Primalni krik

Fudbal, biftek, beli luk, patriotizam - kakva ubistvena kombinacija!

Fudbaler engleskog West Hama Neil Ruddock ima pogolem problem: fudbalska asocijacija njegove otadžbine razmatra kako će da ga kazni jerbo je, u žaru nogoloptačke borbe, uvredio suparnika na nacionalnoj osnovi. Koškajući se s igračem Arsenala Patrickom Vieirom, veseljak Ruddock ga je nazvao "francuskim brbljivcem". Kada se Vieira, duboko iznenađen & uvređen, žalio "mami" zbog ovog strašnog ispada, Ruddock je još i prkosno dopunio svoj šovinistički autoportret tvrdnjom kako se, kada je Vieira pljunuo na njega, osetio intenzivan zapah belog luka... Naravno, garlic je jedna od osnovnih komponenti francuskog nacionalnog identiteta, gledano iz iskošenog engleskog ugla. E sad, zanimljivo je da je uvređeni Vieira crnac; uvodničar jednog ozbiljnog londonskog dnevnika konstatuje kako je, valjda, i to neki civilizacijski napredak - Vieira nije vređan kao crnac, nego kao Francuz...

Sve ovo ne bi bilo više od jedne živopisne epizode iz tradicionalno raskošnog intelektualnog života profesionalnih fudbalera da nije vremenski koincidiralo s ogromnom bukom koja se u Engleskoj digla oko odluke francuskih vlasti da zabrane uvoz britanske govedine pošto je, ko biva, "rizična za zdravlje". Po zlu čuveni britanski tabloidi, uvek spremni na svaku opačinu, potpuno su podivljali, a The Sun je, čak, objavio naslovnu stranu na francuskom (prekrstivši se u Le Sun!) u kojoj je "žabarima" na njihovom, jelte, smešnom dijalektu poručio: "Ne želimo rat, ali Francuska nije u pravu." Reč rat (GUERRE) bila je ispisana tako ogromnim slovima da je malo falilo da ispadnu preko rubova novinske strane.

Eh, takvi su danas "ratovi" među razvijenim i bogatim nacijama: trgovinski i sportski, a čak i takvi su simulirani... Malo međusobnog ekonomskog saplitanja, nešto urlanja i pokazivanja srednjeg prsta po stadionima - gde se ionako uglavnom okupljaju oni manje razvijeni primerci iz naprednijih nacija - koje zrnce slatke zlobe po TV komedijama, i to je to. Nadležna evropska komisija "zamolila" je francusku vladu da preispita svoju odluku, jerbo nije pronašla ništa sporno u britanskoj govedini, i tako se priča polako privodi kraju. Osim što će, možda, Ruddock iz West Hama malo da se odmara na klupi, dok se ne raskuži od belog luka.

Ozbiljni listovi u Britaniji odmah su krenuli u silne analize, istraživanja i komentare o englesko-francuskim odnosima i uzajamnim predrasudama, ni najmanje ne štedeći "svoje" zablude i bedastoće, čak uglavnom dajući svojim susedima uviđavne "popuste" kakve ovi verovatno sebi nikada ne bi dali; još više tekstova je bilo posvećeno pitanju šta je engleski - a šta, pak, britanski - identitet danas, i šta u vreme opšteg ekonomskog i kulturnog mešanja nacija i rasa uopšte znači patriotizam? Brojke neumoljivo i bešćutno pokazuju da su dve susedne nacije danas toliko prožete i upućene jedna na drugu da sva međusobna rivalska koškanja, u strukturalno izmenjenom svetu u kojem nema mesta za apsolutizam države-nacije, ne mogu biti više od zabavnog uzajamnog podbadanja (v. prethodnu stranu).

Ako na trenutak zamenimo Engleze i Francuze Hrvatima i Srbima, ne odlazeći pri tome s fudbalskog terena, zaključci do kojih bismo došli ne bi bili baš veseli. Umesto racionalizacije (potencijalno) konfliktnih stanja, ovde još uvek sve frca od "primalnih krikova" nepatvorene etničke mržnje, legalizovane i podsticane od strane vlasti i mainstream-medija. Uzmite, na primer, građanina Branka Boškovića, fudbalera Crvene Zvezde i člana mlade reprezentacije SRJ. Kada je postigao gol na Maksimiru, B.B. je, kako piše prostodušno oduševljeni novinar "Glasa javnosti" (30. 10. 99), "fantastičan gol u dresu mlade reprezentacije proslavio simulirajući rafale po domaćim navijačima"! Upitan da li će sličnu ekstatično-patriotsku akciju ponoviti i na "večitom derbiju" CZ versus P, naš vrli fudbaler se uozbiljuje: "'Ne! Sada će na tribinama biti naš narod, u Hrvatskoj je bila druga priča... Ako dam gol, proslaviću na drugačiji način, neće biti pucanja', uz osmeh komentariše Zvezdin biser Branko Bošković."

Zašto se ne smejete? Nije li ovaj naš naizgled sasvim obični sugrađanin, "Zvezdin biser", naš Tihi Sused, baš simpatičan šaljivdžija? Šteta samo što Aleksandar Radović, sedamnaestogodišnjak iz Opova u Banatu, više nikada neće moći da se nasmeje njegovoj patriotskoj vickastosti: ubila ga raketa usred stadiona. Iako je, bezbeli, bio iz redova "našeg naroda", pa Boškoviću nije bio interesantan glede rafalne paljbe. Jedna stvar s drugom, dakako, nema nikakve veze, osim što su "civilizacijski" proizvod iste srpsko-hrvatsko-dinarske kulture oružja, koja je, vala, mnogo teška za preživljavanje. Pa je utoliko i mladi Radović zapravo samo još jedna kolateralna žrtva rata, onog istog rata koji na nivou simboličkog gesta slavi i perpetuira Tihi Sused Bošković svojim rafalnim pucanjem po ljudima. Ukoliko Hrvatima uopšte priznaje taj status. Jasna je stvar da za ovaj simbolički pokolj nadobudni fudbaler - izdanak žrtvovane generacije koju je Srđan Dragojević u Ranama onako majstorski isportretirao - neće biti ni na koji način kažnjen. Štaviše, možda bi čak bilo bolje da se uvedu neke počasne titule za takve likove, npr. Ambasador Zle Volje; jer takvi likovi, kad se otisnu trbuhom za kruhom u inostranstvo, jesu najautentičniji predstavnici degenerisanog duha i devastiranog morala Miloševićeve Srbije, zemlje koju je logički nemoguće karikirati.

Simboličko masovno ubistvo na jednoj strani, živopisna lična uvreda na drugoj; tapšanje po ramenu i javni aplauzi za Boškovića, kazna za Ruddocka; to je sve što se može reći o razlici između današnje Srbije (i Hrvatske, vala) i ostatka kosmosa, bar onog u kojem ima inteligentnog života. Samo, ima li ovde još inteligentnog života?