Fenomen harimanije

Otkud ti k'o sudbina

Hari Mata Hari, sa prtljagom setnih emocija lako može da se veže uz soundtrack onih godina, koje iz ovog jada mogu da izgledaju kao zauvek izgubljeno zlatno doba

Kada su se svetla u velikoj sali Centra "Sava" ugasila, sa bine je počeo da klizi dim, a iz zvučnika upozoravajući sintetički zvuk sintizajzera. Huk nestrpljenja publike rastao je iz sekunde u sekundu. A onda, sasvim blizu vrhunca, kroz dim, sa svetlom, na binu je raširenih ruku, u crnom elegantnom odelu, nasmejan, šaljući poljupce unaokolo, polako izašao on - Hari! Huk se pretvorio u krik oduševljenja. Hari lagano prilazi mikrofonu i počinje da peva "Ja te volim najviše na svijetu...". Reflektor koji kruži po hali otkriva publiku. Centar "Sava" je dupke pun. Između redova, sa strane, svuda nasmejane dvadesetogodišnjakinje, i one starije i one mlađe. Ono malo muških pratilaca gleda da bude što neupadljivije. Šou večeras ne pripada njima. Iza benda reflektor osvetljava prepoznatljivi logo: HARI mata HARI!

Uvodna balada završava se aplauzom. "Dobro veče", kaže Hari, skida sako i otkriva svoje pažljivo oblikovane bicepse. Bubnjar počinje da odbrojava prve taktove bržeg ritma, sa kojima, kao po komandi, devojke počinju da skidaju nepotrebne delove odeće, i u zapanjujuće pristojnom redu silaze prema bini. "Haj'mo ruke gore", kaže Hari, i cela sala diže ruke. I tako ostaje sledeća dva i po sata. "Prsten i zlatni lanac daće ti Bosanac...", pevaće presrećna publika umesto Harija, a on će im uzvraćati: "Najljepše ste, puno vas volim." Svima dobro!

Tako je u nedelju počeo i tako se završio poslednji, sedmi u nizu beogradski koncert grupe Hari Mata Hari. Iako je interesovanje Beograđanki još uvek veliko, organizatori, UFA medija i Hi-Fi centar, odlučili su da ne nastave seriju. Zasad je dosta. Priviligeju višednevne serije koncerata u Centru "Sava", kojima su potvrđivali svoj status megazvezda, dosad su imali samo institucije Đorđe Balašević i Zdravko Čolić.

MUZIKA ZA BUTIKE: Karijera tridesetosmogodišnjeg Sarajlije Hajrudina Harija Varešanovića traje skoro dvadeset godina. Posle početničkih koraka u lokalnoj sarajevskoj grupi Zov i Ambasadorima, karijeru uzima u svoje ruke 1984. godine, koja je po mnogo čemu prelomna za jugoslovensku kulturno-estradno-političku scenu, i osniva grupu Hari Mata Hari. Debi albumom i albumom "Ne bi te odbranila ni cijela Jugoslavija" (1986) grupa polako izlazi iz anonimnosti, a vrhunac njihove karijere stiže u periodu 1988-1991, kada za zagrebački Jugoton objavljuju tri albuma indikativnih naslova "Ja te volim najviše na svijetu"(1988), "Volio bih da te ne volim"(1989) i "Strah me da te volim"(1990). Kao surovi profesionalac, Hari misli dugoročno i u SFR Jugoslaviji obilazi sva mesta do kojih je postojao asfaltni put, nikad ne ostavljajući publiku nezadovoljenom.

Zvuk Hari Mata Harija je neagresivan pop sarajevske provenijencije, uz blago koketiranje sa folkom, a sve moguće žanrovske izlete pokriva karakteristični Varešanovićev vokal. Odlično se uklapa u enterijer butika, parfimerija, kafića i devojačkih soba u kišnim noćima. Hari je pevao i peva o sudbini, samoći i ljubavi, sentimentalno. Lako za parodiranje. To će još onomad činiti Rambo Amadeus u pesmi o Halidu invalidu Hariju, kada će suštinu odnosa Harija prema ženskom spolu upevati u njegov hit kao "Molio bih da te ne molim, molio bi a možda i ne bi, moja bejbi, mejbi". Omaž će mu ostaviti i Goran Bare, pevač vinkovačkih Majki svojom projekcijom Hali Gali Halida.

Ali cinizam Harija ne dotiče. Ono što on radi ni po čemu nije gore od onoga što rade Eros Ramacoti, Brajan Adams, Riki Martin i slične svetske pop i rok ljigarije. Većina onih koji afektivno prezrivo govori o grupi Hari Mata Hari dokazujući svoju ultramodernost i pravovernost istovremeno na sva usta hvale deset puta gore smeće MTV-ja i misleće "alternative", od kojih kada se oduzme produkcija i poza ne ostane ništa. Publika kojoj se Hari Varešanović obraća, ona ćutljiva većina, zadovoljna je. Ona od života i ne traži više sem porcije omamljujućeg sentimentalnog spokoja. Ionako im je dosta svega. Trude se da održe svoj malograđanski status preostao od kućnog vaspitanja rastočene srednje klase.

VREME JE STALO: Pre devet i po godina, na vrhuncu predratne slave, maja 1990. u Beogradu, Hari Mata Hari su, uz podršku svih medija, jedva uspeli da naprave dva koncerta u Centru "Sava", ispomažući se pri tom estradnim trikovima kao spektakularnim najavama specijalnog gosta iz daleke Amerike La Toje Džekson, rođene sestre mutanta Majkla Džeksona. Šta se to desilo u poslednjih devet godina pa je Hari Mata Harija potrčalo da vidi nekih tridesetak hiljada ljudi, a još ko zna koliko nije imalo sreće da dođe do karte? Kako sada stvari stoje, u međuvremenu se nije desilo baš ništa.

Prvi razlog beogradskog trijumfa grupe Hari Mata Hari najlakše se može naći u pojavi poznatoj kao jugonostalgija, koja raste kako se geografski fenomen Jugoslavije približava sigularitetu. Hari Mata Hari, sa prtljagom setnih emocija lako može da se veže uz soundtrack onih godina, koje iz ovog jada mogu da izgledaju kao zauvek izgubljeno zlatno doba. Povodom koncerata nikome nije pao na pamet ni rat, ni mrtvi, ni politika. Sada je ovde opet uputno reći da muzika ne poznaje granice, i da je iznad nacionalizama i mržnje, čime se još jednom pokazuje tradicionalna srpska otvorenost. A rat je, inače bio mali nesporazum bez velike važnosti. Agresivnost sa kojom to rabe ovdašnji mediji može da ukaže samo na lošu savest. Beogradskim trijumfom grupa Hari Mata Hari je definitivno otvorila vrata svim dugo čekanim zvezdama Bosne i Hrvatske, koje će sada nahrliti u Beograd u potrazi za tiražom, ali će sigurno mnoge iznenaditi što im neće poći za rukom ni izbliza da ponove njihov uspeh.

BEDA, SAMOĆA I SETA: Druga stvar koja se meša sa jugonostalgijom jeste to što izvođači zabavne muzike koji su ostali sa one strane reke ovde nemaju nikakvu konkurenciju, a publika je, pokazuje se, gladna ovakvog zvuka. Zabavnom muzikom kod nas se bave potpuno deindividualizovane kreature, koje se ne mogu čak ni parodirati. Osim toga, raja je već sita agresivnosti narodnjačkog prostakluka tipa Ere Ojdanića, i pratećom mekom i tvrdom pornografijom, naročito kada se uzme u obzir rapidno opadanje tradicionalnog srpskog optimizma, obrnuto proporcionlno porastu težine velikih srpskih pobeda. Zabavnom muzikom se uglavnom bave estradne umetnice "fantastičnih glasovnih mogućnosti", fantastično nikakvih pesama, koje su u estradi zahvaljujući sponzorima. Kod Harija nema ničeg agresivnog ni vulgarnog. Fino vaspitan, mladolik, blago duhovit, ležeran, profesionalac. Ostavlja utisak finog momka iz komšiluka, i dobre partije. A istovremeno dolazi iz daleka. Odlična kombinacija. U politiku se ne pača. Na koncertu razrađene dramaturgije, ne prenemaže se, peva, ne priča puno, tek s vremena na vreme kaže formalno "mnogo vas volim". On zna koje je njegovo mesto i uloga. Medijum za dvosatno oslobađanje od tereta istorije, bede, samoće i sete.

Bio je Hari, i biće još Harija. A oni koji čekaju KUD Idijote neće ih dočekati. Raspali su se.