Povrede ugleda SRJ

Disciplinovanje čaršije

Psovanje predsednika po provinciji uzelo maha, a lokalni sudovi počinioce verbalnih delikta ekspresno šalju u zatvor da se pojava ne raširi

Jedan od osuđenika za krivično delo povrede ugleda SRJ, član 157, koji je u aprilu ove godine "prestravljen zbog bombardovanja" psovao jednog jutra na poslu predsednika svoje države Slobodana Miloševića odbio je da nam govori o svom slučaju. "Već sam dobio po njušci", rekao je skrušeno i postiđeno, ne može više, svi su ga kaznili, dobio otkaz, decu će mu ubiti. Preplašeni čovek je nekoliko puta upitao s kim razgovara, njegova žena se čula u basu kako uzvikuje da će, ako on momentalno ne prekine vezu, ona razbiti telefon - "dosta ti je i ovo do sada". Odležao je svoje i moli nas da ne pominjemo koliko, niti mesto iz koga je, "svi će znati".

U jednoj drugoj presudi koja nam je bila dostupna piše da je doneta u smislu generalne prevencije i uticaja na druga lica da ne čine to krivično delo, što je od posebnog značaja u vreme trajanja ratnog stanja u SRJ. Po malim mestima je takva prevencija imala uspeha i ta "vaspitna mera", evo, uliva stah i sada kad je rat završen i kada bi se moglo sa prijateljima u kafani ili sa kolegama na poslu raspravljati ko je za taj rat kriv.

Kada nam je za prošli broj "Vremena" govorila o svom slučaju hrabra žena Biserka Apić, rekla je da nije mogla znati da će njena kancelarija, u kojoj je sa kolegama godinama pričala o svemu, na sudu biti tretirana kao "javno mesto", da zapravo uopšte nije imala potrebe da se u svom životu upoznaje sa našim krivičnim zakonom, te da stoga nije ni mogla znati da bi njena kritika predsednika SRJ mogla biti tretirana kao krivično delo.

ZAKON ZA NAUK: Koliko je građana SRJ poučeno o svojim pravima? Ovakve "prevencije" su, čini se, "najbolji" nauk, a nekoliko sagovornika "Vremena" sa bogatom advokatskom praksom priseća se da ih je, u naletima i u velikom broju, uvek bilo u doba velikih kriza režima. Veliki broj takvih postupaka pokrenuto je 1993. godine protiv članova DS-a i SPO-a pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu. Za cepanje zastave ispred savezne skupštine u junu te godine sudilo se Adamu Rokviću, ali ga je sudija Okružnog suda Slobodan Rašić oslobodio izjavivši pri tome da "odbija da postupa po nalogu vlasti". Sudija je rekao i da u svojim rukama drži knjigu koja ima korice krivičnog zakona SRJ, a da je unutra tekst nerevidiran i odnosi se na zemlju koja više ne postoji, SFRJ, te da stoga krivičnog dela ni nema, a on "odbija da zakon zloupotrebi". Vrhovni sud je ukinuo presudu i vratio postupak na ponovno suđenje, čime je prekršen Ustav ali i "dokazan" kontinuitet Jugoslavije.

U Jugoslovenskom komitetu pravnika za ljudska prava napominju da se po članu 157. KZ SRJ ne razlikujemo od bilo koje demokratske države na svetu, da je on čak liberalan i jasno definisan. Zakon sankcioniše izvrgavanje poruzi na primer predsednika SRJ, ali samo ako je to učinjeno u vezi sa vršenjem njegove funkcije. Poslužimo se primerom Biserke Apić - pošto je rekla da "Slobodan Milošević vodi zemlju kao magarac", pravda je zadovoljena, a da je izjavila kako je "Slobodan Milošević ružan i da ima uši kao magarac", morala bi po ovom članu biti oslobođena, i Milošević bi protiv nje jedino mogao da pokrene privatnu tužbu za uvredu. Kada bi sada neko od državnih činovnika poželeo da podigne tužbu zbog prethodnih navoda u tekstu, novinar bi po zakonu bio oslobođen, jer izlaganje poruzi nije kažnjivo ni ako je izneseno "u vršenju novinarskog poziva" (vidi okvir). Nije protiv zakona ni kada se jedan umetnik o predsedniku uvredljivo izrazi u svom umetničkom delu. Miroslav Nune Popović, koji je predsednika video kao muški polni organ, bio je uhapšen ali ne i osuđen, mada je Bogoljub Arsenijević Maki zbog svog spomenika predsedniku falusoidnog oblika odležao u zatvoru.

Osim što je bitno da se poruga odnosi na vršenje funkcije zaštićenih subjekata, bitno je i da je izrečena javno i u Jugoslovenskom komitetu pravnika napominju da je veliko pitanje koliko je "javan" razgovor u kancelariji sa kolegom. Podsećaju stoga na član 8, stav 2 KZ SRJ, koji govori da "neznatna društvena opasnost ne može biti krivično delo". Sudija Svetlana Đuričić, koja je osudila Biserku Apić na četiri meseca zatvora, mogla bi onda da otera u aps i 50.000 navijača koji su nedavno izviždali jugoslovensku himnu, ili da onog što je na demonstracijama na trgu nosio transparent "Slobo, pizdo, Kosovo si izd'o" osudi na maksimalnu kaznu od tri godine. Sudija Đuričić je u Sremskoj Mitrovici zbog člana 157 osudila i Zvonimira Živanovića (38) na pet meseci zatvora, ali mu je Vrhovni sud tu kaznu, nakon što je odležao mesec i po dana, preinačio u godinu dana uslovne kazne. Kako su objavile "Večernje novosti" od 22. aprila, on je psovao predsednika Miloševića na svom radnom mestu u fabrici "Mitros". Budući da je osuđen, Živanović je po proceni sudije izazvao određenu društvenu opasnost, mada bi se moglo reći da je njegovo krivično gonjenje pre imalo značaj u "vaspitavanju" sredine u kojoj živi. Posle slučaja Apićeve i Živanovića u Sremskoj Mitrovici narod više neće da "talasa", rekao nam je jedan njihov sugrađanin.

A UGLED CRNE GORE?: "Iako postoji skoro u svim državama Evrope, kod nas ovaj zakon ima isključivo politički karakter i režim ga koristi za progon neistomišljenika", govori za "Vreme" Borivoje Borović. Kao primer za to on navodi podizanje optužnice protiv Vojislava Šešelja 1994. godine, koji se tada na suđenju zbog čupanja kablova u saveznoj skupštini branio rečima da je "Slobodan Milošević najveći kriminalac u Srbiji". Taj je slučaj Vrhovni sud "oduzeo" Okružnom sudu i od tada mu se gubi svaki trag što, smatra Borović, govori o karakteru tog suđenja.

"Ovakvi se postupci sprovode i obustavljaju po potrebi. Tako je i gomila optužbi protiv članova opozicionih partija 1993. godine ostala samo u fazi pretkrivičnog postupka", kaže Borović.

Tako je zataškana i optužnica protiv Miodraga Mikija Vujovića, koji je izvrgao poruzi Slobodana Miloševića, Mirka Marjanovića i Dragana Tomića. Na suđenju sa Aleksandrom Tijanićem, Vujović je u svom svedočenju izjavio da da bi neko postao ministar mora da izvrši, parafraziramo, seksualnu radnju nad pomenutim ili pomenutima. Međutim, kako je Miodrag Vujović bio partijski sekretar, član Glavnog odbora Saveza komunista Beograda i donator SPS-a novcem "Jugoskandika" (kao Jezdin kum) u vreme Nebojše Čovića, njegov je slučaj zataškan i presuda nikada nije donesena.

U Krivičnom zakonu SRJ član koji sledi povrede lika i dela saveznih institucija štiti na isti način i kažnjava u istom trajanju onoga ko "izloži poruzi stranu državu, njenu zastavu, grb ili himnu". Sećate se "Tonija Blera hermafrodita" sa naslovne strane "Politike"? Krivični zakon Srbije u članu 98 štiti ugled "Srbije i druge republike u SRJ". Koliko bi tužbi mogao da podnese Milo Đukanović za sve što je o njemu izrečeno u srbijanskom parlamentu?