Knjige: Kad kažem novine

ONO I DSZ protiv Fredija Krugera

Čolović pronalazi u Politici sve one primere treš-novinarstva koji su se ranijih godina baškarili po publikacijama ultradesničarskih snobova ili po megatiražnim petparačkim sriči-pa-baci publikacijama

Prvi talas izvornog, ganutljivo autentičnog novinskog treša u Miloševićevoj Srbiji obeležila je parapatriotska štampa - prvo ona "leva", crnčevićevska, "sinovačka", razbraćoproklinjuća, a potom "ravnogorska" a la Pogledi - dok je potonja plima novinske makulature, koja obeležava pozne devedesete, u znaku bizarnih tiskovina posvećenih fenomenu onostranog: od raznih Zona sutona, Srednjih Uva i sličnih periodičnih vežbi iz imbecilnosti više se, naime, ne mere dihat'. Čak se i pornografija, inače najžilaviji novinsko-izdavački žanr i jedina edukativna literatura koja ostvaruje profit, našla u paničnoj defanzivi pred novinolikim hrpama papira koje nam objašnjavaju kako su za sve loše što nam se dešava krive ale i karakondžule, džinovski crvi sa Venere ili osvetnički raspoloženi morževi-mutanti. Ipak, ni tim umotvorinama ne nedostaje društveno-političke iliti patriotske ONO-I-DSZ svesti, pa se tako uobičajilo da se i svi ti vampiri, sanđame, čume, aspide, frediji krugeri i druge beštije koje prirodne zakone jedu za doručak nekako povežu sa demonskim silama Novog Svetskog Poretka. Ekscentrični žanr koji su na "malim ekranima naših TV prijemnika" utemeljili Milja Vujanović & comp. toliko se u međuvremenu razvio da predstavlja novu, samorodnu formu izražajnosti, koja je - unutar vlastitog zatvorenog sistema - porodila takve vrhunce kreativnosti kakvima se ne mogu podičiti ni najčuveniji američki garbage-tabloidi za zavijanje salate i brisanje guze; moj privatni favorit je priča o duhu Branka Radičevića koji uznemirava stanovnike Sremskih Karlovaca i govori im gde ne smeju da grade kuće i vikendice...

Ivan Čolović je iskusni istraživač ovakvih rubnih fenomena (hm, rubnih?), a nakon podsticajnog iskustva s divljom književnošću poslednjih godina se jednako prilježno bacio i na proučavanje divljeg novinarstva, s posebnim naglaskom na patriotsku retoriku u domaćim treš-medijima. Čolovićev novi rad, obimom tanušna knjiga "Kad kažem novine" (K. V. S. - Samizdat FreeB92 - List "Danas", Beograd 1999) na tragu je njegovih ranijih interesovanja, ali je koncentrisan na analiziranje pisanja "najstarijeg dnevnika na Balkanu" - od Čolovića tepajuće zvanog Kad Kažem Novine - tokom proletnjeg rata i u prvim nedeljama nakon njega. Iz nedelje u nedelju, od maja do avgusta '99, Čolović se javljao na veb sajtu FreeB92 ispisujući svojevrsnu case study: kako se jedne nekada (pre)ugledne novine postepeno spuštaju na samo dno, rijući po mulju u pokušaju da dospeju i niže... Čolović, dakle, pronalazi u Politici sve one primere treš-novinarstva koji su se ranijih godina baškarili po "marginalnim" publikacijama ultradesničarskih snobova ili po megatiražnim petparačkim sriči-pa-baci publikacijama za opsenjivanje (neopisive) prostote.

"Kad kažem novine" (KKN) Čolović tretira, nećete verovati, kao dragocen izvor saznanja: kako o prirodi jednog režima i kulturno-mentalitetske matrice koja ga proizvodi, odnosno održava, tako i o tome kako (uopšte) može izgledati novinarstvo propušteno kroz filter apsolutne instrumentalizacije. Ništa više u KKN nije pošteđeno mobilizacije u propagandne svrhe: ni vremenska prognoza, ni sport, ni ukrštene reči, ni rubrika o zalivanju begonija. O horoskopu da i ne govorimo.

Sve te verbalne naplavine još su se nekako i držale pod kontrolom do izbijanja proletnjeg rata, jer su, valjda, poslednji ostaci stida pred ugledom i tradicijom lista sprečavali barem direktno ukrštanje njegovog "diskursa" sa onim iz iščašenog sveta kalajićevskih vizija ili Miljinih prikazanija. S prvom bombom nad Srbijom i ta tanka zaštitna opna je popustila, i na stranice KKN pokuljala je impresivna količina Mentalno Drugačije Tekstualnosti u zapanjujuće uznapredovalom stadijumu. Na četrdesetak stranica teksta, Ivan Čolović niže i analizira multidisciplinarne stručne pažnje dostojne tekstove o Svetskoj Zaveri, o Trilateralnim Komisijama i sličnim savremenim sedmoglavim aždajama, o parareligijskom, u osnovi neopaganskom zloupotrebljavanju pravoslavlja u dnevnopolitičke svrhe; podsticanje verovanja u Zavere, pa i u natprirodne, demonske sile koje su se okomile ekskluzivno na Srbe, loše prikriveni antisemitizam, "promicanje" ksenofobije i autoritarnih vrednosti, skretanje pažnje lakovernih i "duhovno" neodraslih sa objektivno ustanovljive odgovornosti ljudi koji vode državu za njen užasan položaj na Zlu Sudbu, Spoljnog Neprijatelja i Domaće Izdajnike, radikalni primeri Zavade Sa Razumom etc. defiluju ovim stranicama i u potpunosti opravdavaju autorove tvrdnje iz naknadno pisanog uvoda: "U člancima koji slede nudim primere čitanja KKN-a koji, nadam se, svedoče o tome da ono ne mora da bude, kako se o njemu obično misli, samo nekorisno i, uz to, pomalo odvratno preturanje po gomili laži. Uz malo istraživačke radoznalosti, čitanje KKN-a postaje poučna i zabavna lektira. Čak mislim da bi ta lektira morala biti obavezna za sve one koji hoće da steknu pouzdano znanje o tome ko i kako vlada današnjom Srbijom."

Iz izbora "autora" koji defiluju ovom Hronikom Nastranosti - a novinari KKN-a samo su vredni zapisivači njihovih reči - vidi se još nešto što ne bi trebalo zaobići: "ugledni istoričari" bez dela, netalentovani stihoklepci, "filozofi" bez organa za mišljenje i druga lumpenintelektualna koterija nalazi u ovakvim vremenima i njima primerenim tiskovinama idealan prostor za slobodno izražavanje svoje "drugačijosti", a njena čitalačka "ciljna grupa" je sve ono u Srbiji što misli da je pismeno jer relativno dobro poznaje svih trideset ćiriličnih slova, dovoljnih za "bistrenje" KKN-a. Vrednost ove nepretenciozne knjižice je i u tome što nam ne da da zaboravimo kako je bilo strašno živeti u morbidnom sendviču između humanitarnih bombi i razobručenog orgijanja istaknutih članova Sindikata dvorskih luda, koji je dočekao svojih pet minuta i sada gleda da ih nekako trampi za Večnost.