Istočni Timor
Dani neizvesnosti
Pretnje američkog predsednika da će vojno intervenisati Džakarta je ozbiljno shvatila
Zamišljen kao praznik mira,
referendum o nezavisnosti na Istočnom Timoru, održan 30. avgusta pod kontrolom
Ujedinjenih nacija, signalizirao je prestanak važenja svih zakona, indonežanskih i
ljudskih uopšte. Nasilje, jedini adut koji je preostao muslimanskim milicijama,
kulminiralo je u poslednje dve sedmice. Govori se o blizu dvesta hiljada izbeglica,
stotinama ubijenih, spaljenim kućama, porušenim crkvama. Od glavnog grada Timora,
Dilija, nije mnogo ostalo. Ruševine, pre svega, da svedoče o ljudskoj prirodi, verskoj
mržnji i nesposobnosti međunarodne zajednice da sprovede svoje humanističke ideje u
delo.
KO JE JOŠ UBIJEN: Kraj trinaestodnevnog izveštavanja sa dva "fronta": prvog, ko je još ubijen, i drugog, šta zvanična Džakarta misli o slanju trupa s mandatom UN-a, završen je u nedelju, začuđujuće ne talasom ubistava, nego prihvatanjem međunarodne intervencije. Indonežanski predsednik B. J. Habibi izjavio je, u televizijskom obraćanju naciji, da je "previše ljudi izgubilo živote, kuće i sigurnost od početka konflikta", te da "ne možemo više čekati da bi zaustavili patnju". Svaka reč u njegovoj pažljivo napisanoj izjavi je tačna, i sa njom bi se složili i obični ljudi koji su, eto, po drugi put u ovoj godini imali prilike da na televiziji vide kako se razaraju domovi (nevinih) civila, ništa drugačijih od njih samih. Međutim, Habibi je propustio da kaže da patnje nisu same od sebe došle, no su ih doneli drugi. Te "druge" su, sasvim slučajno, na Timoru poslednje 24 godine naseljavali, naoružavali i učili da ubijaju lično on i njegov prethodnik Suharto. A kad je situacija postala toliko alarmantna da je Savet bezbednosti u subotu ultimativno zatražio prihvatanje stranih trupa, da su SAD i Evropska unija uvele sankcije na vojnu saradnju sa Indonezijom i pomenule da će ukinuti neophodnu finansijsku pomoć, Habibi je shvatio da bi to značilo i kraj njegove vlasti i otposlao svog ministra inostranih poslova Alija Alatasa u sedište UN-a "da dogovori detalje".
Drugo putovanje indonežanskog šefa diplomatije u Njujork (prvo je, dakako, bilo kad je potpisan sporazum o referendumu, v. "Vreme" 17. maj 1999, "Referendum pod oružjem"), nije proteklo u najboljoj atmosferi. Pretnje američkog predsednika Bila Klintona na sastanku ASEAN-a, tokom vikenda, da će vojno intervenisati sigurno su se dojmile Alatasa, pa je on brže-bolje izjavio da je njemu svejedno ko, šta i kako na Istočnom Timoru, sve dok se tamo zavede red, a Džakarta bude oslobođena odgovornosti. Savet bezbednosti UN-a održao je u utorak ujutro neformalne konsultacije o rezoluciji koja će dati mandat međunarodnoj intervenciji. Očekuje se da će petnaestorica ambasadora glasati simultano sa izlaskom ovog broja "Vremena" iz štampe.
UBEDILI SAMO VRAPCE: Uticajna indonežanska armija dugo se protivila dolasku trupa sa mandatom UN-a na Istočni Timor, argumentima o unutrašnjem pitanju suverene zemlje. Možda bi i referendum organizovali, ali se neko u poslednjem trenutku setio da je jedan već održan, te da se na njemu 78 odsto registrovanih birača izrazilo protiv specijalne autonomije ("po najvišim svetskim standardima") u okviru unitarne Indonezije. Spekuliše se da armija, koja je poslednjih dana bez ikakve reakcije tolerisala genocid i etničko čišćenje, strahuje da bi zajedno s međunarodnim trupama došli i eksperti suda za ratne zločine, nakon čega bi se njihov neljudski ali nekažnjivi status pasivnog posmatrača mogao preokrenuti u nimalo simpatični i vrlo kažnjivi status saučesnika. Uostalom, Džakarta na Istočnom Timoru raspolaže sa blizu deset hiljada dobro naoružanih vojnika. Ako je želela da spreči divljanje dvadesetak hiljada pripadnika muslimanskih milicija, mogla je to da učini za manje od jednog dana. Ovako, nadanje da će se strasti smiriti same od sebe i da će uvođenje vanrednog stanja bez onih koji bi trebalo da ga sprovode i prekih sudova ubedilo je samo vrapce. Uzgred, ekolozi tvrde da je veći deo populacije sitnijih ptica napustio Timor zbog ogromne koncentracije dima usled paljevina.
Vrapci, međutim, nisu jedini koji beže. Misija UN-a, supervizor referenduma, evakuisala je prošlog petka tri četvrtine svog osoblja australijskim vojnim avionima tipa "C-130 Herkules". Zajedno sa njima, u susednu Australiju prebacilo se oko 45.000 katolika sa Istočnog Timora. Sada se negde blizu Darvina gradi šatorsko naselje za njih. Eksperti humanitarnih organizacija tvrde da bolji smeštaj nije neophodan pošto je klima tropska, a pretpostavlja se da će se izbeglice ubrzo vratiti kućama.
Kanbera, najveći donator u regionu, posebno je izdvojena kao "nepoželjna" na Timoru, uz SAD, Portugal i Novi Zeland. Indonežanska se armija busala u grudi da neće dozvoliti nijednom australijskom vojniku da ikada kroči na njihovo tlo. Nekoliko istaknutih državnih funkcionera priključilo se takvim stavovima, kao da su naprečac zaboravili da su invazija i aneksija Timora prošlost, a nezavisnost sadašnjost, te da je to pravno indonežanska teritorija taman koliko i palata na Ist Riveru. Ipak, kada je Alatas u ponedeljak izjavio da njegova država neće uslovljavati ničije prisustvo, postalo je jasno da će dve hiljade pripadnika australijskih trupa, koji se nalaze na 50 minuta leta avionom, činiti okosnicu budućih mirovnih snaga. Džakarta bi, navodno, "volela" da većinu vojnika pošalju zemlje ASEAN-a, ali politika te organizacije isključuje mešanje u unutrašnje stvari neke od članica, pa pošto je Indonezija tako okarakterisala problem Timora, samo članice pojedinačno mogu da upute kontingente. Tajland, Malezija, Filipini i Singapur već su ponudili trupe. Predsednik Klinton je obećao "ograničen" broj američkih vojnika iz neborbenih formacija (inženjerija, sanitet), mada će o svemu morati da se konsultuje sa Kongresom.
Nevolja je, međutim, u detaljima, kao što reče novoimenovani američki ambasador pri UN-u Ričard Holbruk. Dok se sve dogovori, ljudi na Timoru su izloženi puškama i mačetama muslimanskih milicija. Strašne vesti sa terena o počinjenim zločinima dostižu, ako ne i premašuju, razmere kosovske tragedije. Nejasno je kako nekome na Ist Riveru nije palo na pamet slanje mirovnih trupa pre referenduma. Džakarta je od invazije 7. decembra 1975. sistematski kršila ljudska prava lokalnog stanovništva. Šta je signaliziralo međunarodnoj zajednici da bi se takva praksa mogla prekinuti? Da stvar bude gora, Istočni Timor nije jedino žarište unutar Indonezije. Tu su još provincije Aceh, Ambon, Irijska Java... Svuda su evidentni kršenje ljudskih prava i aktivnost separatističkih pokreta.
Bojan al Pinto-Brkić
Istočni Timor