Izložbe: Marija Dragojlović

Bez naziva

Slike Marije Dragojlović su kopije koje se emancipuju od originala i njegovog okruženja

Jedan naš slikar je svojevremeno rekao: "Nije važno postati umetnik, važno je opstati kao umetnik." Iako se kontekst u kome je ova rečenica izgovorena ticao pre svega materijalno-egzistencijalnog aspekta ove profesije (aspekt koji, u svakom slučaju, nije zanemarljiv), namera mi je da se fokusiram na drugi deo izjave koji bih preformulisala u "važno je opstati kao slikar" i smestila u kontekst savremene umetničke prakse i aktuelnih kulturnih potreba i navika. Drugim rečima, koliko je "rizično" i/ili svrsishodno baviti se "četkarstvom", dakle na koje se to načine jedna po definiciji tradicionalna umetnička disciplina može učiniti smislenom, aktuelnom, intrigantnom, uzbudljivom u okvirima medijski liberalizovane i konceptualno kompleksne (i prilično zahtevne) recentne umetničke produkcije? I konačno, kome takvo slikarstvo treba i čije kulturne potrebe ono zadovoljava? Višedecenijska, postojana, namerno ekskluzivna slikarska produkcija Marije Dragojlović promišljeno postepeno i sistematično razvijana kroz vreme predstavlja dobar i zanimljiv primer za moguću raspravu o ovoj, dobrim delom, kontroverznoj temi, a izložba novog ciklusa "Mastionica" pravi povod da se, u granicama novinskog prostora i forme prikaza, ona skicira. (Monumentalizovanje jednog viđenja, Galerija Zepter, od 2. decembra 1999. do 17. januara 2000.)

STAPANJE PLANOVA: Šta bi bile osnovne karakteristike slikarstva Marije Dragojlović? Generalno bi to bili veliki formati, stapanje planova, plošnost, precizno slikani prizori, predmeti i/ili detalji (ali daleko od (kvazi)fotorealističkog i pukog zanatlijskog egzibicionizma koji je poslednjih godina u ovim krajevima, u kombinaciji sa kvazinadrealizmom i slikarskom pseudo tradicijom sumnjivog porekla i kvaliteta, avaj, veoma na ceni). Radi u tematskim ciklusima, a u poslednjih desetak godina, posle fragmentarno kadriranih prizora sa temama kao što su "Terase" i "Jedrilice"; slede ciklusi sa (ne)običnim predmetima bilo iz njenog svakodnevnog okruženja, bilo iz "repertoara" negde viđenih, skiciranih, zapamćenih stvari. Bilo da su to kutijice, ogledala, stalci za lampu, bočice, kineska lepeza ili, kao u najnovijem ciklusu, mastionice, kineski tuš i kineska četkica, Marija ih odseca od njihovog okruženja, podvrgava procesu uvećanja na neutralnoj, neodređenoj, jednobojnoj pozadini, očišćenoj od bilo kakve senke. Svi ovi predmeti, "deformisani" perspektivom ili izvedeni frontalno, uvećani na platnu dobijaju karakter monolitnih, monumentalnih arhitektonskih formi. A šta sve to znači?

Izostanak senke, nedefinisana pozadina, frontalnost, formati, sve su to pozajmice iz vizantijskog "vokabulara" i to iz onog perioda koji bi se u duhu tradicionalne istoričarskoumetničke nomenklature mogao označiti klasičnim. S druge strane, koncepcija njenog slikarstva se ne zasniva na hipotetičnoj sličnosti slike i prototipa (kao u vizantijskoj umetnosti), već na sasvim pouzdanom postojanju reference (što se posebno podvlači samim nazivima slika), i to, naravno (treba li to posebno naglašavati?), iz sekularnog domena. Zapravo, slike Marije Dragojlović su kopije koje se emancipuju od originala i njegovog okruženja. Iako svaka slika ima svoj uzorak čija se faktura, boja, dekorativni detalji faktografski prenose, iluzionizam se ukida apstrahovanjem površine pozadine, u nekim od ranijih slika inverznom perspektivom i/ili stapanjem planova. U novom ciklusu "Mastionica" zanimljiva je promena pozicioniranja pogleda. Ranije korišćenu obrnutu perspektivu, dakle, tehniku slikanja u kojoj je pogled situiran s druge strane slike sada napušta, i to samo delimično u korist logike euklidovsko-albertijevskog pogleda zapadne umetničke tradicije. Preciznije rečeno, sasvim je svejedno koju će od ovih dveju vrsta perspektiva da upotrebi slikajući predmet. Prostor u/na njenim slikama ne postoji, sve se, kao na modernističkoj slici (ili kao u primerima japanskih drvoreza, ili kineskih pejzaža), odvija na površini. Ovaj tip, često paradoksalnog kombinovanja raznorodnih elemenata, različitog porekla i istrgnutih iz njihovih (istorijskih i kulturnih) okvira, daje ambivalentan karakter preispitivanju ontološkog statusa slike: slike kao iluzije ili simulacije vidljivog, ali i kao oslikanog predmeta, autoreferentnog objekta po meri modernizma.

FETIŠIZACIJA: Izbor predmeta/uzoraka pokazuje izoštrenost estetskog zapažanja, ali i žudnju za sofisticiranim oblicima. Sklonost ka dalekoistočnoj estetici manifestuje se kako izborom predmeta recimo "made in China", tako i usvajanjem pročišćenosti i svedenosti likovnog jezika tih kultura. Ovo usmeravanje ka drugim kulturama otkriva relativnost ukusa kulture u kojoj je neko obrazovan i/ili u kojoj živi. Zasićenost sopstvenom stvara želju za kontaktom sa novom, (egzotičnom) Drugom kulturom, želju za drugošću koja se sada oseća kao nova komponenta identiteta.

Opsesivnim prevođenjem trivijalnog u uzvišeno, drugim rečima, postupkom fetišizacije predmeta, kao i visokom estetizovanošću, Marija Dragojlović aktuelizuje tradicionalnu umetničku veštinu integrišući je u savremenu (medijsku) kulturu. Istovremeno, obilno korišćenje zlatnih ili srebrnih listića, kao i zlatnog ili srebrnog šlag metala za pozadine i/ili delove i detalje naslikanih predmeta, precizno (pre)slika(va)nje mermernih struktura, zadržava sećanje na mit o slici kao unikatnom, luksuznom predmetu koji nastaje iz negovanog ukusa da bi negovao ukus.