Uli�ni hoda�

Ridikulizacija ulicnog protesta je krajnja, ne�eljena ta�ka njegove nekada�nje karnevalizacije

Postoji jedan veliki problem sa uporno��u: nikada zapravo ne zna� da li je ona odlika najmudrijih ili onih koji su, hm, radikalno razli�iti od najmudrijih. Jer, kad pogleda�, tvrdoglava upornost kontra celom svetu neke je ljude uzdigla do neslu�enih visina; neki drugi ljudi su, pak, nepokolebljivo ustraju�i u pogre�noj ili prevazi�enoj stvari, uspeli samo da od sebe naprave pajace u op�tem vlasni�tvu. Beogradski uli�ni filozofi svoj pogled na ovu problematiku zaokru�uju legendarnom sentencom "ne jebe lep nego uporan", ali uli�ni filozofi uvek samo �armantno upro��avaju stvari...

Evo, recimo, oni na�i sugra�ani koji i po januarskom kijametu uporno, iz ve�eri u ve�e, �etaju beogradskim ulicama i tako "odr�avaju plamen gra�anskog protesta": ne�ete mi valjda re�i da se ne osetite nekako �udno svaki put kad ih sretnete? Li�eni oficijelnog pokroviteljstva politi�ke organizacije (Savez za promene), koja je celu stvar pokrenula pa batalila kad su se ve� i najuporniji uspaljenici uverili da su i popodnevne predstave u "20. oktobru" pose�enije od njihovih skupova (od kojih je onomad - se�ate se - trebalo da se zatrese sama vladarska fotelja Slobodana Milo�evi�a), ovi ljudi za svoj ra�un i o svom tro�ku istrajavaju u ne�emu �to sve vi�e li�i na samosvrhoviti uli�no-politi�ki ritual, okupljanje neke nove, endemske, beogradske kontrakulturne grupe, na ovaplo�enje larpurlartizma protesta. A opet - bilo bi, nekako, isuvi�e blazirano re�i ne�to ironi�no ili posprdno o njihovom samozatajnom po�e�u jer, na kraju krajeva, ako ih i ima tako malo, nisu oni krivi �to su jedini "normalni": u ovakvim dru�tvenim okolnostima normalno je iskazivati svoj protest i zahtev za dokidanjem nepodno�ljivog dru�tvenog stanja, a uvrnuto je, pak, sve to mirno posmatrati i terati svoja posla sve dok nam se nebo ne sru�i na glavu. Ako se "kolektivna psiha" nekako nezgodno pomeri, pa sve �to je u psihosocijalnom smislu "zdravo" prestane da bude i u�estalo, dakle ako "normalnost" merena po univerzalnim standardima postane izuzetak, onda je, u nekom dubljem smislu, svako "devijantno" pona�anje (sa stanovi�ta ve�ine-kao-apriorne-vrednosti) zapravo �uvanje iskrice razuma, u ime i za spas i one ve�ine "zara�enih", obeshrabrenih ili posrnulih.

�edomir �eda Jovanovi�, funkcioner Demokratske stranke i doajen svakovrsnih uli�nih protesta u Beogradu s kraja XX veka, sigurno dosta zna o beogradskoj "uli�noj filozofiji": em je beogradsko dete, em je nabacio takav uli�ni sta� i kilometra�u da njene blagotvorne po(d)uke nisu mogle da ne do�u i do njega. Kada su ve� i najuporniji iz Organizovanih Politi�kih Snaga digli ruke od ambiciozno zami�ljenih masovnih mitinga - koju nedelju nakon �to su ovi dostigli, i odr�ali, masovnost prose�ne �urke u garsonjeri - �eda je ostao uporan i privr�en Ideji, i stavio se na �elo spontane Grupe Gra�ana koja je odbila da upokoji svoje pi�taljke i �egrtaljke, re�en da �trapacira Beogradom i do �etvrtog milenijuma ako treba, ali da ne priu�ti re�imu to zadovoljstvo da pomisli da je �eda odustao... �to re�e neko ovih dana, ova pomalo "sablasna" grupa politi�kih "mrtvih du�a" mo�e da vas podseti, kad bane pred vas, na izgubljene "kontramitinga�e" iz �uvene misli Du�ana Kova�evi�a, one koji mesecima posle "kontramitinga" lunjaju Beogradom ne umeju�i da prona�u izlaz... S tom razlikom �to je ovima izlaz sa ulice nedvosmisleno pokazan, ali su odbili da pro�u kroz njega.

U striktno politi�kom smislu, cela ova stvar je epohalna danguba, nesumnjivo kontraproduktivna i besmislena. Ova vrsta ridikulizacije politi�kog protesta ona je krajnja, ne�eljena ta�ka njegove nekada�nje karnevalizacije: umesto vesele, raspojasane gomile koja bukom pobe�uje strah - ali i nadvladava bes - tu�na skupina profesionalnih urbanih gubitnika koji vi�e zapravo i nemaju �ta da izgube, i �ije �egrtaljke otu�no odjekuju sumornim beogradskim ulicama, dok njihov zvuk sadisti�ka ko�ava raznosi kao �to je raznela jesena�nje iluzije... Ta�ka poraza, dakle. �eda Jovanovi�, uli�ni hoda�, prvosve�tenik Upornih, u tom bi se klju�u mogao "�itati" kao jedna od te�ih �rtava tipi�no srpskog politi�kog sindroma: ako je jednom neka stvar upalila, ponavljaj je do besvesti! �ak i u sasvim izmenjenom dru�tvenom kontekstu, kada sve stvari moraju da se promisle i postave iznova. �ak i posle rata, posle svakovrsnog nasilja koje je ljudima ogadilo svaki "nastup na otvorenom", posle beskrajno kompromitantnog raspada ranije opozicione koalicije (koji je ba� u Beogradu bio najburniji i najtransparentniji, u �emu le�i deo razloga za famoznu "politi�ku apatiju" Beogra�ana, fenomen ranije nepoznat), nakon �to je gotovo vascela "politi�ka klasa" - �ast nejakim izuzecima - bar dve godine kolektivno i cini�no gra�anima Srbije oduzimala svaku nadu. Nije, stoga, �eda "�eni me" Jovanovi� tu nikakav politi�ki klovn koji se slu�ajno obreo u dru�tvu ekstremno pametnih i finih ljudi iz legendarne srpske opozicije (koju bi ina�e svaka vlast po�elela, teto�ila i mazila). Jok - drugi su osmislili tu u korenu proma�enu stvar, a on je samo na kraju odbio da prizna poraz, valjda zato �to bi to bilo isuvi�e bolno za nekoga ko je u to ulo�io sve, ne dr�e�i �ipak u d�epu. Ta reakcija je, �tono se veli, ljudska, odvi�e ljudska; protiv nje argumenti, �injenice i brojke ne vrede, ona nije iz tog "registra".

Sada se, �ujemo, opozicija ponovo "ujedinjuje" i najavljuje nove Juri�e na Zimski dvorac, �im grane prole�e... Pa zar ti ljudi ni od Hrvata ne mogu ni�ta da nau�e, kad ve� nisu od Ma�ara ili Poljaka?! Mogu da zamislim da je cela svar s novim mitinzima zabrinula Slobodana Milo�evi�a jedva ne�to vi�e od zdravstvenog stanja sto�nog fonda u Andaluziji. Cela ta uli�na fe�ta spada u repertoar s po�etka i sredine devedesetih; kada do tada nije postigla �eljeno, te�ko da �e ikada to i posti�i. Kultura otpora se menja, i u njoj su pli�ane "�etnje do pobede" i sli�ne kerefeke beznade�no zastarele, i uostalom epohalno neefikasne u opasno dekadentnoj, poodmaklo mutantnoj fazi jednog re�ima koji - s obesnom vladavinom levih i desnih radikala - postaje osetno gori i beskrupulozniji �ak i od sebe samog. A �eda i njegovi saputnici tu mu do�u kao pokretni eksponati muzeja najnovije srpske politi�ke istorije, slika i prilika onoga �to smo bili i �to je, mo�da, moglo da nas izbavi.