Piščeva dobrodošlica novorođenom

Pusti sveštenike!

Prošlog meseca je u Sarajevu rođen šestmilijarditi Zemljanin; britanski pisac Salman Ruždi odmah mu je poslao otvoreno pismo...

Dragi mali Šest-Milijarditi-Živi-Stvoru,

Verovatno neće proći mnogo vremena pre nego što Ti, kao jedan od poslednjih izdanaka svoje poslovično ljubopitljive vrste, počneš da tražiš odgovor na dva nagradna pitanja, sa kojima se nas preostalih 5.999.999.999 hvata u koštac već izvesno vreme: "Kako smo uopšte dospeli dovde? I kad je već tako, kako ćemo dalje živeti?"

Skoro da je sasvim izvesno da će Ti sugerisati (kao da se nas šest milijardi već nije dovoljno naslušalo tih priča) da se odgonetka za pitanje praporekla krije u verovanju da postoje neke udaljene, nevidljive, nedokučive sile i smisao u ljudskom obličju. Tog svemogućeg Stvoritelja, onog što sedi "tamo negde gore", mi jadna ograničena bića nismo sposobni čak ni da spoznamo, a još manje da razumemo. Raj sa najmanje jednim Bogom u prebivalištu - to je odgovor koji ćeš dobiti u nasleđe.

Taj nebeski Bog je, kaže predanje, mućkao nešto u ogromnom loncu i tako napravio svemir; neke druge legende kažu da je on, u svom stvaralačkom zanosu (ili plesu) jednostavno izbacio čitavu vasionu iz sebe. Ili je prosto rekao "neka bude Život" i tako je i bilo. U nekim od najinteresantnijih priča o nastanku sveta, moć svemogućeg nebeskog Boga podeljena je između mlađih božanstava, gigantskih metamorfičnih "predaka" čije avanture rezultiraju pejzažima, i kapricioznih, razuzdanih i okrutnih panteona velikog politeizma, čija će Te divljanja uveriti da je istinska pokretačka kreativna energija zapravo žudnja: za neograničenom moći, za oblacima ili slavom. Ali, ne bi bilo fer ne reći da postoje i priče koje poručuju da je primarni stvaralački impuls bila i da jeste - ljubav.

Mnoge od ovih priča delovaće na tebe snažno; doživećeš ih kao izuzetno lepe i stoga zavodljive. Nažalost, neće tražiti od Tebe da reaguješ čisto verbalno ili literarno (samo se legendama i mitovima iz neživih religija možemo nesmetano diviti i poštovati ih zbog njihove lepote). Žive religije tražiće mnogo više od Tebe - biće ti rečeno da je "tvoja" religija sa pratećim ritualima obožavanja vitalni deo života. Nazvaće ih srcem Tvoje kulture, čak i suštinom Tvog sopstvenog identiteta. Možda će ih u jednom trenutku obuzeti osećaj neizbežnosti, ne u onom smislu u kom je istina neizbežna, već u smislu u kom je to zatvor. U jednom trenutku mogu prestati da doživljavaju religiju u kontekstu čovečanstva koje se trudi da razreši veliku misteriju, a umesto toga u religiji pronaći izgovor da vladaju i naređuju drugim ljudima, pa i Tebi. Istina je da je ljudska istorija priča o ugnjetavanju javnosti od stane onog ko upravlja božanskim bojnim dvokolicama. Međutim po mišljenju religioznih ljudi, uteha koju pruža religija više nego kompenzuje zlo počinjeno u njeno ime.

Sa razvitkom civilizacije i saznanja, postajalo je jasno da je svaka ikad ispričana legenda o tome kako smo nastali jednostavno sasvim pogrešna. Najzad, to je ono zajedničko svim religijama - nisu shvatili. Nije bilo nebeskog mućkanja, nije bilo Stvaraočevog plesa, ni predaka u vidu zmija ili kengura, ni Valhale, ni Olimpa, ni šest dana čudesnih trikova, ni sedmog dana za odmor. Pogrešno, pogrešno i pogrešno.

Ali, ovde ima nešto stvarno čudno. Iako su sve te priče zabluda, broj revnosnih vernika nije se nimalo smanjio. Komičnost tih legendi čini da vernici još više insistiraju na važnosti slepe vere.

U mnogim delovima sveta ovakav pristup religiji je, uzgred budi rečeno, uzrok (i posledica) zabrinjavajućeg povećanja broja ljudi, i možemo delimično okriviti duhovne vođe čovečanstva za prenaseljenu planetu. Ti ćeš možda doživeti rođenje devetmilijarditog građanina sveta.

(Ako je previše ljudi rođeno kao rezultat religijskih zabrana kontrole začeća, onda suviše mnogo ljudi takođe umire zbog iste te religije - zbog neprihvatanja ljudske seksualnosti, ili zbog odbijanja da se suprotstave širenju bolesti koje se prenose seksualnim putem.)

Ima onih koji kažu da će nas Veliki rat u narednom veku vratiti u mračni srednji vek, u doba džihada i krstaških ratova. Lično ne verujem u to, ili ne verujem u onom smislu u kom oni veruju. Pogledaj svet muslimana, ili bolje reći ceo islamski svet, i njihovo sadašnje "političko oružje". Podeljenost njihove velike moći (Avganistan protiv Irana protiv Saudijske Arabije protiv Sirije protiv Egipta) ono je što najviše iznenađuje - malo tu ima zdrave logike. Kada se okončao rat na Kosovu, koji je NATO vodio zarad spasavanja Albanaca muslimanske veroispovesti na Kosovu, muslimanski svet je sporo reagovao u slanju neophodne humanitarne pomoći.

Pravi verski ratovi su ratovi koje religije vode protiv običnih građana u njihovoj "sferi uticaja". Ratuju pobožni protiv nezaštićenih - američki fundamentalisti protiv doktora koji zastupaju slobodu izbora, iranske kadije protiv jevrejske manjine u njihovoj zemlji, hindu fundamentalisti u Bombaju protiv sve zaplašenijih gradskih muslimana.

Pobednici u tom ratu nikako ne bi smeli biti ljudi zatvorenog uma, koji marširaju u borbu, kao i uvek, sa Bogom na njihovoj strani. Birati neverovanje znači birati um umesto dogme, verovanje u našu humanost umesto u sva ta opasna božanstva. Pa kako smo onda dospeli dovde? Nemoj tražiti odgovor u pričama iz knjiga. Nesavršeno ljudsko saznanje možda je džombasta i zakrpljena ulica, ali je ipak jedini put mudrosti o kome vredi pričati. Verovanje da je pčelar Aristeus uspevao da stvori potpuno novu pčelu iz satrulog trupa zaklane krave bliže je istini o poreklu i nastanku od mnogo poštovanih starih knjiga.

Drevna mudrost je moderna besmislica. Živi u svom vremenu, koristi ono što znamo i, kada budeš porastao, možda će i ljudska rasa konačno odrasti zajedno za tobom, i ostaviti po strani detinjarije. Kao što kaže pesma, "lako je ako probaš".

Drugo veliko pitanje smrtnosti i s tim u vezi dileme - kako živeti, šta je ispravno činiti, a šta nije? - svodi se na Tvoju spremnost da vodiš računa o sebi. Možeš odlučiti da prihvatiš zakon sveštenika, i činjenicu da su dobro i zlo nekako izvan nas. Na osnovu religije mog uma, naše moralne dileme razrešićemo ako postavimo nepogrešive, moralne Arbitre i nepotkupljive, nemorale Iskušivače iznad nas - oni su naši večiti roditelji, dobro i zlo, svetlost i tama natprirodnog carstva.

I kako onda da napravimo moralne izbore bez božanskih priručnika? Nije li neverovanje samo prvi korak na klizavoj nizbrdici koja vodi ka smrti kulturnog relativizma, prema kome mnoge nepodnošljive stvari - žensko obrezivanje, da spomenemo samo jednu - mogu biti opravdane specifičnim kulturnim područjima, a univerzalnost ljudskih prava takođe može biti ignorisana? (Ovaj poslednji deo o moralnom "nečinjenju" našao je svoje pristalice u nekim od najautoritarnijih svetskih režima, ali i takođe u uvodniku "Dejli Telegrafa").

Pa, odgovor je "ne", međutim razlozi nisu tako precizno izdefinisani. Jedino je ideologija tvrde linije izričita. Pojam slobode (reč sloboda izjednačavam sa svetovnim moralnim stavom) neizbežno je zamagljen. Da, sloboda je onaj prostor u kome vladaju kontradiktornosti, i o tome možemo beskrajno pričati. Odgovor na pitanja morala ne nalazi se u samom pojmu slobode, već u razgovoru o slobodi, i mnogo je više od pukog relativizma i beskonačne pričaonice. To je prostor u kojem se prave izbori, a vrednosti imaju određeni pojam i zaštitu. U evropskoj istoriji, intelektualna sloboda je uglavnom značila slobodu od Crkve i njenih ograničenja, ne od države.

Tu bitku je vodio Volter, a nas šest milijardi, koliko nas je u ovom trenutku, isto to možemo uraditi sami za sebe. Pokrenimo revoluciju u kojoj bi svako od nas mogao da odigra jedan mali šestmilijarditi deo: jednom i za svagda odlučimo da ne priznamo sveštenike, i fikcije u čije ime oni (kažu da) govore, i budimo policajci naših sloboda i ponašanja. Jednom i zauvek vratimo priče u knjige a knjige na police, i počnimo da posmatramo svet jednostavno i bez dogmi.

Zamisli da nema raja, dragi moj šestmilijarditi, i najednom samo nebo je granica.