Izjava nedelje

Spremni smo da umarširamo na Kosmet.

General Vladimir Lazarević,
komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije

JELENA KARLEUŠA,

seks bomba, odgovorila je u reviji "Pink" na pitanje kako reaguje njen momak kad je drugi muškarci požudno gledaju: "Zoran insistira na tome da stalno izgledam maksimalno provokativno. On obožava lepe, bujne ženske grudi, finu guzu, duge noge, rečju, namontiranu ribu. Uostalom, nema muškarca kome se to ne dopada. Zoran želi da ja budem seks simbol. Dakle, ono što sam ja započela, on je nastavio. Svakom muškarcu godi da pored sebe ima takvu ženu. Naravno, kao i svaki muškarac, i on je ljubomoran. Svi mogu da, po novinama i televiziji, gledaju moje izazovne fotografije, nastupe i spotove, ali uživo nipošto."

MARINA PERAZIĆ,

pevačica, u reviji "Pink" odgovara da li su Njujork i Beograd slični: "Ako pogledaš kako grad izgleda, ma nikakve sličnosti nema. Slična je energija koju oba grada daju, s tom razlikom što meni više prija Beograd. Ovaj grad živi 24 sata i svaki dan u nedelji se izlazi. U Njujorku to nije moguće, jer ljudi ne mogu funkcionirati ako izlaze svakodnevno. Treba da zarade ogromne svote novca da bi uopšte preživjeli. Mi ovde živimo uz pomoć trikova, radili ili ne. Ali, taj entuzijazam i taj smisao za humor koji Beograd ima, grafiti koji me uvek obore s nogu i to koliko me u Rijeci pitaju šta se tamo nosi, šta se sluša, posebno mladi koji nikada nisu uspjeli doći ovamo, upravo je to razlog zbog koga se stalno vraćam. Ne znam šta bi se trebalo desiti da bi duh ovog naroda bio ubijen. Jednostavno, Beograd je jedini pravi velegrad i u njemu postoji za svakog po nešto, razni oblici zabave, a u prvom redu to je kulturna sredina gde ja uvek pogledam neku pozorišnu predstavu, gde definitivno imam najmanje dva-tri filma svake večeri, koja mogu pogledati kad su moja deca zaspala, i posle toga neko ugodno mjesto na kom mogu popit pićence."

DR JELENA ĐORIĆ,

ginekolog, potpredsednik FK "Obilić", odgovara na pitanje novinara "Nada nova" šta "kao stručnjak i kao žena koja je svojevremeno uz muža fudbalera bila u situaciji da preživljava trenutke kada je bila odvojena od muža" misli o karantinu za sportiste: "Mislim da je karantin potreban, da pomaže ne samo fudbalerima nego, uopšte, svim sportistima. Fudbaleri imaju specifično zanimanje koje podrazumeva stres, veliku psihičku napetost i odricanje. Zbog svega toga sam zagovornik karantina. Ako ne duže, bar dan uoči utakmice trebalo bi izbegavati seksualne odnose. Ipak je to veliko pražnjenje i iscrpljivanje uoči takmičenja, a može doći i do dekoncentracije. Partnerkama, suprugama ili devojkama, ako vole svoje muškarce, trebalo bi da bude važno da njihovi partneri budu maksimalno pripremljeni za utakmicu, da imaju uspeha. Takvim odricanjem one pomažu svojim muškarcima i ne bi trebalo da im bude teško. Kad su stvarno privržene, onda to shvataju kao normalno ponašanje i podršku, kao i u drugim profesijama kada žena stoji iza svog muža. Kad je reč o vrhunskim fudbalerima, zbilja im na taj način treba pomoći. Ako nije tako, ta žena nije prava osoba za tog muškarca."

LJILJANA HABJANOVIĆ-ĐUROVIĆ,

"najčitaniji naš pisac i borac za prava žene da bude ravnopravna u svojoj različitosti", kako je opisuje magazin "Duga", odgovara koliko je njen književni uspeh povezan sa Jugoslovenskom levicom: "I ta priča je ilustracija odnosa prema ženi. Kada kod nas žena uspe, onda je to po opštem uverenju, zaslužan njen otac, ljubavnik li neki moćni političar. Bilo ko i bilo šta samo ne njen talenat i rad! Kako ja nemam oca, a opšte je poznato da nemam ni ljubavnika, oni koji ne mogu da mi oproste 100.000 prodatih primeraka u poslednje tri godine (plus 12.000 primeraka "Paunovog pera" za dva meseca), setili su se Jugoslovenske levice. Naravno, kada ih pitate zašto takav ili bar približan uspeh nisu doživeli neki drugi pisci koji su partijski funkcioneri, poslanici ili visoki službenici vladajuće partije u medijima, oni ne umeju da odgovore.

Za sve što sam postigla zahvalnost dugujem milosti Božijoj, jer Bog mi je dao talenat, nadahnuće i snagu da pišem, i svojim čitaocima, koji mi daju pravo da se nazovem piscem.

Nikada nisam bila član neke državne delegacije, nijedna moja knjiga nije promovisana u nekoj našoj ambasadi, Ministarstvo za kulturu nije otkupilo moje knjige da bi ih podelilo bibliotekama, bez obzira na to što sam, po evidenciji tih istih biblioteka, najčitaniji pisac u Srbiji. Nisam dobila nijednu književnu nagradu od mnogih koje su dodeljivali žiriji levice, čak ni nekakvu diplomu da sam u toku bombardovanja bila pisac patriota, mada je predsednik žirija, koji je dodelio ta priznanja, bio član Glavnog odbora Jugoslovenske levice.

Ja nisam u rukovodstvu Jugoslovenske levice i nemam nikakav uticaj na politiku ove partije.

Po opredeljenju sam levičarka, dakle, zalažem se za ravnopravsnost svih ljudi, bez obzira na njihovu versku i nacionalnu pripadnost. I za ravnopravnost polova.

Pre godinu i po dana bila sam u Bejrutu u "Hard rock" kafeu i kupila sam majicu sa zavetnim stihovima šezdesetih sedamdesetih: Jednog dana ovde neće biti rešetaka, neće biti zidova, neće biti granica i jedini pasoš biće ljudsko srce. To je slika sveta o kome ja sanjam. Sveta u kome će sve različitosti biti slivene u jedinstven sklad. Kao boje paunovog pera."

SUZANA JOVANOVIĆ,

folk pevačica, supruga i majka u "Pink reviji", govori o kućnim ljubimcima: "Ne nikako. Do skoro smo imali majmuna Džimija. On nam je pravio haos po kući. Poklonili smo ga Zoološkom vrtu. Džimi je mnogo nemiran, ratoboran i nevaljao. Nismo ga puštali da šeta po kući, jer smo se plašili da se ne naljuti i ne porazbija nam sve. Jednom smo mu dozvolili da izadje iz kaveza, a kad sam videla kolike zube ima, uplašila sam se da me ne ujeda. Shvatili smo da je njemu ipak mesto pored drugih životinja, jer mu je sigurno nedostajalo i društvo."

MATIJA BEĆKOVIĆ,

književnik, u "Nadi novoj"' priča o kačamaku: "Pripremio bih kačamak, ali onaj koji sam nekada u detinjstvu jeo. Nažalost, sada niko ne ume da skuva takav kačamak. Uostalom tamo i ne kažu skuva nego sigura. Znaju da naprave sve moguće specijalitete - diže se plamen sa flambiranim palačinkama. Ali kačamak više ne umeju da naprave. Nije ni čudo! Za kačamak treba kotao, pravo kukuruzno brašno, voda, so i kačamalj... Ali ne bilo kakav kotao, bilo koja voda, kačamalj od bilo kog drveta. A ognjište nismo ni spomenuli, ni koje drvo se na njemu loži - da ognjište bude ognjište, a vatra, vatra. Onu bedu koju brkaju u plastičnim činijicama ne bi ni smeli zvati kačamak i da ima pravde intervenisala bi Autorska agencija ili zavod za zaštitu spomenika."

DR MIRA MARKOVIĆ,

predsednica Jugoslovenske levice, na tradicionalnom novogodišnjem prijemu, čestitajući prisutnima novu godinu je rekla: "Želim Jugoslovenskoj levici da dobije istorijsku podršku za svoju političku platformu. Želim našoj partiji da ostane, kao što je i do sada bila, nekonvencionalna i disciplinovana. I sada se pitam kako smo uspeli da budemo i jedno i drugo, istovremeno i uspešno. Želim svetu da mu se ostvare tri načela iz Deklaracije Jugoslovenske levice. Vi se sećate sigurno naše deklaracije iz jula 1994. godine i ona tri principa na kojima smo okupili prvih 50.000 članova. Ta deklaracija mi se danas čini kao novogodišnja čestitka XXI veku: da ne bude nasilja, a naročito rata, da ne bude siromaštva i da ne bude primitivizma. Da živimo u miru, u bogatom društvu, ravnopravni i obrazovani. Želim svim članovima Jugoslovenske levice da budu otporni na kukavičluk, na sujetu i na gramzivost. Te osobine zaštitiće levicu. Želim našoj zemlji da bude ponovo srećna, a XXI veku želim da na njegovoj strani budu bolji ljudi. Srećom to je većina ljudi."

SLOBODAN KAČAR