Kulturni centri

Kako vlast kaže

Nezvanično odobrenje vrha da se fasade poprave trebalo bi protumačiti kao nagoveštaj da će kulturnim centrima, moguće čak u dogledno vreme, biti dozvoljeno da obavljaju svoj posao. Ipak, to pre svega zavisi od ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa sa pojedinim zemljama

Ne zna se zašto je tek sada, devet meseci nakon što su kulturni inostrani centri u Beogradu postali žrtve reakcije stanovništva na bombardovanje SRJ, država prestala da sprečava popravku njihovih fasada. Istina, nije ni odobrila, ali je nagovestila da joj zastakljivanje do početka rata uglađenih zgrada, a od rata glavnih kontejnera Knez Mihailove ulice, više ne smeta. Zato su izlozi Britanskog kulturnog centra i nemačkog "Gete instituta" početkom meseca zastakljeni, ovih dana će i Francuski kulturni centar dobiti izloge, a uskoro bi postavljanje građevinske ograde oko zgrade Američkog kulturnog centra trebalo da naznači početak radova.

Milutin Ranđelović, potpredsednik gradske vlade, misli da je ova promena na bolje rezultat "pritisaka, dopisa kojima je Skupština ukazivala Ministarstvu unutrašnjih poslova da treba popraviti te zgrade". "Od svih oštećanja koja su se gradu dogodila, ta iziskuju najmanju investiciju. Želeli smo da se kulturni centri srede zbog Beograđana, pa ako još ne mogu da imaju pravu funkciju, da informišu, obrazuju i pomažu, a ono barem da se njihove zgrade srede da ne ruže Knez-Mihailovu i da ne budu đubrišta. Ukazivali smo da to treba uraditi da se ne bi dogodilo da neko, bez našeg znanja, od tih prostora napravi prodavnicu, piceriju ili nešto što ne priliči. Da ne govorim koliko bi to narušilo kulturnu saradnju sa njihovim zemljama."

GNEV: Gradska vlada je još u aprilu, dokazujući da je opozicija za dijalog sa svetom, najavljivala popravku zgrada koje su stradale zbog, po rečima gospodina Ranđelovića, "gneva ljudi koji je moguće shvatiti, ali koji je, dugoročno gledano, bio pogrešna reakcija". Država nije podržala te signale koje su gradski oci upućivali svetu, pa i zemljama koje su nas bombardovale. "Moguće zbog sakupljanja poena ovde u zemlji, možda zato što su želeli da unakažene zgrade tih kulturnih centara kod ljudi izazovu misao da su nam te zemlje neprijatelji", pretpostavlja Ranđelović. "Pošto se i sam bavim kulturom i sarađujem sa zemljama koje su učestvovale u agresiji, ako mogu tako da nazovem odgovor sveta na greške rukovodilaca ove zemlje, smatram da narod Srbije nema neprijatelje u svetu, već da ih sam stvara. Zbog takvog stava nastojali smo da se uništene zgrade poprave, ali je, i kad smo pokušali, policija udaljila naše ljude govoreći da te zgrade nisu naša nadležnost. Naravno da je moguće i tako gledati na tu stvar, ali mislim da je to pogrešno. Nismo hteli da uložimo novac u inostrane kulturne centre zato što ga imamo previše i ne treba nam, oni su bogatiji od nas i mogu to i sami, ali smo osećali moralnu obavezu da im ponudimo pomoć, pa ako treba i finansijsku, pogotovo u vreme kad u Beogradu nikog od njihovih ljudi nije bilo. Smatramo da su inostrani kulturni centri potrebni narodu, i da je to ono o čemu treba misliti. Smatramo da će nam, kad sutra opet krene međudržavna razmena, ti centri pomoći, da će, kao što su to radili i dosad, finansirati neke naše manifestacije i da će se preko njih u svetu čuti dobar glas o nama."

KRAĐE: Francuski kulturni centar je "napadan" duže od drugih ć nekoliko noći. Odneto je sve iz prizemlja i sa prvog sprata, sve ć izuzev knjiga koje su blagovremeno sklonjene na Filološki fakultet. Prema nezvaničnim informacijama blagonaklonih ljudi iz policije, oprema je iznošena organizovano, formirane su grupe iz mesta oko Beograda. Nešto od ukradenih stvari je pronađeno. Gospođa Nađa Petrovski, ataše za štampu Francuskog kulturnog centra, kaže ć prenoseći zvanični stav ć da su "francuske vlasti spremne da zastakle prostor zgrade i time ga zaštite od daljeg propadanja, ali da to ne implicira otvaranje Centra za publiku".

Isto raspoloženje je i u Britanskom kulturnom centru. Gospođa Nevenka Aleksić kaže da su popravili zgradu u nameri da se pripreme "za neko bolje vreme kada će obe zemlje biti spremne da uspostave diplomatske odnose i saradnju, i kada će obe zemlje pokazati želju da se ova naša institucija, koja nema veze sa politikom, koja ima veze samo sa obrazovanjem, otvori". Zgrada je popravljena, naglašava gospođa Aleksić, zahvaljujući pomoći Diplomatskog stambenog preduzeća. I gospođa Petrovski i gospođa Aleksić, govoreći u svoje ime, volele bi da njihovi centri što pre počnu sa radom.

POŽAR: "Po mom mišljenju, trebalo bi to učiniti odmah, jer su našim ljudima potrebne informacije koje omogućavaju inostrani kulturni centri. Ipak, sve zavisi od politike", kaže gospodin Ranđelović. Posle želje za funkcionisanjem, sledi moralna dilema "da li treba praviti privid da je u ovoj zemlji sve u redu ili treba javno reći da ništa nije u redu. O tome treba svako za sebe da odluči. Da li se boriti za svoj posao, pa time pomagati lični opstanak i opstanak bližnjih, ali i onih koji su vas uvukli u nevolje? Ja bih se borio do neke faze, radeći, a onda bih izabrao neki drugi način." Gospodin Ranđelović shvata da je umor u ljudima prouzrokovao bezvoljnost, ali se ne slaže sa stavom "nikad nisam bio na Kosovu, šta me briga za Kosovo". �ovek takvog stava bi, po tom rezonu, kada bi neko zauzimao Beograd, sigurno rekao da ga nije briga za ulicu kojom nije prošetao. Nije me briga ni za kuću moga komšije, nisam ga nikad posetio, važna mi je samo moja kuća. Zavidim narodima koji vole svoju zemlju, koji imaju osećaj pripadnosti. I državama čiji sistem ne zapoveda da samo vrh odlučuje. Kod nas nikom ispod vrha nije dozvoljeno da ugasi požar kad vidi da kuća gori. Tako je i sa otvaranjem inostranih kulturnih centara."

U tom slučaju, nezvanično odobrenje vrha da se fasade poprave trebalo bi protumačiti kao nagoveštaj da će kulturnim centrima, moguće čak u dogledno vreme, biti dozvoljeno da obavljaju svoj posao.