Srbija danas

Rupa u glavi

Sklon sam da verujem kako bi ujedinjavanje opozicije, ako bude ocenjeno kao ozbiljna pretnja, moglo dovesti do privremenog povećanja ubilačke produkcije

Knjiga mi nije pri ruci, a ako se dobro sećam onog Ciganina kojeg je opevao Lorka ubili su neki zavidljivci zbog njegovih crvenih cipela. Ako su za pogubljenje krupne zverke kao što je Arkan bili potrebni krupni razlozi, to ne znači da je beznačajnost dovoljna zaštita. Ovih dana u Srbiji čovek može poginuti i iz malih razloga, kao Lorkin Ciganin. Svejedno, ipak je prosto statistički sigurnije biti niko i ništa, što se vidi po tome što se i oni koji se nešto spontano trude da postanu neznatni, kao da je u pitanju delovanje nekog zakona opstanka koji je inače više primeren insektima nego ljudima. Umesto onog "ko preživi pričaće", što je važilo za herojska iskušenja i podvige, ovde važi "ko će pričati neće preživeti", iz čega se najbolje vidi šta je i kakva je ta priča. Ko je hteo, o tome je ionako već mogao da sazna sasvim dovoljno, a ko bi voleo da se nečemu obraduje, može da primeti da se sa masovnih polako prelazi na pojedinačna ubistva koja se odvijaju poslovno i bez nepotrebne strasti. Nema više drugih naroda i teritorijalnih sporova, preostao je samo unutrašnji front koji očigledno nije širok. Jedan po jedan, tu i tamo, s vremena na vreme i više među svojima. Pri tom je možda manje važno ko će koga i zbog čega, važnije je da se održi kontinuitet, da se ne izneveri i ne napusti ubistvo kao osnovni princip, kao da bi bez toga država propala a narod ostao bez identiteta. Srbija je postala rupa u glavi. Već gotovo deset godina svet nije čuo ni za koji drugi proizvod domaće invencije. Ta proizvodnja očigledno nije nimalo beznačajna sa stanovšta opstanka i dugovečnosti režima. Ako, naime, opozicija obećava bolji, režim garantuje kraći život i taj argument ne može da ne ostavi izvestan utisak na građane.

Te dve parole koje izražavaju sukob između nade i straha trebalo bi da odrede budućnost Srbije. Sklon sam da verujem kako bi ujedinjavanje opozicije, ako bude ocenjeno kao ozbiljna pretnja, moglo dovesti do privremenog povećanja ubilačke produkcije, ali na kraju će Srbija morati da nauči dve stvari, ako ni od koga drugog onda od Hrvatske: da se vlast menja na izborima i da se umire u krevetu a ne na trotoaru.

Što se tiče ujedinjavanja srpske opozicije, pošto se u to ne može poverovati, čovek ima pravo makar na sujeverje, što je ipak više nego ništa.

To me podseća na anegdotu o danskom ?zičaru Nilsu Boru, koji je jednom pozvao kolege da ga posete, pa kad su videli da drži potkovicu iznad vrata i pitali da li stvarno veruje u to, on je odgovorio: "Ne, ali sam čuo da donosi sreću i onima koji ne veruju." Neka ih, dakle, neka se oni samo okupljaju, neka se zaklinju da je to zaozbiljno, da nisu ono što su uvek bili, pu, pu, nikad više, ali šta vas košta da to slušate, ko vas tera da im verujete, a kucnućete u drvo i za manju stvar. Jesu oni vrbov klin, ali to neka bude naša mala tajna, jer stižu nove generacije prosvetljene neznanjem i spremne da ponovo budu povedene. Ionako niko nema nikakav bolji predlog nego da se ponovo proba s tom istom starom opozicijom. Ni ona u Hrvatskoj nije bila nova ni neiskvarena, pa je dočekala svoj dan, i svakako će uspeti nešto da pomeri. U Srbiji nije problem u tome što opozicija uči od kolega u Hrvatskoj, nego što Milošević nije od svog kolege naučio kako se na vreme ispušta kašika. Što je još gore, kad on i njegovi vide kojom se brzinom u Hrvatskoj ruši i raspada jučerašnja tvrđava, kako se masovno beži i pretrčava, samo će se učvrstiti u uverenju da nema veće bruke, bede i nesreće od poštenih izbora. Ali, građanima Srbije hrvatski slučaj treba pre svega da pokaže kako se takva vlast ne drži zapravo ni na čemu, kako su ti teški lanci i okovi samo privid i paučina koja se cepa i nestaje čim se napravi samo jedan pravilan pokret. Posle, kad se to desi, svi će se u čudu pitati zar je to bilo tako teško, čega su se toliko plašili, zašto su sve to tako dugo trpeli, i kako sad da se ne sažale na one koji krenu da se izvinjavaju, vracaju pare, pomažu izbeglicama, leče ranjene i vaskrsavaju mrtve.