Ulični hodač

Ridikulizacija ulicnog protesta je krajnja, neželjena tačka njegove nekadašnje karnevalizacije

Postoji jedan veliki problem sa upornošću: nikada zapravo ne znaš da li je ona odlika najmudrijih ili onih koji su, hm, radikalno različiti od najmudrijih. Jer, kad pogledaš, tvrdoglava upornost kontra celom svetu neke je ljude uzdigla do neslućenih visina; neki drugi ljudi su, pak, nepokolebljivo ustrajući u pogrešnoj ili prevaziđenoj stvari, uspeli samo da od sebe naprave pajace u opštem vlasništvu. Beogradski ulični filozofi svoj pogled na ovu problematiku zaokružuju legendarnom sentencom "ne jebe lep nego uporan", ali ulični filozofi uvek samo šarmantno uprošćavaju stvari...

Evo, recimo, oni naši sugrađani koji i po januarskom kijametu uporno, iz večeri u veče, šetaju beogradskim ulicama i tako "održavaju plamen građanskog protesta": nećete mi valjda reći da se ne osetite nekako čudno svaki put kad ih sretnete? Lišeni oficijelnog pokroviteljstva političke organizacije (Savez za promene), koja je celu stvar pokrenula pa batalila kad su se već i najuporniji uspaljenici uverili da su i popodnevne predstave u "20. oktobru" posećenije od njihovih skupova (od kojih je onomad - sećate se - trebalo da se zatrese sama vladarska fotelja Slobodana Miloševića), ovi ljudi za svoj račun i o svom trošku istrajavaju u nečemu što sve više liči na samosvrhoviti ulično-politički ritual, okupljanje neke nove, endemske, beogradske kontrakulturne grupe, na ovaploćenje larpurlartizma protesta. A opet - bilo bi, nekako, isuviše blazirano reći nešto ironično ili posprdno o njihovom samozatajnom počeću jer, na kraju krajeva, ako ih i ima tako malo, nisu oni krivi što su jedini "normalni": u ovakvim društvenim okolnostima normalno je iskazivati svoj protest i zahtev za dokidanjem nepodnošljivog društvenog stanja, a uvrnuto je, pak, sve to mirno posmatrati i terati svoja posla sve dok nam se nebo ne sruči na glavu. Ako se "kolektivna psiha" nekako nezgodno pomeri, pa sve što je u psihosocijalnom smislu "zdravo" prestane da bude i učestalo, dakle ako "normalnost" merena po univerzalnim standardima postane izuzetak, onda je, u nekom dubljem smislu, svako "devijantno" ponašanje (sa stanovišta većine-kao-apriorne-vrednosti) zapravo čuvanje iskrice razuma, u ime i za spas i one većine "zaraženih", obeshrabrenih ili posrnulih.

Čedomir Čeda Jovanović, funkcioner Demokratske stranke i doajen svakovrsnih uličnih protesta u Beogradu s kraja XX veka, sigurno dosta zna o beogradskoj "uličnoj filozofiji": em je beogradsko dete, em je nabacio takav ulični staž i kilometražu da njene blagotvorne po(d)uke nisu mogle da ne dođu i do njega. Kada su već i najuporniji iz Organizovanih Političkih Snaga digli ruke od ambiciozno zamišljenih masovnih mitinga - koju nedelju nakon što su ovi dostigli, i održali, masovnost prosečne žurke u garsonjeri - Čeda je ostao uporan i privržen Ideji, i stavio se na čelo spontane Grupe Građana koja je odbila da upokoji svoje pištaljke i čegrtaljke, rešen da štrapacira Beogradom i do četvrtog milenijuma ako treba, ali da ne priušti režimu to zadovoljstvo da pomisli da je Čeda odustao... Što reče neko ovih dana, ova pomalo "sablasna" grupa političkih "mrtvih duša" može da vas podseti, kad bane pred vas, na izgubljene "kontramitingaše" iz čuvene misli Dušana Kovačevića, one koji mesecima posle "kontramitinga" lunjaju Beogradom ne umejući da pronađu izlaz... S tom razlikom što je ovima izlaz sa ulice nedvosmisleno pokazan, ali su odbili da prođu kroz njega.

U striktno političkom smislu, cela ova stvar je epohalna danguba, nesumnjivo kontraproduktivna i besmislena. Ova vrsta ridikulizacije političkog protesta ona je krajnja, neželjena tačka njegove nekadašnje karnevalizacije: umesto vesele, raspojasane gomile koja bukom pobeđuje strah - ali i nadvladava bes - tužna skupina profesionalnih urbanih gubitnika koji više zapravo i nemaju šta da izgube, i čije čegrtaljke otužno odjekuju sumornim beogradskim ulicama, dok njihov zvuk sadistička košava raznosi kao što je raznela jesenašnje iluzije... Tačka poraza, dakle. Čeda Jovanović, ulični hodač, prvosveštenik Upornih, u tom bi se ključu mogao "čitati" kao jedna od težih žrtava tipično srpskog političkog sindroma: ako je jednom neka stvar upalila, ponavljaj je do besvesti! Čak i u sasvim izmenjenom društvenom kontekstu, kada sve stvari moraju da se promisle i postave iznova. Čak i posle rata, posle svakovrsnog nasilja koje je ljudima ogadilo svaki "nastup na otvorenom", posle beskrajno kompromitantnog raspada ranije opozicione koalicije (koji je baš u Beogradu bio najburniji i najtransparentniji, u čemu leži deo razloga za famoznu "političku apatiju" Beograđana, fenomen ranije nepoznat), nakon što je gotovo vascela "politička klasa" - čast nejakim izuzecima - bar dve godine kolektivno i cinično građanima Srbije oduzimala svaku nadu. Nije, stoga, Čeda "Ženi me" Jovanović tu nikakav politički klovn koji se slučajno obreo u društvu ekstremno pametnih i finih ljudi iz legendarne srpske opozicije (koju bi inače svaka vlast poželela, tetošila i mazila). Jok - drugi su osmislili tu u korenu promašenu stvar, a on je samo na kraju odbio da prizna poraz, valjda zato što bi to bilo isuviše bolno za nekoga ko je u to uložio sve, ne držeći šipak u džepu. Ta reakcija je, štono se veli, ljudska, odviše ljudska; protiv nje argumenti, činjenice i brojke ne vrede, ona nije iz tog "registra".

Sada se, čujemo, opozicija ponovo "ujedinjuje" i najavljuje nove Juriše na Zimski dvorac, čim grane proleće... Pa zar ti ljudi ni od Hrvata ne mogu ništa da nauče, kad već nisu od Mađara ili Poljaka?! Mogu da zamislim da je cela svar s novim mitinzima zabrinula Slobodana Miloševića jedva nešto više od zdravstvenog stanja stočnog fonda u Andaluziji. Cela ta ulična fešta spada u repertoar s početka i sredine devedesetih; kada do tada nije postigla željeno, teško da će ikada to i postići. Kultura otpora se menja, i u njoj su plišane "šetnje do pobede" i slične kerefeke beznadežno zastarele, i uostalom epohalno neefikasne u opasno dekadentnoj, poodmaklo mutantnoj fazi jednog režima koji - s obesnom vladavinom levih i desnih radikala - postaje osetno gori i beskrupulozniji čak i od sebe samog. A Čeda i njegovi saputnici tu mu dođu kao pokretni eksponati muzeja najnovije srpske političke istorije, slika i prilika onoga što smo bili i što je, možda, moglo da nas izbavi.