Kulturni događaj: Prokleta avlija

Jedan mali krik

Zašto se mlađoj publici čini da je ovaj tekst nastao juče? Nova izvedba poznate Andrićeve novele za koju je i sam pisac smatrao da je nepodatna sceni mada je želeo da vidi svoja dela na pozornici i filmu, prodrmala je uspavanu i letargičnu kulturnu scenu

Predstava Prokleta avlija Kruševačkog pozorišta bila je prva pozorišna premijera ove sezone. Kritičari i znalci pozorišne umetnosti koji su bili na premijeri održanoj 30. septembra, već su je proglasili prvorazrednim događajem.

Po istoimenoj noveli Ive Andrića, Nebojša Bradić je uradio dramatizaciju, režiju i scenografiju predstave. U kruševačkoj izvedbi igraju beogradski glumci - Nebojša Dugalić, Vojin Ćetković, Sergej Trifunović i Nebojša Milovanović, zajedno sa Milijom Vukovićem, Nebojšom Vranićem, Dušanom Jovanovićem, Draganom Marinkovićem, Sašom Pilipovićem, Bojanom Veljovićem i Dušanom Jovanovićem. Kostimograf je Ivanka Jevtović iz Mone, a kompozitor Isidora Žebeljan.

Gospođa Jelena Ivanović, šarmantna, predusretljiva a nadasve poslovna upravnica Kruševačkog pozorišta, kaže za Vreme da posluje "kao menadžer kuće koji je zainteresovan da angažovanjem najboljih pogodi ukus publike i nasluti šta će kritičari visoko vrednovati<, što bi ujedno bio i recept koji je ovo pozorište učinio drugačijim, uzdigao ga među najbolje, i pokazao ostalima da su priče o otvorenosti pozorišta ostvarljive. Ona naglašava da nije nikada imala problema sa gradskom vladom i da je to velika prednost ovog pozorišta. Ovu retku pojavu naša sagovornica objašnjava rečima: "Ja sam ipak čovek koga su oni odabrali i postavili na ovo mesto zato što su smatrali da odgovaram zahtevima, i da zato mogu i da me podržavaju.< Najnoviju predstavu pozorišta pomogli su i sponzori van Kruševca. "Ni to nije neobično za nas, jer mi smo kvalitetom odavno prestali da budemo pozorište iz provincije, pa smo zato interesantni i donatorima iz drugih krajeva. Dokaz naše atraktivnosti je i krcat dupli autobus koji je stigao iz Beograda na našu premijeru!<

Nebojšu Bradića i njegovu ekipu došli su da pozdrave glumci i neki članovi uprave Narodnog pozorišta (gde je Bradić bio upravnik pre smenjivanja), glumci iz drugih pozorišta, kolege po obrazovanju, upravnici nekih beogradskih pozorišta, prijatelji raznih idejnih opredeljenja, kritičari, novinari. "Kad je ovo pisano, juče?<, prošaputao je jedan mladić tokom predstave iz mraka gledališta. Publika, premijerna, kontrolisanih emocija, reagovala je na situacije i rečenice poznate i slične onima iz stvarnog života. Njen odgovor na proživljeno tokom predstave bilo je skandiranje na kraju dugog aplauza. Nebojšu Bradića smo upitali da li je umesto Proklete avlije mogao da radi neku drugu predstavu. Je li ovaj izbor njegova poruka? "Verujem da pozorište treba da ispriča dobru priču, a u ovom vremenu moje osećanje je da je Prokleta avlija ne samo dobra nego i prava priča", kaže reditelj. "Pozorišna umetnost može da računa na zajedničku potresenost. Naime, emocije koje isijava Andrićev tekst učinile su nas tokom rada boljim i iskrenijim.Ta vrsta 'male pozorišne terapije', očišćenja uz pomoć Andrića pomoglo nam je da kažemo sve ono što smo osećali. A to se uvek kasnije primeti u samoj predstavi. Verovali smo da radimo pravu stvar. U ovom našem, teško bolesnom vremenu, u zajednici koju vode bolesni pojedinci, u kojoj nema mesta za normalne i drugačije ljude, odgovor na pitanje zašto igrati Andrića je - deplasiran. Naša predstava je jedan mali krik prema tom pitanju. "Prokletu avliju" sam osmišjavao 1991. godine u Tuzli. Tada smo imali potrebu da napravimo predstavu koja će biti neka vrsta i krika i protesta protiv onoga što će se tek dogoditi u tadašnjoj Jugoslaviji. Nismo uspeli, pali su balvani, putevi su se prekinuli. Ostao je taj dug da nešto uradim, makar za nas ovde. Igranje danas Proklete avlije jeste naša želja i potreba.

- Da li je predstava vaš odgovor onima koji su se o vas ogrešili?

"Pozorište ne treba da bude sredstvo obračuna, tu je važan odnos ljudi koji su spremni da rade za nešto. Ako je naš motiv da radimo protiv nečega, onda se sakupljamo oko pogrešnog motiva. Situacija u kojoj sam se našao kao bivši upravnik, kao što je i bivši sultan sam Džem sultan, paradoksalna je ali i veoma probitačna. Našao sam odgovor u onom što znam i volim da radim, i to me čini boljim. Najviša odrednica u ovoj predstavi jeste osećanje međusobne nežnosti. Junaci ovog komada nisu surovi i bezosećajni, oni se nalaze u zatvorenom svetu u kome postoje svi elementi izolovane zajednice, ali oni nisu bolesni na neki naopak način."

- Da li ste se prepoznali u priči da je Ćamil stradao zato što je nekome nešto rekao?

"Situacija špijuniranja, neslobode, nepoverenja pripada našim prostorima. Imao sam gadnih problema sa takvim uplivima i to me može samo ponovo uveriti da se istorija ponavlja. Nema smisla plašiti se, strahovi su nešto sa čim smo, nadam se, raščistili u ovim vremenima", kaže za Vreme reditelj Proklete avlije.

"Apsolutno svaki čovek pronalazi neku sličnost", kaže za Vreme Vojin Ćetković, Ćamil u predstavi. "Kao što postoji tanka nit između Ćamila i Džem sultana, postoji slična veza između mene i Ćamila. Ćamil traga za svojim idealnim ja, ali mu nije omogućeno da dođe do njega. Zato se on i identifikuje sa drugim likom da bi se spasao. Njegovo traganje za idealnim prešlo je u ludilo, koje za njega predstavlja 'izlaz' iz situacije. I da bih odglumio Ćamila, jedino što sam mogao da uradim bilo je da se identifikujem sa njim, da ga radim iznutra. Potrebna je potpuna koncentracija, tu nema laži, sve dolazi iz stomaka. Pred kraj čuvenog monologa toliko sam drhtao da sam se jedva održao uspravno."

Salvlje povodom premijere bilo je pravo. "Uspevaju samo žurke posle odlične predstave", kaže neko od prisutnih. Tako je protekla prva premijera ove sezone. Samo oni koji nisu odavde pomislili bi da se po jutru dan poznaje.

Sonja Ćirić

Sergej Trifunović

Život na dnu

Izraz "prokleta avlija" je metafora. U našem slučaju to je pre svega metafora, jer iz našeg dvorišta nema izlaza već dugo vremena. A niti nas, kao što kaže fra Petar, "ko šta ispituje, niti nam bilo ko šta o našoj krivici javlja<, tako da od Andrića, izgleda, većeg svevremenika ne možemo da nađemo.

...Za Haima se kaže da on zna čak i ono što ne može znati. To se zove prekognicija, Andrić pominje reč šaman. Ne treba biti veliki šaman pa znati šta se dešava, dovoljno je malo više inteligencije, malo više koncentracije. Čovek koji zna može samo kao ovaj moj Haim, da poludi, nažalost. I ne može ništa s tim da uradi. Nažalost. Nije to poruka predstave, ne daj Bože, naravno da nije, to je samo jedan pojedinačan slučaj, jer mi smo se ovde pre svega trudili da ispričamo priču. Poruka je ono što kaže Karađoz, glavni zlikovac u predstavi, da "ovo nije sve i nije zauvek, da ima drugačijeg sveta od ovog u avliji<. Predstava ostavlja nadu, predstava mora da ostavi nadu... Ne mislim da predstave mogu da guraju ljude u beznađe više nego što to čini život, hoću da repliciram mom profesoru Vladi Jevtoviću koji je rekao za neke predstave da su "pune mraka i guraju ljude u beznađe<. Ovaj život je toliko na dnu da nema te količine mraka koja će ga prevazići.

...Živeo sam u Kruševcu 15 godina, Bradić takođe, on je prvi reditelj s kojim sam radio. Sreli smo se zatim u Ateljeu 212, pa u Narodnom pozorištu, bili samo pravi ljudi na pravom mestu u pogrešno vreme. Da je situacija malo drukčija, Bradić i ja bismo sad radili Hamleta u Narodnom pozorištu. Jagoš Marković bi režirao, Bradić, koji je bio inicijator te ideje, bio bi upravnik, ja bih igrao Hamleta. Sad je oktobar, uveliko bismo ga već radili. Ali pošto je tako kako je, mi smo sad u Kruševcu i radimo Prokletu avliju. A oni koji nas onemogućavaju da radimo tamo gde bi trebalo i koliko bi trebalo nikad nas ne mogu dovoljno onemogućiti. Uprkos tome što ovde vlast opstaje samo zato što je krajnje nekulturna, samo tako što forsira i pravi ratove. Ne mislim da oni nešto imaju protiv nas, ja mislim da taj Slobodan Milošević ništa ne zna ni o Bradiću ni o meni i da ga boli uvo za to, ali ima svoje činovnike koji rade za opštu stvar. Međutim, ja se iskreno nadam da će sva ta govna otići u isti slivnik, u jednom trenutku, jer ni ovo nije sve i nije zauvek.<

Nebojša Dugalić

Srž tragičnog

Priča je mnogo složenija nego što se to vidi na prvi pogled. Karađoz jeste uslovno rečeno negativan lik, ali je mnogo strašnija činjenica, kako sam Andrić kaže, da su se svi ti zatvorenici toliko saživeli sa Karađozom da niko od njih nije mogao ni da zamisli da njega može da ne bude. Najstrašnija je ta iracionalna, iskonska ljudska potreba da se bude potlačen, da se bude pod nečijom vlašću. Mislim da u tom segmentu Andrić zadire u srž ljudske tragičnosti. Zaista nema nevinih, niko tu nije slučajno i svi su krivi - to kaže Karađoz. Ako bismo probali ovo da shvatimo, kad bi se svako od nas zapitao koji je domen lične krivice, to bi po mom osećanju bila jedina prava zapitanost nad ovom pričom. Jako bi bilo površno ako bismo se povodom Proklete avlije ograničili na dnevno-političke priče. Bez obzira na to što pokušavamo da menjamo stvari, što se bunimo i suprotstavljamo, dok svaki čovek pojedinačno samog sebe ne okrivi, mislim da zaista nema prava da proziva drugog.

...Opisujući Karađoza, Andrić kaže da je on bio potpuno nepredvidiv, da je u svakom trenutku bio spreman da uradi najneočekivaniju stvar. Pri tom, sve što radi radi krajnje autentično i iskreno, umeo je da bude saosećajan, užasno grub, zlikovac, ravnodušan, duhovit, razigran, da uživa u mašti mehanizma sopstvenog vladanja... Želeo sam da ga odigram kao čoveka koji jako dobro poznaje ljude i koji zna svoj posao, kome ništa nije tajna. Opisujući njegovu prošlost Andrić kaže da on nit je silovao, nit je ubijao, nit je zlostavljao, ali gde god bi se tako nešto događalo on je na neki svoj način bio prisutan.

Aleksandar Milosavljević, kritičar:

Kafkijanska teskoba