Intervju: Branislava Alendar

U tranziciju ne možemo sami

"Neka EU preuzme svoj deo odgovornosti za ovaj deo evropskog kontinenta i pomogne da se, između ostalog, naša deca ovde vrate, tako će nam najbolje pomoći"

"Kada je Balkan u pitanju svaka inicijativa je dobra da se izbegnu sukobi. Sav ovaj užas neće prestati sve dok ga Evropa bude ignorisala. U suštini nema spasa niti izlaza - ni za male ni za velike države - osim putem ujedinjenja i pomirenja." Ovako je još 1914. pisao francuski diplomata Desturnel de Konstan, pisac prvog Izveštaja Karnegijeve (trans-atlantske) komisije za Balkan. Izveštaj ima sumoran zaključak: "Izgledi su vrlo mračni, ali su mogli biti svetliji, da su Evropa i velike vojne sile tako želele. One su uprkos svemu mogle da reše problem, da se nisu odlučile da ostanu slepe."

Na njega podseća ekonomista Branislava Alendar, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji, u svom prilogu za studiju "Jugoistočna Evropa 2000 - Pogled iz Srbije" (Stubovi kulture, 1999) i povezuje sa aktuelnom situacijom:

"Da je i sada postojala usaglašena strategija Zapada, prevazišla bi se dvoličnost u međusobnim odnosima i bilo bi moguće da se Zapad suprotstavi strategiji lokalnih lidera u kojoj rat može biti nameran 'racionalni izbor'."

VREME: Dok svi naši susedi poručuju "hoćemo u Evropu", mi jedini nemamo nikakavu institucionalnu kopču sa EU-om, mi smo, zapravo, u sukobu i sa susedima i sa svetom. Jugoslavija je postala u neku ruku crna rupa, simbol beznađa i besperspektivnosti u Evropi: SRJ je jedina evropska država koja nije član Ujedinjenih nacija, OEBS-a, Međunarodnog monetranog fonda, jedna je od retkih van Saveta Evrope i jedina bez ikakvih odnosa sa Evropskom unijom. Evropa nudi zemljama Balkana, preko Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, da prevaziđu sukobe, izolovanost i zaostalost. Kave su naše šanse?

ALENDAR: Ukoliko EU preuzme odgovornost i za nas, kao što je preuzela za Poljsku i Mađarsku pre svega, i Čehoslovačku još ranije, onda ima šanse da budemo nalik evropskoj demokratiji. Ako niko ne bude preuzeo odgovornost za nas nego samo mi sami, ko zna na šta ćemo ličiti i kada će se završiti proces tranzicije. Teško je prognozirati šta će se kod nas izroditi ukoliko ne budemo stvarno pomognuti od EU-a. Tranzicija je transformacija celokupnog društvenog sitema - političkog sistema, ekonomije i sistema vrednosti u društvu. Ukoliko je budemo sprovodili sami, rezultat je neizvestan: u rasponu od izuzetno dobrog do nakaznog.

Može li se bez velike finansijske pomoći iz inostranstva?

Tranzicija je i u Sloveniji - kao uostalom i u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj - masivno podržana; ili u formi bespovratnih kredita, ili u formi zajma. Uloženo je mnogo sredstava. Ne tvrdim da je to dovoljno za planove koji su u tim zemljama napravljeni, ali je mnogo učinjeno. Tranzicija ima i svoje opasne efekte na strukturu proizvodnje i zaposlenosti zbog efekata privatizacije i liberalizacije, zato treba osmisliti kako zaštiti domaću proizvodnju, radnike da ne bi došlo do masovnog otpuštanja. Neka iskustva su dragocena. Slovenci su, na primer, dobro promislili svoje korake napred, a to je ono što nedostaje većini zemalja u tranziciji - strategija prolaska kroz tranziciju. Treba imati u vidu da se pored tranzicije u novim demokratijama ostvaruju i prilagođavanja koja nameće saradnja s EU-om - eurotranzicija - i globalizacija koja je svetski proces. Globalizacija znači objedinjavanje delatnosti na jednom širem nadnacionalnom planu; ima i svoje dobrobiti i opasnosti za slabe i ekonomski nerazvijene. Globalizacija manje razvijenima može doneti ponešto od onog što je dobro, ono najbolje ostaje u centrima razvoja. Eurotranzicija, koja je prihvatanje standarda EU-a u svim domenima poslovanja, čini partnera kompatibilnim ali ne i ravnopravnim. Ravnopravnost u nominalnom smislu ostvaruje se tek članstvom u Evropskoj uniji.

Gde bi tu moglo da bude naše mesto?

Svet će se zbog snage aktuelnih procesa izmeniti, a mi ćemo imati ono mesto u njemu za koje se izborimo. Čime? Nacionalnom strategijom razvoja, upornošću da nešto što je za nas dobro i važno održimo, oslanjajući se na sopstvene snage, a to znači regionalne snage, jer sa susedima moramo sarađivati; i oni imaju iste ciljeve i potrebe kao i mi. Evropa nije spremna, ima prečih problema, zato nas upućuje na međusobnu saradnju u regionu (Pakt za stabilnost, Regionalni pristup, Roajomon proces)...

Mi smo pod sankcijama, izolovani.

Mi smo u vrlo specifičnoj poziciji: s jedne strane - izolovani, s druge strane - samoizolovani. Naš put će biti dosta komplikovan, s tim što ne mora biti previše dug ukoliko dođe do odluke da se stvari menjaju. Kad će doći do te odluke jeste političko pitanje: odluka naravno zavisi od volje političke elite i saglasnosti birača. Videćemo da li će tu doći do nekih promena. Ukoliko do promena dođe, možda ćemo uspeti da očuvamo neke prednosti koje imamo...

Ako ih uopšte imamo posle svega što nam se izdogađalo u "godinama raspleta".

Da, sporno je pitanje da li uopšte imamo neke prednosti posle deset godina ovoga režima i svih dešavanja. Naše prednosti, koje smo nekada imali u odnosu na evropske zemlje, više ne postoje: ogromna je konkurencija zapadnih zemalja, bivših istočnih zemalja, dalekoistočnih, ali i ostalih koje se brzo razvijaju. Mislim da smo mi još uvek zanimljiv partner, kapital će moći da uđe na teren koji nije zanemarljiv, zemlja sada u celini ima10-12 miliona stanovnika, perspektiva regionalne saradnje taj broj povećava na 50-70 miliona. Čeka se ulazak na ovo područje. Efekti tog ulaska zavise od naše spremnosti - zakonskih propisa, pre svega, koji će stvoriti uslove za privređivanje. Nisam sigurna kakvi će rezulati biti u konkretnim detaljima, postoji mogućnost da se poveća proizvodnja, poveća zaposlenost, biće naravno i zatvaranja fabrika i otpuštanja radnika.

Međutim, biće perspektive: sektor malih i srednjih preduzeća ima veliku budućnost. Mnogi ljudi će smišljati šta da rade, kako da zarade.. Mislim da ipak imamo određenih prednosti u odnosu na susede. Sublimirano u iskustvu i saradnji sa Zapadnom, da izađemo iz krize pomoći će i ta neverovatna strpljivost i trpeljivost naroda. Za sad smo tu gde jesmo.

A ako do toga ne dođe.

Videli smo da je moguće živeti u izolaciji, u autahiji. Ali, rezultat života u autarhiji svi vidimo; preživeli smo, ali ne svi. Treba pogledati statistiku, stopa smrtnosti u SRJ je alarmantna. Jeste ovo iskušenje za naše sposobnosti i za našu žilavost, ali mislim da je preveliko. Mislim da bi trebalo učiniti nešto da se iskušenja smanje i da se produži vek onima koji su slabiji.

Po nekima, otišli su najvitalniji, najjači, najobrazovaniji, oni koji bi zemlju mogli da izvuku iz krize.

Najveći gubitak je upravo emigracija onih od 20-40 godina koji su sposobni, obrazovani, kvalifikovani, koji su dobra radna snaga i koji su na Zapadu rado viđeni. Ta generacija je oterana odavde ovom situacijom. Ona nema perspektivu u datim okolnostima kod nas, ona ne može da radi, to je ono što je najgore. Govori se da je za poslednjih desetak godina zemlju napustilo između 100.000-300.000 ljudi, pa neka bude 100.000 - to je mnogo ljudi. To je u stvari generacija koja nedostaje, to je i generacija koja se biološki obnavlja.

Ali, ovde izgleda niko nije nezamenljiv: na sve priče o braindrain-u, resorni ministri odgovaraju da su "najbolji ovde", u toku je "dekontaminacija" univerziteta, rekonstrukcija medija je počela pre 10 godina, može se i bez najboljih.

Statistika kaže da je kod nas samo šest odsto visoko obrazovanih; u ovakvim okolnostima se tih šest odsto lako "nadomesti" novim obrazovanim, uvozom iz Kine na primer, bez obzira na to kakav je kvalitet njihovog obrazovanja! Svim intelektualcima koji smatraju da su nezamenljivi treba da je jasno da milion Kineza može fenomenalno da zameni sve nas. Ako je reč o opstanku nacije, treba ipak reći da Kinezi ne mogu da budu - Srbi. To je jedino dobro u celoj stvari. Budućnost ove zemlje i nacije su samo mladi ljudi - oni koji su ovde i bore se za svoje mesto u najtežim uslovima i oni koji su otišli u inostranstvo i koji žele da se vrate. Važno je stvoriti uslove da mladi imaju perspektivu. EU ima zadatak, ukoliko stvarno želi da nam pomogne, da uključi naše mlade ljude koji su sada u EU-u. Ne može se izbeći i učešće njihovih službenika koji ovde žive kao Krezovi - rade za plate koje ne mogu zaraditi u sopstvenim zemljama - a ne znaju područje, nemaju stvarno znanje o problemima i prave ozbiljne greške. Neka EU preuzme svoj deo odgovornosti za ovaj deo evropskog kontinenta i pomogne da se, između ostalog, naša deca ovde vrate, tako će nam najbolje pomoći.

Meki jastuk