Knjige: Pristrasna lektira

Oma� jednoj rubrici

Retrospektivno gledano, Vlaj�i�ev kriti�arski rad u Knjigama i idejama na trtagu je subverzivne te�nje za liberalizacijom

Knji�evni i filmski kriti�ar i publicista Milan Vlaj�i� (1939) pripadnik je onog nara�taja novinskih pisaca koji su - nakon decenija nametnutog sivog, depersonalizovanog socrealisti�kog novinarstva kojim su se bavili kardeljizovani "dru�tvenopoliti�ki radnici" - vratili boju, ukus i miris (i samim tim relevantnost i dignitet) novinskoj kritici i esejistici i onome �to bi se, u naj�irem mogu�em smislu, moglo nazvati autorskim pisanjem o "kulturolo�kim temama". Zasluge za taj proboj najve�im delom pripadaju nekolicini najboljih i najupornijih (samosvojnih i me�usobno veoma razli�itih) autora, uglavnom ro�enih od kraja tridesetih do sredine �etrdesetih godina, koji su afirmaciju sticali tokom �ezdesetih, da bi u sedamdesetim i osamdesetim do�iveli svoj kreativni vrhunac: Igoru Mandi�u, Bogdanu Tirnani�u, pok. Veselku Ten�eri i Milanu Vlaj�i�u. Spisak se ovde, dakako, ne okon�ava. Razume se, bilo je i pre njih pojedina�nih nonkonformisti�kih medijskih izleta, poput �uvenih Mihizovih kriti�(ar)skih "invektiva" iz pedesetih; ipak, tek sa nara�tajem koji je medijsku kulturu i svest usvojio kao sastavni deo svog identiteta - a ne tek kao sumnjivu belosvetsku novotariju s kojom treba, u najboljem slu�aju, oprezno koketirati, da nam ne pokvari Smisao Za Klasi�ne i Ve�ne Vrednosti - pisanje za novine ponovo postaje stvar kojom se vredi baviti, odnosno aktivnost koja se bitno razlikuje od �inovni�kog drndanja vune ili izme�arskog metanisanja. To, jakako, ne bi bilo mogu�e bez kakvog-takvog "omek�avanja" titoisti�kog komunizma, ali i ovde je radio zakon povratne sprege: osavremenjivanje medija i svesti o njima, napu�tanje rigidnog ideolo�kog govora i (makar i bri�ljivo dozirana) civilizacijska otvorenost prema svim stranama sveta (uostalom, re� "emancipacija" je tada bila veoma u modi...) - a sve to je bilo daleko najvidljivije ba� na kulturnim rubrikama ovda�njih novina, od kojih su neke tada bile "modernije" i u svakom slu�aju kosmopolitskije od ovih dana�njih! - proizvodili su kao svoju posledicu totalno obesmi�ljavanje ideolo�kog diskursa, koji se pretvarao u praznu, ritualnu mantru u koju niko ozbiljan ne veruje. Tako su se, uostalom, i �itale novine: odbaci� prvih dvadesetak strana sa maloumnim pridikama iz Cekaja, pa u ostatku lista - u komunalnoj i crnoj hronici, na kulturi i spoljnoj politici - sazna� �ta se zaista de�ava...

Knjiga Pristrasna lektira (Rad, Beograd 1999) izbor je iz serije knji�evnokriti�kih tekstova - autor ih zgodno naziva kriti�kim prozama - koje je Vlaj�i� ispisivao u NIN-u od 1980. do 1988. u uticajnoj rubrici Knjige i ideje. Od tristotinak kritika, mesto u knjizi je na�lo svega osamdesetak - da li zbog �tednje papira ili zbog samokriti�nosti njihovog pisca - �to je, nesumnjivo, �teta: se�am se mnogih dobrih tekstova kojih u ovom izboru nema. Ne�u se, na ovako malom prostoru, baviti nagva�danjem oko odavno razre�ene, a iz nekih razloga �esto iznova podgrevane dileme da li ima smisla i svrhe oknji�avati serije novinskih kritika (ta�an odgovor: ima!); ono �to Vlaj�i�evoj "zakasneloj" knjizi (koja je celu deceniju skupljala pra�inu po fiokama nemarnih izdava�a!) dodaje na opravdanosti postojanja upravo je hommage jednoj rubrici. A ovo je, opet, te�ko shvatiti bez "uvida u kontekst": osamdesete su, naime, bile bogate i obe�avaju�e godine propu�tenih �ansi, godine koje su, smr�u Gospodara (upravo 1980, kada po�inje kriti�ka serija Knjige i ideje), otvorile nadu i mogu�nost da Jugoslavija elegantno iza�e iz komunizma i jednostrana�ja; odre�eni jezik posttitovske epohe upravo je vukao na tu stranu. �ta je od svega toga ispalo na kraju - kada su Nacionalni Oslobodioci uzeli banku - dobro je poznato. I opet neslu�ajna vremenska podudarnost: Knjige i ideje nestaju sa stranica NIN-a 1988, kada Srbija (uz sramno odu�evljenje masa i jo� sramnije zlatousto lupetanje patrioti�eske inteligencije i novinarske boranije) po�inje da tone u Vilajet po kojem i dan-danas baulja i posr�e.

Retrospektivno gledano, Vlaj�i�ev kriti�arski rad u Knjigama i idejama upravo je na tragu te subverzivne te�nje za liberalizacijom: i Pristrasna lektira nas podse�a da su u fokusu njegove pa�nje naj�e��e bile, na jednoj strani, knjige isto�noevropskih disidenata (Kundera, Milo�, Vojnovi�, Kolakovski, Mro�ek etc.) koji su - samom svojom drsko��u da normalno, neideolo�ki pi�u - destruirali dominantni model progresivnog mi�ljenja, koji je ovde bio jednako po�eljan kao na Istoku, samo je perfidnije nametan, a na drugoj strani knjige onih mislilaca dana�njice koji, �ak i kada su prevo�eni ovde, nikada nisu dovoljno uticali - niti su dovoljno promovisani - na jednu ksenofobi�nu, patolo�ki duboko "narodnja�ku" kulturu (Moren, Fuko, De Ru�mon, Fri�, L'Gof, Eko, Gic, Heler etc.). Ako nije isuvi�e pateti�no govoriti o "misijama", bi�e da je misija Knjiga i ideja bila upravo u tome: ukazati (�to �iroj) javnosti na one knjige stranih i - re�e - doma�ih autora koje korespondiraju s duhom vremena. D�aba ti, me�utim, sve ideje, kada se Srbija tih godina ve�inski ipak opredelila za Knjigu o Milutinu ("kao metaforu", jelte), u kojoj ima svega i sva�ega, ali ni�ega �to bi se moglo nazvati idejom... Osim ako i praznoglavost ili banalnost selja�kog politiziranja pred mesnim granapom nije nekakva "ideja".

Vlaj�i�ev kriti�arski rukopis odlikuje se smireno��u i ozbiljno��u: on nerado pravi parade, nije voljan - ili to prosto nije u skladu s njegovim senzibilitetom - da zadr�ava pa�nju �itaoca efektnim obrtima, duhovito��u ili lepr�avo��u stila; (ovom) �itaocu to ponekad mo�e i da zasmeta, prosto se upita kako se, do�avola, autor ba� nikada ne otka�i...; s druge strane, Vlaj�i�ev kriti�ki sud je odmeren i pouzdan, a njegova erudicija zama�na koliko i nenametljiva. Ako nema one razigranosti, okretne ve�tine i o�trine koja odlikuje neke njegove kolege, u njegovom kriti�kom pismu nema ni starmale profesorijalne celomudrenosti. A to onda mora da (za)zvu�i kao poziv na �itanje. Ako ni�ta drugo, da sa ove vremenske distance proverimo gde smo se ono zeznuli i kako smo skrenuli od Milana (Kundere) ka Milutinu...