainspotting. Ovo je, nema sumnje, logično: spiritus movens se u oba slučaja zove Irvin Velš, po čijoj literaturi (i scenariju) su oba filma snimljena. Ipak, čini se kao da je Acid House nekakav (samo)ironični low-tech nusprodukt Trainspotting-manije. Radi se o omnibusu snimljenom po trima pričama iz istoimene Velšove pripovedačke zbirke. Nema mnogo smisla upuštati se u prepričavanje "radnje" ovog high-on-crack celuloidnog ludila, jer su sve tri priče toliko "pomerene", i toliko prenapučene razoružavajuće otkačenim detaljima da je "glavni tok" radnje zapravo sporedan; dovoljno je reći tek da se radi o trima sličicama sa "dna" Edinburga, o pričama u kojima se zabavno i sjajno meša skaredno s degutantnim a ovo, pak, s niskim... Dakle, fudbal, seks, pivo, nasilje, techno, i mnogo, mnogo psihoaktivnih supstanci.

Debitantsko ostvarenje reditelja Paula Mc Guigana može se, na filmofilskim koordinatama, locirati negde kao "križanac" Pink Flamingosa, Golog ručka, Muve i nekakve amaterske snuff svinjarije. Ako takvo nešto možete da zamislite. Ja nisam mogao, dok nisam video i uverio se. Mešajući "banalne" tinejdžerske frustracije ili bračne probleme s beskrajno ironičnim naznakama "socijalne kritike", a ovo, pak, s koktelom acid-psihodelije i "fantastike" (Bog kao bezvoljni bradati pivopija u edinburškom pabu!), te onda utapajući sve prethodno smućkano u pravo more najiščašenijih "skatoloških" prizora koji nikako nisu za ljepoduhe - ali čija je svrha, u skladu sa skeptičnim i reciklirajućim duhom devedesetih, tek besomučna zabava, a ne kakva pretenciozna epater le burgeois provokacija, kako je to bilo u "revolucionarnim godinama", pre Pada Svih Tabua - Mc Guigan pravi neobični škotski lonac stalno na rubu raspada, negledljivosti, otklizavanja u totalnu nesuvislost u kojoj se može, hm, snaći samo gledalac koji je prethodno izgutao neku hemijsku gadost... Ali, film se uvek vraća s tog ruba, uglavnom izbegavajući da uleti u privlačnu zamku samosvrhovite "otkačenosti". Literatura Irvina Velša - koja nikako nije štivo za nepripremljenog, ništa-zlo-ne-slutećeg čitaoca - ovde je transponovana u filmski medij kao ubedljiv slikopis solipsističkog "kemp" buntovništva za kraj veka: umesto socijalnih utopija i(li) mladalačkog radical-chic pozerstva, tek orgija haotičnog hedonizma, glavinjanje urbanih low-class marginalaca kroz život & priključenija u jednom društvu koje je dizajnirano kao dom samo za Uspešne.

A Edinburg je tako siv i trošan, i sve je u ovom filmu tako prljavo, da vam preostaje samo da se smejete dok gledate kako, recimo, našeg sirotog junaka u istom danu izbacuju iz fudbalskog kluba i s posla, stari roditelji ga izbacuju iz kuće da bi nesmetano vodili ljubav (videćete kako!), voljena devojka ga ostavlja i na kraju biva uhapšen. I onda dođe Bog - u onom pabu - i, nezadovoljan njime, pretvori ga u muvu. Koja onda, pak, počne da se sveti svima koji su je izneverili... Ili, pak, mladić uzme malo previše ekstazija i totalno odlepi, odnosno doživi mentalnu simbiozu s bebom koja se tog trenutka rađa negde u blizini!

Acid House nije ni velik ni osobito inventivan film; recentna britanska kinematografija - svakako najbolja na svetu u ovoj deceniji - ima i mnogo značajnijih dela (od kojih većina nije došla i nikada neće doći u ovdašnje bioskope); ipak, ovaj isečak iz privatne ludnice Irvina Velša svakako treba pogledati. Gledalac čiji senzibilitet koliko-toliko korespondira s unekoliko post-montipajtonovskim svetom škotskih acid-filmadžija naći će dovoljno toga za vlastiti užitak (tipujem na antologijsku treš-scenu pevanja u kupatilu, v. sliku!), a onaj drugi, zalutali, moći će samo zabrinuto da postavi pitanje reditelju, kao u onoj pesmi Kande, Kodže & Nebojše: Štastopojo?! A ovaj će se, šarenih očiju, samo zagonetno smeškati...