Deset Miloševićevih godina u deset slika (3)

Godina rata i raspada

Pre nego što se te 1991. zaratilo u Sloveniji i Hrvatskoj, nagoveštaji da će se tenkovi ubuduće lako potezati stigli su još 9. marta iz Beograda. Događaji su se zatim smenjivali jedan za drugim - Pakrac, Plitvice, Borovo Selo, rat u Sloveniji, rat u Slavoniji, Vukovar... U međuvremenu - Slovenija, Hrvatska i Makedonija postale su nezavisne države

U istoriji višestranačkih izbora naiđe se s vremena na vreme na primere iz kojih se sasvim lepo vidi da su građani u nekoj državi, prilično slobodno i bez ikakvog posebnog pritiska, odlučili da glasaju za svoju sopstvenu nesreću. Istovremeno, u istim tim istorijskim knjigama zaista je teško pronaći primer iole sličan bivšoj SFRJ - da se od šest republika, koje su činile ovu bivšu državu, gotovo u svim građani na izborima manje-više dobrovoljno opredele za svoju sopstvenu nesreću i tragedije.

Računi za ovakvu nepromišljenost i opštenarodnu nezrelost, napravljeni 1990. na prvim višestranačkim izborima u republikama bivše SFRJ, počeli su da pristižu za naplatu već u prvim danima 1991. godine, u kojoj se Jugoslavija raspadala prvo za konferencijskim stolovima, a nešto kasnije i na ratištima. Zapravo, prva žrtva građanskog rata na tlu bivše SFRJ pala je još u novogodišnjoj noći. Bio je to danas već zaboravljeni penzioner Dušan Japundža iz Bosanskog Novog. Začuvši snažnu pucnjavu iz svih vrsta oruđa u toku novogodišnje noći, ovaj nesretnik je izgleda pomislio da je rat počeo. U paničnom strahu dao se u bekstvo i ujutro su ga pronašli mrtvog kraj puta. Lekari su konstatovali da je Japundža najverovatnije umro od straha ili od iscrpljenosti. Krug patnje otvoren simbolično te prve januarske noći 1991. nije zatvoren ni do danas.

Nekoliko dana kasnije, novoizabrani nacionalni lideri i predstavnici novih demokratskih vlasti, otpočeli su seriju susreta sa pomalo ciničnim i crnohumornim nazivom - budućnost Jugoslavije. Pre i u toku tih razgovora neki od njih (Milošević i Tuđman posebno) činili su sve da ta vrsta razgovora postane apsolutno bespredmetna. Bivša JNA se spremala da pohapsi separatiste (snimala je i tajne filmove o njima), novoformirane vojske su se intenzivno naoružavale, ustavotvorci su javno razrađivali ideje o konfederacijama i asimetričnim federacijama a tajno spremali pitanja za referendume o otcepljenju, nastavljalo se sa bojkotom roba, uvođene su unutrašnje carine, širilo se nepoverenje zbog otimanja federalnog novca, na sve strane besneo je opšti propagandni rat. Pregovaračke pozicije nacionalnih lidera bile su u startu beskrajno udaljene da je, kako je to neko tada primetio, lakše bilo zamisliti Island i Nigeriju da pregovaraju o ujedinjenju nego li bivše jugoslovenske republike o budućnosti zemlje. Usiljeni i nevoljni susreti nacionalnih lidera redovno su inače okončavani saopštenjima u kojima se tvrdilo da šestorica predsednika razgovaraju "u atmosferi otvorenosti i tolerancije", da "iskazuju odgovornost za razrešenje postojeće krize" i raspravljaju o "raznim opcijama i alternativama". Dok su držali prst na obaraču i širili uverenje da se oružjem može puno toga postići, lideri su istovremeno poručivali - tišina, razgovaramo o sudbini zemlje.

Zvanični Beograd ušao je u ovu ostavinsku raspravu o SFRJ sa neostvarljivom idejom da socijalisti budu na vlasti u Jugoslaviji, da komunisti ostanu na vlasti u armiji, da se umesto reformi Ante Markovića ide na "prilagođavanje sistema", i da se sve to učini uz fasadu demokratije i slobodne privrede. Početkom 1991. Srbija je dobila i prvi višestranački parlament. Već na samom početku rada nove skupštine postalo je očigledno da socijalisti, školovani u sistemu apsolutne vlasti, teško podnose makar i simbolične udarce koje im je zadavala slabašna i u parlamentu malo zastupljena opozicija. Na prvoj sednici Skupštine Srbije, tada mlađanom poslaniku DS-a Zoranu Đinđiću zasmetalo je, na primer, što su neki poslanici sa Kosova ušli u parlament, iako su u svojim izbornim jedinicama dobili između 0,34 i 1,20 odsto ukupnog broja glasova. Odmah mu je odgovorio socijalista sa Kosova Radoslav Zlatanović (svojevremeno autor one čuvene udvoričke pesme o novom vođi Slobodanu Miloševiću), tvrdnjom kako se ljudi iz opozicije "u potpunosti slažu sa šiptarskim separtistima i teroristima". Od tada do danas srpskom skupštinom prolazili su mnogi zlatanovići, ali je retorika i način obračuna sa neistomišljenicima ostao potpuno isti. Ko god ima nešto protiv, začas se nađe u društvu separatista, terorista, NATO plaćenika...

Pre nego što se te 1991. zaratilo u Sloveniji i Hrvatskoj, nagoveštaji da će se tenkovi ubuduće lako potezati stigli su još 9. marta iz Beograda. Više od stotinu hiljada ljudi tražilo je tog dana na beogradskim ulicama više demokratije u medijima i zahtevalo kadrovske promene u TV Beograd, nazvanoj još tada "tvrđavom laži". Režim je na to odgovorio vodenim šmrkovima, suzavcem i pendrecima, da bi iste večeri na ulice bili poslati i tenkovi. Tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ dr Borisav Jović zapisao je u svojoj knjizi "Poslednji dani Jugoslavije" da je tog 9. marta opozicija u Beogradu činila "neviđeno nasilje", da je policija podbacila i da je dvoje ljudi poginulo. Jović je, kaže, bio na vikendu kada ga je nazvao Slobodan Milošević i tražio intervenciju vojske. General Kadijević se prvo dvoumio, strahujući od političkih odjeka takve odluke. Zatim je ponovo zvao Milošević koji je bio vrlo uznemiren. I posle toga Kadijević se više nije dvoumio.

Zaljuljani režim pristao je tada za trenutak da udovolji zahtevima opozicije i smeni čelnike televizije. Samo nekoliko meseci kasnije, oni koji su tada smenjeni izgledali su, u poređenju sa novopostavljenima, kao uzor profesionalizma i istinoljubivosti. Nekadašnja "tvrđava laži" bila je pretvorena u puškarnicu iz koje se pravila psihološka priprema rata i razmenjivala propagandna vatra sa onima koji su napuštali bivšu Jugoslaviju. Od tekovina 9. marta ostalo je malo toga. Tog dana, posle krvaviih uličnih obračuna definitivno je pokidana svaka veza između onog dela naroda koji je imao drugačiji pogled na svet od vladajuće stranke, njihovog vođe i same vlasti. Srpska opozicija, međutim, nije uspela da iz svega toga izvuče neku veliku korist. Liberalni kredit stečen 9. marta opozicija je ubrzo potrošila dokazujući da je "patriotska". Za tako nešto bilo je prilično kasno: Milošević je sebe već ustoličio i kao najvećeg patriotu i najvećeg zaštitnika svih Srba ma gde oni živeli. Sistematski je okretao javno mnenje prema Kninu i Bosni i gurao tamošnje Srbe da ginu za ujedinjenje koje Srbija nije mogla i smela da prihvati.

Događaji su se zatim smenjivali jedan za drugim - Pakrac, Plitvice, Borovo Selo, rat u Sloveniji, rat u Slavoniji, Vukovar... U međuvremenu - Slovenija, Hrvatska i Makedonija postale su nezavisne države. Početkom 1991. godine komentator "Njusvika" primetio je da "Jugosloveni proizvode više istorije nego što mogu sami da potroše". Samo te 1991. bivši jugoslovenski narodi "proizveli" su dovoljno istorije za nekoliko narednih generacija. Na kraju, kod mnogih je ostala dilema - da li je bivša SFRJ mogla da preživi ili ne. Britanska novinarka Desa Trevisan kaže ovih dana u "Mladini" kako je bivša Jugoslavija ipak, predstavljala nerazmrsiv čvor i kako bi sve puklo i da nije bilo Miloševića. Slovenački političar Jelko Kacin tvrdio je pre dva dana u Podgorici kako je upravo Slobodan Milošević pomogao Sloveniji da se prva opredeli za put samostalnosti. Nedavno, u intervjuu "Vremenu", predsednik Makedonije Kiro Gligorov (jedini od šestorice nacionalnih lidera koji liči na državnika) ponavlja da je Evropa te 1991. nudila bivšoj saveznoj državi 4,5 milijardi dolara za reforme, dogovor o budućnosti zemlje bez rata i brz ulazak u Evropu. Oni najmoćniji u tom društvu šetorice odbili su takav predlog, verujući da se u Evropu najbrže stiže uz pomoć oružja.

Dogodilo se te 1991:

Dušan Mitević o stanju u zgradi državne televizije 9. marta 1991.

Nisam hteo da podelim kalašnjikove!

"Kad je milicija videla da su demonstranti 9. marta 1991. probili kordon milicije, tu negde kod Ateljea 212, javljaju mi: 'Naša je procena da ne možemo da odbranimo televiziju! Ti sada naredi da se tvojim ljudima podele kalašnjikovi.' Znate, po onom zakonu o ONO i DSZ, sećate se, ništa-nas-ne-sme-iznenaditi, i televizija je imala određene zadatke. Konkretno, mi smo na televiziji imali i četu automatičara, negde oko 240 ljudi, to su bili izabrani mlađi ljudi, tom četom, bataljonom, i akcijama odbrane, po tom zakonu o opštenarodnoj odbrani, komanduje generalni direktor. Televizija je od svojih para kupovala naoružanje, te puške, nisu svi imali kalašnjikove, čuvane su negde u nekim magacinima na Paliluli. Kad je bio probijen kordon, tamo negde kod Politike, bilo je sasvim jasno da su pošli prema televiziji i da više nema ko da ih zaustavi. Pred televizijom je bio jedan ešelon, a i jedan eskadron, bila je tu i konjica. I u samoj zgradi televizije bilo je nekih specijalaca, i kao što rekoh, dobijam telefonski poziv gde mi javljaju da stupa na snagu ratni plan i da treba da naredim da se podele kalašnjikovi: čovek koji treba da podeli oružje ne može to da uradi, dok ja ne potpišem odluku. E, onda sam ja rekao: 'Drugovi, ja dovde mogu, ali da delim kalašnjikove našim ljudima, da dođe do tragedije, to mi ne pada na pamet!' Svaki čovek ima neki svoj prag osetljivosti koji ne može da prekorači. Ja na taj korak, da delim oružje, nisam bio spreman. U toj našoj četi na televiziji bili su pre svega mladi, neobučeni ljudi, pa tu da se puca po spratovima i da opet bude neka Rumunija, da tako kažem, da dođe do tragedije, stvarno nisam mogao. To je čuo onaj čovek iz Opštenarodne odbrane i tako, oružje je ostalo nepodeljeno... Srećom, nije došlo do provaljivanja u zgradu televizije i nije došlo do upotrebe oružja. Verovatno bih ja posle odgovarao što nisam poslušao nadležne, ali ja sam oteran sa televizije i tako se to završilo.

Bavljenje politikom ima smisla samo dok ne dođe do ljudskih žrtava. Po mom uverenju, nemam pravo da vodim takvu politiku u kojoj će ljudi da izgube život. Sve ove ideje na balkanskom prostoru, ovi su nacionalisti, ovi su demokrati, ovi su za Rusiju, ovi su za Ameriku, sav taj istorijski bašibozluk, ne vrede života ni jednog jedinog mladića od 20 godina. Mi odlučujemo o sudbini tuđe dece: ja nemam prava kao roditelj da računam da će za moje ideje da ide i da se bori tuđe dete. Nemam prava da vodim takvu politiku u kojoj će život da izgubi neki mladić da bi odbranio Uroševac, koji je pogrešnom politikom izgubljen još pre 20 godina. I dozvolite mi da kažem još nešto: 9. mart 1991. je bio velika manifestacija narodnog rasploženja; u istorijskom kontekstu tu je svašta bilo. Nesumnjivo je da je opozicija imala veliku inspirativnu akciju, ali ju je, nažalost, upropastila i iskompromitovala. Ja sam bio meta njihovih napada, ali mislim da sam bolje i dublje video taj događaj od njih, i tada i sada."

Rekli su '91:

Ako Miloševića smaknu sa vlasti, ja ću da idem u šumu, u hajduke. Dok u meni ima mađarske krvi boriću se za njega Srbina, jer je sto posto u pravu. A ono što on radi dobro je i za njega, a bogami i za mene (Mihalj Kertes)	Vrlo je važno da Srbija što brže dobije prave izbore, jer preko sadašnjeg parlamenta ljudi nikako ne mogu iskazati svoje interese (Vesna Pešić)	Za svakog vojnika poginulog u Sloveniji srpske majke moraju roditi još stotinu vojnika (Rada Trajković)
Koliko smo se samo bunike nazobali i koliko nam je razarajućeg otrova i nacionalne mržnje ubrizgala naša sedma sila - nije nikakvo čudo što nam se događa (Jovan Mirić)	Ne znam nijednu zemlju na svetu gde je vojska štitila demokratiju i uspela da je zaštiti (Dragan Đilas)	Kada vi sutra date ostavku, Tuđman će izgubiti sve (Studenti BU Miloševiću)