Sport bez razonode

Operacija kolena "heklerom"

Navijači Crvene zvezde, kojima je Arkan promenio dugogodišnji nadimak "cigani" u nacionalno podobniji "delije" uskoro su postali regrutna baza za njegovu paravojnu gardu

Željko Ražnatović Arkan oduvek je bio sportski tip. Kao klinca, vršnjaci su ga zvali Hibrid: kažu da je mogao da napravi tačno duplo više sklekova od sledećeg na listi. Dobra kondiciona pripremljenost pomagala mu je u "poslu" kojim se bavio, ali je problem u tome što je voleo i fudbal. Možda i zbog toga što je, ako se ne računaju posvećeni iz "Madere" (Zvezda) ili iz hotela "Prag" (Partizan), među prvima shvatio koliki tu novac u stvari leži.

Ražnatović je svoju ozbiljnu sportsku karijeru počeo kao vođa navijača Crvene zvezde, u vreme rađanja višestranačkog sistema i kreiranja ratnohuškačke atmosfere poznih osamdesetih. "U to vreme naši navijači su bili podeljeni na simpatizere raznih stranaka: jedni su bili za Slobu, drugi za Šešelja, treći za Vuka... Arkan je mnogo učinio ujedinjujući ih isključivo u ljubavi prema Crvenoj zvezdi. Zbog toga smo mu i pomogli da otvori poslastičarnicu", priznao je svojevremeno u nezvaničnom razgovoru visoki Zvezdin funkcioner. Nije precizirao da je "ljubav prema Crvenoj zvezdi" značila nešto drugo: umesto "bando crvena", pod Arkanovom komandom sa tribina se sve češće čulo "Ustaške p...e" i slično. Umesto prema domaćim komunistima, negativna navijačka energija brzo se okrenula prvo ka Hrvatima, pa prema Muslimanima, Albancima... Psihološke pripreme širokih narodnih masa za rat uspešno su obavljene. Istovremeno je rastao Arkanov uticaj u klubu. Kada je Crvena zvezda 1991. godine osvojila Kup evropskih šampiona, direktor Vladimir Cvetković u svlačionici je rekao igračima: "Srećna je zemlja koja ima vas, koja ima jednog Slobodana Miloševića i jednog Željka Ražnatovića Arkana."

Navijači Crvene zvezde, kojima je Arkan promenio dugogodišnji nadimak "cigani" u nacionalno podobniji "delije" (niko mu, valjda, nije objasnio da su delije bile elitni konjanici turskoga sultana) uskoro su postali regrutna baza za njegovu paravojnu Srpsku dobrovoljačku gardu (SDG).

AMBICIJA: Po svemu sudeći, Ražnatovićevo angažovanje u ratu, u ratnoj pljački, pa i u politici, malo ga je odvojilo od Zvezde, pa su njeni čelnici iskoristili priliku da ga nekako potisnu, pošto je svima bilo jasno da mu je ambicija da preuzme klub. Tada je, izgleda, rešio da se osveti i da s nekim drugim timom napravi uspeh, kako bi jednog dana ujahao na "Marakanu" na belom konju. Probao je s drugoligašem Prištinom, ali nije uspeo da prođe u viši rang. Pitanje je, u stvari, da li je to bilo "ono pravo", pošto je njegovo ukupno angažovanje u Prištini, pa i u istoimenom, etnički čisto srpskom fudbalskom klubu bilo u funkciji zastrašivanja Albanaca, ali i drugih nacionalnih manjina u zemlji - valja podsetiti na "kaznenu ekspediciju" na Novi Pazar, kada je na utakmicu sa lokalnim drugoligašem poveo buljuk svojih batinaša, ali je tamo naišao "na tvrdo", tako da se nije vratio baš kao trijumfator.

Pravi potez bio je preuzimanje nižerazrednog Obilića. Zvanično, Arkan postaje predsednik kluba juna 1996. godine, ali ga je i ranije kontrolisao dovodeći u upravu bivše "tigrove". On sastavlja tim dovodeći jeftine, ali iskusne drugoligaške igrače, naviknute na grubu igru. Dobro ih motiviše visokim platama i premijama, ali i novčanim (a možda i drugačijim, vrag će ga znati) kaznama u slučaju poraza. Tim je svake godine prelazio u viši rang takmičenja, da bi u svojoj prvoj prvoligaškoj sezoni 1997/98. godine osvojio šampionsku titulu.

ČISTA DESETKA: Te sezone Arkan je održao istorijsko predavanje na temu: "Kako maksimalno iskoristiti ljudski strah i dugogodišnje katastrofalno stanje u jugoslovenskom fudbalu da bi se osvojila titula i zaradile pare". Prvo je završio trenersku školu, sa čistom "desetkom" (de da vidimo majčinog sina koji bi mu dao manje). To mu je dalo pravo da utakmice provodi na klupi i samom svojom pojavom uteruje strah u kosti sudijama i protivničkim igračima. Klasičan primer bio je revanš-meč polufinala Kupa protiv Zvezde. Tada je prepadnuti sudija Savanović koji je, inače, pokazao 17 žutih i dva crvena kartona, isključio i Zvezdinog trenera Milorada Kosanovića kojeg su potom "tigrovi" iz obezbeđenja izbacili sa igrališta.

"U tri meča sa Obilićem video sam više ružnog nego za 30 godina rada... Moji fudbaleri su od prvog minuta bili izloženi fizičkim napadima fudbalera Obilića, onemogućeni da se od njih odbrane... Možda nisam dovoljno dobar da kažem baš sve, ali zato pozivam dobre i hrabre ljude koji žive od fudbala da zajedno učinimo prvi korak ka spasavanju našeg klupskog fudbala, jer ono čemu smo svedoci ove sezone je kraj krajeva", jadao se tada Kosanović, a njegov igrač Milenko Aćimović dodao je: "Čuo sam priču o utakmicama na Vračaru, ali ovako nešto nikad ranije nisam ni video, a kamoli doživeo. Ne želim da govorim o tome šta se dešava van terena, to nije bitno, ali udarci i pretnje na terenu su nešto drugo." Perica Ognjenović nije smeo da javno pomene kako mu je Arkan predložio sasvim novu metodu sportske hirurgije: "Operisaću ti koleno `heklerom`, je`š čuo". O tome što su pripadnici obezbeđenja "udarali prstence" članovima Zvezdine uprave prilikom ulaska na tribine, bolje da se ne govori.

RUTINSKI GUBITAK: Pošto su se čelnici Fudbalskog saveza Jugoslavije ovim povodom ponašali kao ona tri majmuna (jedan gluv, drugi slep, treći nem), ostali klubovi su rezonovali u stilu: "Kad on može ovako sa Zvezdom, mi nema šta da tražimo", pa su rutinski gubili utakmice protiv Obilića koji je sezonu završio sa samo jednim porazom. Izuzetak je, doduše, bio Partizan koji je s kolegama s Vračara bratski podelio plen pobedivši Obilić u finalu Kupa, posle dva prethodna poraza (i sramne igre) u prvenstvu. Sve na račun Crvene zvezde, čiji su čelnici u međuvremenu pogubili politički uticaj u vladajućim strankama.

Ražnatovićeve fudbalske ambicije tek tada su se rasplamsale. On ulaže veliki novac u dogradnju stadiona koji bi trebalo da ima oko 15.000 sedišta, apartmane za fudbalere, tržni centar... Uspeva da privuče mnoge bogate domaće sponzore, pa i neke moćne strane firme verovatno motivisane njegovom proverenom moći da obezbedi uvozne dozvole i carinske olakšice, ali možda i "ponudama koje se ne odbijaju". Sve što je do tada uložio u Obilić, Arkanu se vratilo prvim transferom - za omladinskog reprezentativca Lešnjaka kojeg je odmah po osvajanju titule prodao belgijskom Brižu od ukupnog transfera klubu (ergo "komandantu" Željku) je pripalo pet i po miliona maraka.

JUSTICIJA NA STADIONU: Tako se Obilić našao u Evropi. Mada je sve priče o svojim zagraničnim delatnostima tokom sedamdesetih i osamdesetih nazvao "antisrpskom propagandom", Arkan je ipak mesto predsednika kluba prepustio svojoj supruzi Ceci kako bi izbegao eventualne nesporazume sa evropskim policijama. Ceca je objasnila da su njih dvoje na tu ideju došli "spontano". Obilić je prošao neke nesrećne Islanđane, da bi onda puk`o od minhenskog Bajerna, pa od madridskog Atletika. Pred utakmicu sa Madriđanima izbio je skandal: Zvezda nije htela da Obiliću ustupi teren, a prema Ražnatoviću uvek predusretljivi Partizan dva dana kasnije igrao je revanš sa Njukasl junajtedom, pa su se čelnici kluba prepali da im "rovokopači" s Vračara ne upropaste teren (Obilićevo poljanče čelnici UEFA s pravom nisu mogli da tretiraju kao stadion). Arkan diže dževu do neba, čelnici Zvezde vade se na navijače koji, oči u oči sa bivšim vođom ipak daju svoj pristanak. Kako i ne bi. I taman kada se očekivalo da je stvar rešena i da će Obilić igrati na "Marakani" ("Boginja pravde Justicija bila je na našoj strani" slavodobitno je izjavljivao Arkan), Zvezdini veterani iz Saveta kluba spašavaju čast bivšeg evropskog prvaka: ne može i gotovo. Na kraju je Obilić, da ne pukne bruka, ipak igrao na Partizanovom stadionu i bio eliminisan. Partizan je dva dana docnije pobedio Engleze i svi su bili srećni.

Razume se i da je naredne sezone Obilić krenuo s velikim ambicijama, ali je morao da se zadovolji drugim mestom na kome ga je zateklo bombardovanje. Kad je sve prošlo i kad je valjalo igrati kvalifikacije za Kup UEFA-e, evropska fudbalska organizacija odlučila je da je nezgodno da u njenom takmičenju igra klub na čijem je čelu supruga čoveka optuženog za ratne zločine. Nije pomoglo ni oktroisanje novog predsednika Žarka Nikolića - Obilić u Evropu nije mogao.

SLIKA IZ SVLAČIONICE: Zato se Ražnatović s istim žarom bacio na domaće prvenstvo, ne zanemarujući ni podmladak. U međuvremenu se treće lige dokopao Mladi Obilić, praktično druga postava Obilića, s očiglednom ambicijom da pređe u viši rang takmičenja. Prošlogodišnja utakmica sa komšijom Sinđelićem trebalo je da bude samo još jedna rutinska pobeda. "Sinđini" fudbaleri, međutim, nisu mislili tako, pa su se usudili da poluvreme dočekaju sa vođstvom od 1:0. U svlačionicu su odmah upali Arkan i još nekolicina njegovih "kockastih". Igrači Sinđelića nisu izašli na teren da završe utakmicu (zli jezici kažu da neki od njih nisu mogli sve i da su hteli), meč je registrovan službenim rezultatom 3:0 za Mladi Obilić, a ni sudije, ni delegat, niti bilo ko od zvaničnih lica na stadionu nije se zapitao što ovi ne izađoše. Šta ima da pitaju kad je sve jasno. Istovremeno se čula neproverena priča da je, pred utakmicu s Mladim Obilićem, trener Bežanije došao, izdiktirao svoj tim i otišao da gleda drugi meč - čoveku je valjda ispod časti da učestvuje u nameštaljkama.

Vrhunac u aktuelnoj sezoni ipak je bila utakmica Obilić-Crvena zvezda. Zvezdini igrači direktno iz autobusa ušli su na teren. Pauzu u poluvremenu proveli su na klupi za rezerve i pored nje. Kad se meč okončao, sjurili su se pravo u autobus i otišli na tuširanje na Marakanu. Što je sigurno - sigurno je.

ZVEZDA I PARTIZAN: Arkan je, međutim, na kraju polusezone napravio grešku. U Nikšiću, protiv Sutjeske u kojoj je važan finansijer jedan od Ražnatovićevih prijatelja, fudbaleri (i trener) Partizana dobili su malo batina i izgubili su dva boda. Istovremeno je Budućnost protiv Obilića, pretendenta na titulu, izvela drugi tim. Obilić je tako pretekao Partizana i postao jesenji prvak.

E sad, jedno je udariti na politički i finansijski (pa i sportski) onemoćalu Zvezdu, a nešto sasvim drugo kačiti se s Partizanom iza koga stoji Čovek S Prstenom. Odmah su se sportske stranice dnevne štampe počele puniti izjavama čelnika Zajednice prvoligaša, FSJ-a, disciplinskog sudije i koga sve ne sa osnovnom porukom: prvenstvo je neregularno, službena lica su pod pritiskom, policija slabo sarađuje u obezbeđenju reda i normalnih uslova za igru. Niko, doduše, nije pomenuo Obilić, ali sve je nekako vuklo ka njemu. Čelnicima FSJ-a, pre svega Miljaniću i Bulatoviću, očigledno je potreban žrtveni jarac, pošto su, uzevši digitron i pogledavši na kalendar, shvatili da sezona nikako ne može da se završi do maja. Da bi se sačuvale privilegije, valja žrtvovati nekoliko nižih funkcionera, ali i Obilić koji ne može da otvori račun u stranoj banci, a poslovanje s dinarima u domaćem fudbalu napušteno je još dok je Tito bio živ. Sve miriše na novu koaliciju Zvezda-Partizan-čelnici FSJ. Arkanova smrt samo će ubrzati taj proces, a Obilić bi za koju godinu mogao da se vrati na svoj realni nivo - na "derbije" sa Sinđelićem.