Filmski žurnal

Možda je koren razlike i nesporazuma Njega i Nje na jednoj strani, i ostatka čovečanstva na drugoj, što su jedino oni u celoj varoši, a i šire, išli u bioskop zbog - filmskog žurnala

Sredinom sedamdesetih, kad sam bio klinac, u blaženopočivšoj SFRJ još uvek je funkcionisao dražesni ideološko-tehnološki anahronizam zvan "filmski žurnal". Sećate se, bilo je to ono socrealističko ispiranje mozga koje su posetioci bioskopa morali da istrpe kao "kolateralnu" kaznu zato što su došli da uživaju u imperijalističkim kerefekama poput "Lepotice dana", "Ralje 2" ili "Ponoćnog kauboja". Može i Brus "Mali Zmaj" Li, ne mari. U to vreme, recimo, duboko vremešni Tovariš Tito išao je na svoje poslednje velike turneje pre definitivnog raspuštanja benda; najbolje je, pak, obožavao da zalazi u ljupke komunističke despotije Dalekog istoka, gde su mu - recimo u Pekingu i Pjongjangu - upriličavali spektakularne dočeke, sa sve impresivnim sletovima Zdrave Socijalističke Mladeži po ogromnim stadionima: tako bi, na primer, omladinci i omladinke u Pjongjangu svojim telima na tribinama napisali ogromno TITO, pa bi mnoga osetljiva baka tamo daleko u domovini zašmrcala od ponosa kad vidi kako je naš predsednik Uvažavan U Svetu, a i mnogi bi brkati i naizgled ogrubeli trudbenik na to pustio tešku, mušku suzu...

Osim što su bile groteskna ideološka okamina, jer pozni, dekadentni, na infuziji stranih kredita razbaškareni i po svetu masovno putujući titoizam više nije mogao ozbiljno da shvata ho-ruk retoriku "filmskih žurnala" koja se nije suštinski izmenila od 1947, ove bioskopske šarade (koje su koristile samo onima koji bi okasnili u bioskop, da ne propuste početak filma) bile su i savršena medijsko-tehnološka besmislica: u vreme kada su već "svi" imali televizor, kome je trebalo da u bioskopu saznaje u kojoj se luci trenutno nalazi "Galeb"?! Od toga se ionako nije moglo pobeći. Svako vreme ima svoje medije, te su tako i "filmski žurnali" bili primereni predtelevizijskom dobu, i prirodno su izumrli čim je televizor postao deo regularnog kućnog inventara. Ovde je, međutim, trebalo čekati da Ljubičica Bela zauvek ode (preko Romanije, rekao bi Krleža), pa da se ta bizarna stvar napokon ukloni iz bioskopa.

Ovih dana kuća "Filmske novosti" slavi pedeset pet godina svog progresivnog postojanja, i tom prigodom je ova državna firma, onomad osnovana ukazom Maršala lično, dobila znatnu pažnju u oficijelnim medijima. Čak štaviše: upravo je na proslavi jubileja Filmskih novosti onako nadahnuto govorio Goran Matić, savezni sekretar za informisanje i svestrana, takorekuć renesansna ličnost kakvu ni jedan Nušić nije mogao da predvidi i da zamisli - a taj je, inače, bezbeli svašta mogao da zamisli! - i tom prilikom prisutnim novinarima i ostalima razotkrio prljave špijunske igre Vuka i Danice Drašković, čuvenih agenata 007 sa francuskim naglaskom i dobrih poznanika gostioničara Renea "Alo, alo" Artoa. Uz još malo truda, Matić će verovatno uhvatiti i onu dvojicu zadribaldi od britanskih pilota, što Her Fliku onomad nikako nije uspevalo.

No, to ipak nije naša tema - sve o tome možete pročitati na prednjim stranama ovog lista. Zanimljivijim se čini ovo naprasno interesovanje za Filmske novosti, i udeljivanje istima velike časti (zbog koje, izgleda, nikome nije bilo neprijatno, ili je to jako vešto sakrivao) da budu domaćin jedne tako važne bezbednosne operacije raskrinkavanja Unutrašnjeg Neprijatelja. A to je, opet, zanimljivo samo u kontekstu fenomena koji poslednjih godinu-dve, a naročito nakon bombardovanja, osvaja naše krajeve: povampirenja "diskursa", ideologije i vrednosnog sistema čija su emanacija, između ostalog, bili i "filmski žurnali". O famoznoj Obnovi i Izgradnji već sve znamo, a za Milutina Mrkonjića i njegove kaporovski izbledele farmerke čuli su već i oni koji inače ne razlikuju Mirka Marjanovića i Goricu Gajević kad ih vide. Baš kao u vreme kada se sve merilo na kubike i tone, poletna "obnovaška" frazeologija bombarduje nas sa svih strana, preteći da ostavi trajne posledice po duševno zdravlje od bombardovanja ionako načetog stanovništva. Ali, to nikako nije sve. "Javni prostor" se puni, obilno do povraćanja, jezikom neosovjetske restauracije: kojekakvi Mesni odbori SUBNOR-a, Savezi udruženih patriota i Sindikati proizvođača hoklica na rasklapanje predlažu Slobodana Miloševića za Narodnog heroja (sic!) obrazlažući svoje ekscentrične ideje vokabularom kojeg se ne bi postideo ni Rejonski komitet KPSS-a u Dnjepropetrovsku 1946, neki idu još dalje pa ga promovišu u budućeg Nobelovca (za mir, jašta!), masmediji danonoćno emituju tirade protiv Imperijalističke Zavere kakve su i na Čaušeskuovom radiju obustavili - usled kontraproduktivnosti - mnogo pre neslavnog kraja Kondukatorea, televizijom leti defiluju traktori & kombajni a zimi kobasice i čvarci koje do imbecilnosti srećno stanovništvo poseduje u izobilju, neistomišljenici režima izloženi su stalnim hajkama i opisivani rečnikom kakav se i Gustav Husak - jedini Čehoslovak koji se obradovao sovjetskim tenkovima - ustručavao da koristi bez preke potrebe. Ukratko, čini se kao da je došlo do spektakularne mentalno-ideološko-jezičke regresije društva, i kao da smo se svi vratili negde na kraj četrdesetih, bez obzira na to što nam po kućama zuje kompjuteri. A sve ovo nije slučajno: radi se o prirodnoj, permanentnoj težnji Miloševićevog režima, koji je onomad i nastao kroz državno-partijski udar kremljofiličnih snaga koje su, vaistinu, među prvima u vaskolikoj istočnoj Evropi osetile vetar promena, ali samo s namerom da mu na vreme zapreče put u ove krajeve! Otuda onoliki žal predsednika SRJ zbog raspada SSSR-a (v. novogodišnji intervju "Politici"), otuda ekstravagantna umovanja neponovljive gensekovice JUL-a o Udruživanju Progresivnih Snaga čovečanstva za juriš na vetrenjače Novog svetskog poretka. Otuda, uostalom, ceo groteskni pejzaž jednog društva koje se totalno pogubilo u vremenu i prostoru, pa još vehementno i "dostojanstveno" odbija svaku pruženu ruku za izbavljenje iz ove arhimagluštine.

Pošto smo se već simbolički i retorički, a sve više i kroz realne društvene odnose i mehanizme moći, vratili u Goru Prošlost jedne čudovišne zločinačke utopije, a i pošto već opet imamo Obnovu i Izgradnju, možda bi trebalo razmisliti i o tome da se u preživele bioskope vrati "filmski žurnal". Nekako se čini da bi to bio logičan sled stvari, simboličko "postvarenje" ideološke suštine Poretka. Zapravo, možda je koren razlike i nesporazuma između Njega i Nje na jednoj strani, i ostatka čovečanstva na drugoj, što su jedino oni u celoj varoši, a i šire, išli u bioskop zbog - filmskog žurnala... Ono što bi usledilo moglo je i da se preskoči. Osim ako nije baš "Pastir Kostja" u pitanju.