Knjige: Lift

Elegični dragulji

Jedanaest priča iz Lifta ureonjeno je u svet muško-ženskih Opasnih Veza, tihih, "podrazumevajućih" rastanaka bez ičega transparentno Tragičnog, "sudbinskog" u sebi, u svet, na kraju krajeva, nemogućnosti, nedostatnosti, uzaludnosti, nesavršenosti, a neophodnosti Ljubavi

U svojoj "drugoj", pripovedačkoj književnoj karijeri (posle pet zbirki pesama), zvanično započetoj zbirkom Pokisli lavovi (SKZ, 1994), Jelena Lengold se "udenula" u ovde gotovo nepostojeći - iliti izumrli - pravac urbane, kratke "realističke" priče, (post)moderne utoliko što joj ne nedostaje (auto)poetičke osvešćenosti i suverenog poznavanja savremenih spisateljskih tehnika, ali takođe i "tradicionalističke" u onom najboljem mogućem smislu, utoliko što pripovedačica nijednog trenutka ne zaboravlja da priču možete do mile volje rastavljati, sastavljati, okretati, razgledati odozdo, odozgo i sa strane, ali je ne smete - ubiti; još manje smete ubiti svog čitaoca emitovanjem voisokoparne dosade... Jednostavno, priče Jelene Lengold, mali, izbrušeni lirsko-elegični dragulji, nikada nisu tek štreberske stilske vežbe, mrtvi, sparušeni fetusni plodovi teorijskog overdosea: njena proza je ukorenjena u smislu utoliko što autorka uvek i dosledno referira na ono što se i nje i čitaoca (do)tiče. A to je upravo nalik na ono što neki nazivaju "preformulisani realizam": proza koja više nikada ne može biti "kao pre", koja se ne želi pretvarati da nam se u odumirućem veku nisu dogodili i Džojs, i Kafka, i Borhes, i Kiš i Pinčon, ali koja se ni u jednom trenutku ne prepušta odlikaškom orgijanju referenci, prikladnijem za "Kviskoteku" nego za prozu. To je baš onaj touch koji Lengoldova nikada ne gubi, u svakom retku svake svoje priče "isijavajući" dragocenu autorsku svest o tome da priča ne postoji na ovom svetu radi sebe same ili radi njenih lakoprstih "mehaničara" (kritičara), kao što kajgana služi tome da se neko nahrani, a ne da se, eto, razbiju jaja, tek da se vidi da li je žumance zaista žuto...

Neko će reći da je tvrdnja kako je urbana, (post)realistička proza ovde i sada retka - prilično sumnjiva; i zaista, naizgled je ima dosta, čak i previše. Međutim, kada se odatle ekološki otrebe svi oni pijani, slinavi krpelji-mužjaci, tzv. urbani luzeri koji ceo književni vek gorko nariču što se Čarls Bukovski rodio znatno pre njih i pokupio im sve fazone, neće vam ostati mnogo. U tom je smislu i Jelena Lengold među nekolikim usamljenim jahačima ili možda pre skijašima-slalomašima između zaraćenih, sebičnih, neupotrebljivih -izama, "autsajder" koji nikada neće biti iskreno usvojen od bilo kojeg ogranka srpskog književnog establišmenta. Što je dobra, uzbudljiva, produktivna pozicija - samo malo teška za podnošenje.

Njena druga zbirka pripovedaka Lift (Stubovi kulture, Beograd, 1999) ne odstupa bitnije od zâsada na kojima su počivali Pokisli lavovi; ako postoji promena, onda se ona ogleda u sazrelosti, uznapredovaloj veštini (ne: rutini) i samopouzdanju sada više ne pripovedačkog početnika, ujednačenijem - a visokom - kvalitetu priča u novoj zbirci, opreznom širenju tematskih vidika i spisateljskih "strategija" (jedan od štetnijih kritičarskih izraza poslednjih decenija), opuštenijem, a još efektnijem alhemičarskom mućkanju koje proizvodi ono što Vasa Pavković tačno naziva "melanž duhovitosti i liričnosti". Jedanaest priča iz Lifta uronjeno je u svet muško-ženskih Opasnih Veza, "smešnih ljubavi", često tek jednodnevnih - ili dvodnevnih, u svet nepodnošljive lakoće (joj, opet Kundera! Da li je to slučajno?) tihih, "podrazumevajućih" tragičnih rastanaka bez ičega transparentno Tragičnog, "sudbinskog" u sebi, u svet, na kraju krajeva, nemogućnosti, nedostatnosti, uzaludnosti, nesavršenosti, a neophodnosti Ljubavi. A sve to (prirodno) bez mužjačke površnosti i hereditarne, negovane nesposobnosti da se dopre do Drugog, ali takođe i bez gospođičkog, mlitavog i cmizdravog afektiranja tradicionalne "ženske" proze - u ovim krajevima neviđeno čitane - i podjednako bez hronično nedarovite, narcisoidne, skojevske agresivnosti njenog lažnog, nabeđeno sifražetskog antipoda.

Jelena Lengold poseduje redak dar da lepršavo i lahko, zaobilaznim putevima, ništa ne slutećeg čitaoca odvede od blage, istrenirane zainteresovanosti za Još Jednu Priču o Tamo Nekom do samog predvorja teško objašnjive metafizičke jeze. I da ga potom vrati, što je još teže! Ilustracije radi, biću "odviše ličan": moj prvi susret s pričom "Prozori" - jednom od najboljih u ovoj zbirci - nešto je što verovatno nikada neću zaboraviti. Bila je blaga avgustovska noć 1996, onako kako su blage letnje noći u Londonu. Ko zna zašto, trgao sam se iz sna usred noći, odmah raširenih očiju kao da mi se više nikada u životu neće spavati. Zurio sam tako neko vreme u polumrak svoje sobe u Islingtonu, blizu stanice Angel, mučen teškim, crnim mislima i slutnjama kojima nisam znao uzroka ni razloga; da ih rasteram, uključio sam svetlo i mašio se za nedeljnu Politiku - koju sam uredno pozajmljivao iz srpske sekcije BBC-a - i u njoj naleteo na priču Jelene Lengold, "mali", a tako impresivan, zauman prozoesej o prolaznosti, o trošnosti, o smrti, o nemoći, nemoći; o nemoći. Tada nisam mogao "znati" da mi je otac smrtno bolestan i da će samo mesec dana kasnije umreti u Beogradu; ali ta noć, to "besmisleno" buđenje, te Ničim Izazvane Misli, ta "koincidencija" sa Jeleninom pričom nešto mi je objasnila, prišapnula, poslala mi poražavajuću poruku preko celog evropskog kontinenta, u tim zgužvanim monohromnim novinama koje su tako zaudarale na Siromaštvo. Naravno, nema u ovoj autentičnoj pričici ničeg "sujevernog": radi se tek o Moći Teksta, o moći književnosti koja zna da su Glava i Srce hronično međuzavisni. I to je sve.

U jednoj priči J. L. razmatra i reč hedonizam; nekako, i ovom čitaocu ta reč ne izbija iz glave umudrene nad njenim pričama. Zato je najbolja preporuka koju mogu da smislim za Lift upravo vezana za taj pojam. Ovu knjigu treba uživati, konzumirati - može nadušak, može i natenane - baš u ovo doba, dok je napolju češće ružno nego lepo, dok zapadni vetar udara u šarke na prozorima, a mutantna noćna decembarska kišurina preti da više nikada neće prestati. Prosto, uzmeš parče najsmrdljivije gorgonzole, čašu makedonskog terana - kad već, avaj, nema istarskog - staviš nove Tindersticks u plejer i Lift u ruke. I to je to. Simple pleasure.