Balet

Prigušena senzualnost

Sedam premijera kraćih jednočinih baleta u Narodnom pozorištu fokusira razlike između ženske i muške senzualnosti igre XX veka

Pokušaj da se prevaziđu ozbiljne teškoće našeg baleta kao da je uspeo početkom nove sezone 1999/2000. Izvedeno je sedam premijernih dela, raspoređenih u dva stilski različita celovečernja baleta pod nazivom, ne baš razumljivim "običnom" gledaocu "XX vek: Fokin-Nižinski" i "Kraj XX veka...?". Scenografija: Boris Maksimović. Kostimi: Božana Jovanović. Dirigent: Bojan Suđić.

Na ovom svojevrsnom mini festivalu gledaoci su dobili ulogu aktivnog sudionika. Međutim, jedan deo publike, "struja navijača" sa "koreografijama i improvizacijama" bacanja cveća i aplaudiranja svojim miljenicima, pokvario je opšti doživljaj estetske slike umetnosti plesa.

Naziv baleta: "XX vek: Fokin-Nižinski" možda je razumljiv samo uskostručnom delu publike jer fokusira razlike u stilovima koreografija dva najkontroverznija koreografa iz Djagiljevljevog intelektualnog kruga. Fokin je u odnosu na baletsko izražavanje XIX veka proširio domete muške igre, ali je i dalje ostao u konzervativnoj ideologiji igre. Preartistički u spajanju mimike i pokreta on je naglašavao žensku senzualnost više kao misteriju, dok je muškost samo implicitno bila osvešćena. Nasuprot "modernom" Fokinu, Nižinski je stvorio mit muškog igrača u istoriji baleta XX veka, ne samo obnovom virtuoziteta u plesu, zasnovanom na homoerotičnom spektaklu muške seksualnosti, već i radikalizmom ranog modernizma uz naglašavanje animalnosti muške igre.

U svetlu ovih različitih umetničkih zamisli, Direkcija baleta NP odabrala je tri dela Fokina i jedno delo Nižinskog, u balet "XX vek Fokin-Nižinski". Fokinov beli balet "Silfide" (1909) na muziku Šopena delo je čiste lirske ženske igre. Korektnim fokinovskim stilom igrali su primabalerina Milica Bjelić i prvak baleta Konstantin Tešea (jedini muški lik). Međutim, igra ženskog ansambla u svom izrazu i previše je "starinske" senzualnosti i nastoji da imitira model prohujalog sa vremenom.

Fokinov "San o ruži" (1911) na muziku K. Vebera "Poziv na igru", u adaptaciji Svetozara Adamovića, može se smatrati pravim izazovom oživljavanja formule igre Nižinskog. "Beogradski Nižinski" Svetozar Adamović je, kao "Dah ruže", uspeo da se usmeri na svoj kreativni igrački instinkt i sjedini ga sa virtuoznošću muške igre. Ali Usnula Devojka (Ana Pavlović) ne treba da bude u konfliktu sa svojim romantičnim likom - snevanja i čežnje.

Interpretacija Nižinskog, posebno samog kraja baleta "Popodne jednog fauna" (1912) na muziku Debisija, bila je pravi skandal egzibicionizma muške seksualnosti (masturbacije) na sceni, ali i čin rađanja "modernog" baleta XX veka. Beogradska rekonstrukcija ovog baleta, međutim, kolebala se u interpretaciji originala. Ples Fauna (Svetozar Adamović) mora se osloboditi klasicizma.

Fokinove "Polovecke igre" (1909) iz opere "Knez Igor" nismo videli kao spektakl, pre svega zbog nespretne režije, koja je umnogome sputala virtuoznu igru glavnog Polovčana (Denis Kasatkin). Igra Robinja i Tatarki težila je banalnoj zavodljivosti, što nije bila Fokinova ideja.

Drugo veče - drugi balet "Kraj XX veka...?" kao da je nastojao da naglasi savremenu psihologiju ženske senzualnosti igre XX veka, gde je žena glavna, a muškarac je stvar dramskog trenutka njenog života.

Vizuelna komponenta baleta "Jesenji pljusak" (muzika: D. Šostakovič) za libretistu i koreografa Vladimira Logunova postaje presudna. Četiri igrača (sa ne baš jasnom podelom uloga) nastoje da sinhronizovano izvedu postmodernističke koreografske zadatke. Plesači Duška Dragičević (snaja), Konstantin Kostjukov (sin), kojima su se ovoga puta etnički ravnopravno pridružile Mila Dragičević (ćerka) i Jelisaveta Kokić (majka), doslovno su "čupali" iz svog tela neizgovoreno, koje je zbog straha, bola, stida i nesigurnosti teško izrecivo pokretima koji se ponavljaju u siromašnom i jednoličnom iskazu.

Iste večeri dva kontroverzna baleta: "Kavez" (muzika: G. Maler), i "Slike" (muzika: A. Šenberg), potpisuje libretista i koreograf Lidija Pilipenko. Balet "Kavez" iskazuje simbolično "normalnu psihopatologiju" ljudi sa kraja XX veka tako što igrači i solisti (Milica Bezmarević i Igor Karakaš) svako za sebe imaju svoj duševni i životni "kavez" prostornog i vremenskog određenja. Ali ideju postmodernističkog plesnog teatra, na kome je ovoga puta insistirala Lidija Pilipenko, igrači kao da nisu razumeli jer koreografija je trebalo da proizilazi iz opuštenog tela, a ne iz naučenih, klišeiziranih pokreta prozaične koreodrame.

U kontekstu snovitih parabola asocijacija na likove iz romana "Rat i mir", koreografa Pilipenko, u centar dramaturškog zbivanja neoklasičnog stila igre i nizanja "Slika" postavlja Natašu Rostovu. Primabalerina Duška Dragičević svojom igrom upisala je emotivni lik "žene koja sve radi iz duše" i iz tela, i misli u svakom igračkom prizoru, tako da je dekonstruisala unutrašnjost Tolstojeve heroine, vraćajući je poput sna koji je slikovito preporučila. Egocentričnu strukturu lika kneza Bolkonskog, zatvorenog u Gordijevom čvoru svoje "muškosti", izvanredno je gradio Konstantin Kostjukov, tako da je osvajao u jednom dahu. Provokativni i ekspresivni bili su i drugi muški likovi, kao Bezuhov (Svetozar Adamović) i Kuragin (Konstantin Tešea).