Muzej savremene umetnosti

Kuća duhova

Na podu zgrade koja je nekada unosila dah moderne svetske umetnosti, leži Meštrovićeva skulptura "Udovica"; na pojedinim slikama pojavile su se gljivice zbog vlage; Muzej ne radi već šest meseci jer su za vreme bombardovanja polupani prozori

Muzej savremene umetnosti ne radi od 27. aprila ove godine zato što stakla na fasadi, popucala od bombe bačene na palatu "Ušće", još nisu u potpunosti zamenjena. Od udara su pukli i prozori na suprotnoj strani zgrade pa, kako kaže direktor Muzeja Radislav Trkulja, "kad je tmurno vreme, duva vetar i kiša, promaja diže venecijanere, pa Muzej liči na kuću duhova". Jednom je uleteo i soko; direktor Trkulja se fotografisao sa njim za uspomenu. Već šest meseci Ministarstvo kulture ne može ili neće, uprkos drugim "kapitalnim projektima", da obezbedi novac za saniranje zgrade.

Muzej je prazan. Na podu ostaci polupanog stakla, delovi konstrukcije prozora, na drugom nivou leže prevrnute skulpture iz legata Palavičini, Meštrovićeva "Udovica"... Trkulja objašnjava: "Neka ih tu, i u depou bi isto tako oborene ležale, a Meštrović ima u osnovi krst, teško je, ne može ni da se pomeri." Po podu su razbacane legende sa imenom autora i nazivom rada, ima ih i zalepljenih pored prostora na kome je nekad bio eksponat. "Svi eksponati su u depou, a neke sam za vreme rata sklonio na sigurnija mesta", zadovoljno naglašava direktor. Na petom nivou nekoliko zaostalih radova: Sonje Pavićević ("Pozajmljena je iz ateljea, nije naša, a i dobro je učvršćena, pa joj neće ništa biti"), "Tekst na kugli" Vladana Radovanovića, "Mrdalice" Milije Nešića, "Arijadnina nit" Marije Vaude, "Srednje vreme raspada" Đorđa Odanovića... Poslednje dve su, napominje Trkulja, fotografije. Nije jasno da li nisu sklonjene zato što je ta tehnika otpornija od ostalih ili što je manje važna.

KATASTROFA: Da li bi se moglo desiti da Bobur ne radi pola godine? Teško je i zamisliti. Pitanje je primećuje li iko da je ovaj muzej uopšte zatvoren. Porazno.

"Kada je Miodrag B. Protić osnivao Muzej, imao je viziju da to treba da bude muzej najmodernije postavke i organizacije, i da ima veliku društvenu ulogu poput tadašnjih evropskih muzeja i Muzeja moderne umetnosti u Nujorku, pa je tako i učinjeno. Kada je 20. oktobra 1965. godine otvorena zgrada Muzeja na Ušću (projekat Ivan Antić i Ivanka Raspopović), smatrana je neverovatnim čudom u našoj umetnosti jer je značila vrhunac modernizma i kraja socrealističke epohe", kaže za "Vreme" Irina Subotić, istoričar umetnosti, inače kustos ovog muzeja od njegovog otvaranja do 1979. godine.

Počela je intenzivna izlagačka delatnost, serija prikazivanja jugoslovenske umetnosti XX veka sa takozvanim decenijskim prikazima, a sve do 1990. godine Beograd je na gostujućim izložbama video srž svetskog savremenog umetničkog stvaranja, i umetnika poput: Pikasa, Klajna, Klea, Braka, grupe Plavi jahač, Kandinskog, Noldea, Bauhausa, francuskih umetnika novog realizma, mladih nemačkih umetnika, engleske skulpture, Smitsona, češkog kubizma, mađarskog konstruktivizma, umetnost Oktobra... Rađene su velike studijske izložbe, valorizovan je rad Nadežde Petrović, Kraljevića, Račića, prvom predstavljanju nadrealizma prethodilo je upoznavanje sa dadaizmom i zenitizmom, izložbe posvećene skulpturi, grafici, arhitekturi...

"Katastrofa počinje sa dolaskom sadašnjeg direktora. Niko od nas nije verovao da bi jedan neuki čovek koji se nikad nije bavio muzeološkim poslovima mogao da dođe i da zaume mesto na kome je nekad bio Protić", kaže Irina Subotić. "Trkulja nema vizije o sakupljanju dela, ni o programima, on ne prepoznaje ovo vreme, ne zna šta se dešava kod nas, ne kupuju se časopisi, nema razmene kataloga, dokumentacija se ne obrađuje, nastupila je velika promena došli su novi umetnici, a postavka nije ažurirana. Ne govorim kakav je on umetnik, kažem samo da je on loš direktor, neprofesionalan, nekulturam, neobrazovan, neko ko ne može da zastupa jugoslovensku umetnost. Sadašnji kustosi, da imaju hrabrosti, mogli bi najbolje da posvedoče šta je sve uništio."

PTICE: Dokaz o nezainteresovanosti uprave za Muzej, po Irini Subotić, jesu upravo nezastakljeni prozori. "Skultpure su tamo, u taj prostor ulaze ptice, mogu i životinje da uđu, da ne govorim o kiši i vetru. Čula sam da je Trkulja tražio 40.000 DM od marketinga Ceptera za saniranje zgrade, znam i da je Ministarstvo kulture neke pare dalo. Njegova savest bi trebalo da bude jako nemirna što se toliko čekalo i što Muzej nije zaštićen kako nalaže Zakon. A pošto Trkulja taj Zakon ne poznaje, verovatno nije upoznat s tim da bi morao zbog toga i da odgovara. Godinama u muzej ne dolaze stručnjaci jer nemaju šta da gledaju. Izložbe koje je on planirao da pravi sramota su za taj muzej. Izložba posvećena umetnicima Novog Beograda jeste socrealistički koncept nekog doma kulture, a ne muzeja koji je započeo svoj život poredeći se sa Nujorkom i Parizom. Teško je setiti se neke dobre postavke za njegova mandata. Šejkina izložba je bila lepa jer su lepi Šejkini radovi, ali nije dala novu interpretaciju. A Šejka je zaslužio novu interpretaciju jer je ima i sa postmodernog stanovišta, i ezoterijskog, i mističkog. Izložba Eroa je došla na ličnu inicijativu Vlade Veličkovića i Zorana Božovića, to nije Trkuljina zasluga. Nije mi jasno čime je taj čovek zaslužio već drugi mandat."

CRNA RUPA: Čim je je Željko Simić postao ministar, Dragoslav Krnajski, Marica Šuput, Miodrag Protić, Olga Jančić, Ivana Simeunović, Mrđan Bajić, i Irina Subotić napisali su pismo i naveli sve propuste u našim muzejima. "Sastanak na koji nas je pozvao bio je velika manipulacija. Tu su bile direktorke Narodnog muzeja i Muzeja primenjene umetnosti, Bojana Borić-Brešković i Svetlana Isaković, ali ne i Trkulja. Nije bio pozvan zbog nekog mobilnog telefona, kako je objasnio ministar", kaže Irina Subotić. "Obavljen je jedan veoma sadržajan i obećavajući razgovor. Željko Simić ne samo što je pominjao svoje uzore Lazara Trifunovića i Umberta Eka, ne samo što je obećao da će da ispita, da vidi propuste, štete koje postoje za našu kulturu, nego je i ponudio da mi svi prisutni budemo članovi njegovog Saveta. To je zvučalo vrlo primamljivo i zato nismo mogli da poverujemo u ono što se desilo kroz nekoliko nedelja. Prvi njegov gest bio je da imenuje Trkulju za komesara Venecijanskog bijenala. Bilo je jasno da Ministarstvo ne želi ništa da menja, da ostavlja da sve tone. Mislim da je stravična šteta za našu kulturu što je on toliko godina na mestu direktora. Poslednjih šest godina su crna rupa u našoj umetnosti. Savremeni muzej kao da ne postoji."

Intervju: Radislav Trkulja

Tanki Slovenci i Hrvati

TRKULJA: Zamenili smo oko 400 kvadratnih metara stakla, preostalo je još nekoliko površina. Jeste, zatvaramo prozore posle šest meseci, u međuvremenu je bilo vetrova, kiša, sunca, i to smo sve mi osetili. I depoi su imali više vlage nego što je smelo, ušla je prašina koja smeta delima. Pojavilo se i nešto gljivica na slikama, zbog vlage. Tek ćemo da utvrđujemo šta nas je sve snašlo. Zašto smo čekali? Moralo je da dođe do raznih dogovora, ne znam ni kako je napravljena finansijska konstrukcija. Nisam se time ni bavio. Obraćao sam se svuda, prošle su razne komisije kroz muzej, i niko ništa, uplašio sam se da će pući cevi za grejanje. Mislim da je ovaj muzej važan, barata sa živom umetnošću i čini mi se da smo kao društvo trebali da budemo brži u njegovom saniranju.

Pogotovo što je bilo para za Venecijansko bijenale...

Nisu od Ministarstva neke pare dobijene za to, to su samo priče. Pomogao je "Toza Marković" iz Kikinde. Taj Bijenale je odrađen pod velikom temperaturom, evo sad ne znam kako da vratim eksponate. Stigao mi je dopis iz Venecije da vratim eksponate, ja ne znam kako. Upućujem ih na Ministarstvo.

Da li su nova stakla istih dimenzija kao stara?

Ista, tako mora. Znate, ova kuća je pravljena da lepo izgleda spolja. Ne znam da li neko nije znao da objasni autorima šta je muzejski depo. Muzejski depo je trezor, a nama je depo metar i po iznad zemlje. Zbog čega sam, kad sam došao ovde, ubacio čelične limove umesto duplih stakala. Zgrada je hvaljena, dobila je značajnu nagradu, ali je njena funkcija prevaziđena. Mi još izlažemo na panoima, što je prevaziđeno. Ne znam kako će to da se reši, ali Ivan Antić je živ, morao bi da sarađuje. Muzej je pravljen više za skulpturu nego za sliku, vidite koliku visinu ima, a srpska umetnost je, na primer, deset prema dva u korist slikarstva.

Zastakljivanje je pri kraju, da li će Muzej uskoro proraditi?

Evo sad sam išao i komisijski pregledao sve to. I vidim da stakla nisu jedini posao. Moraćemo da sredimo parkete, da krečimo, ostali su tragovi od slika, to je ružno, neke ograde treba da se farbaju, za to tek treba da tražim novac, ne znam od koga, Ministarstvo kulture bi dalo da ima ali nema, znači - ko zna kad ćemo da počnemo.

Da li uopšte nešto radite?

Da, uporedo radimo, ja razmišljam, razgovaram sa kolegama, da li je ono što smo imali dobro ili treba malo promeniti... Na primer, Miću Popovića imamo i na petom i na četvrtom nivou, a toliko nam je gusto sve ovo pa ga treba staviti samo na jedan nivo. Slovenci i Hrvati su nam malo tanki, ovaj Bernik i Tartalja, nema potrebe toliko za njima, dovoljno je da ostavimo samo krupna imena, da tako dobijemo na prostoru. Eto to radimo. Moja ideja je da se oslobodim prve polovine XX veka da bih dobio prostor. Mi se preklapamo sa postavkom Narodnog muzeja, i oni imaju taj period. Znam da nije lako preseći, i skloniti Savu Šumanovića ili Dobrovića. A opet, zauzimaju nam veliki prostor.

Šta vam je zauzelo prostor kad Muzej godinama unazad slabo kupuje nove radove?