Politika

Vreme broj 474, 5. februar 2000.

Na liniji vatre

Političari i telohranitelji

Iako iza ranjavanja Petra Panića, po svemu sudeći, ne stoje politički motivi, telohranitelji vođa su važne i moćne ličnosti o čijoj se dobrobiti vodi računa

Tri sata pošto je teško ranjeni Petar Panić primljen u beogradski Urgentni centar, u ovu zdravstvenu ustanovu stigli su potpredsednik savezne vlade Tomislav Nikolić, potpredsednik republieke vlade Vojislav Šešelj i republički ministar informisanja Aleksandar Vučić. Tamo je bio još jedan republički vicepremijer, Milovan Bojić, koji je novinarima rekao da je došao da "dâ krv". Ovaj spisak visokih državnih funkcionera koji su došli da na nogama sačekaju ishod petočasovne operacije kojoj je podvrgnut Panić, bivši dugogodišnji telohranitelj predsednika Srpske radikalne stranke, lepo pokazuje da je pitanje lične bezbednosti političara postalo najvažniji politički problem u Srbiji. Telohranitelji vođa su važne i moćne ličnosti o čijoj se dobrobiti vodi računa. Inače, Petar Panić je šesti telohranitelj nekog srpskog političara koji je nastradao u protekla četiri meseca.

SURČINSKA VEZA: Zdravstveno stanje Petra Panića za sada je stabilno. Dr Dragan Pavlović, pomoćnik direktora Urgentnog centra, rekao je u utorak da je pacijent skinut sa aparata za disanje i da je u svesnom stanju. Panić je u Urgentni centar primljen sa dva metka u grudima, tri u stomaku, jednom ranom na ruci i dve na nozi. Imao je povrede pluća, jetre, želuca, žučne kese i creva. Ekipa lekara koju je vodio dr Vladimir Đukić, direktor UC-a, operisala ga je punih pet sati.

Iza ranjavanja Petra Panića, po svemu sudeći, ne stoje politički motivi. Panić je u petak oko pola jedan parkirao svoj beli džip ispred kuće Siniše Mitrovića u Baštovanskoj ulici u zemunskom naselju Surčin. Mitrović se nedavno vratio iz Australije i ima tamošnji pasoš. Panić je kod Mitrovića zatekao Ljubomira Jovanovića, zvanog Stakleni. Jovanović, pripadnik surčinske ekipe, nije viđan u javnosti već dva meseca, od ubistva Zorana Šijana, najpoznatijeg člana te grupe. Novine su ovih dana pisale da je posle Šijanove smrti raspisana poternica za Jovanovićem, ne zna se zbog čega. Navodno je Jovanović trebalo da preko Mitrovića obezbedi dokumenta za odlazak u Australiju. Mitrović i Jovanović nisu očekivali Panića i nije jasno zbog čega je ovaj u petak posetio Mitrovića.

U saopštenju GSUP-a Beograd, izdatom još istog dana, kaže se da je "posle kraće svađe" između Mitrovića i Jovanovića sa jedne i Panića sa druge strane došlo do pucnjave u kojoj je Panić povređen. Policija pretpostavlja da je na Panića pucao Jovanović, koji je potom pobegao u svom crnom "audiju". Oko čega su se posvađali i kako je tačno došlo do pucnjave, u saopštenju ne piše. Policija je ubrzo blokirala veliki deo Surčina, ali nije uhvatila Jovanovića, pa za njim još uvek traga.

I dok se čeka da se Panićevo zdravstveno stanje popravi, kako bi mogao da dâ izjavu policiji, "Večernje novosti" tvrde da im se Ljubomir Jovanović javio telefonom iz inostranstva i ispričao svoju verziju događaja u Surčinu. "Novosti" ne objašnjavaju kako je utvrđeno da je sa druge strane žice baš Jovanović. Prema pisanju ovog lista, Jovanović tvrdi da je na Panića pucao u samoodbrani. On kaže da je Mitrović, "stariji čovek od 50 godina", bio sa Panićem u sporu "zbog novca i rušenja nekog objekta u Zemunu". Jovanović priča kako je rekao Paniću da se u vezi sa svim problemima koje ima sa Mitrovićem obrati njemu. Tako je počela prepirka, da bi, kaže Jovanović, Panić odjednom nasrnuo na njega. Jovanović se izmakao, Panić je počeo da vadi pištolj, došlo je do gušanja, oružje se našlo u Jovanovićevim rukama i on je počeo da puca, kaže instinktivno. "Ne znam koliko sam metaka ispalio", rekao je Jovanović "Novostima". Posle bekstva s lica mesta, Jovanović je preko Crne Gore pobegao negde u inostranstvo.

JEDNA KARIJERA: Panić, nekadašnji student geografije, od '90. godine je bio lični telohranitelj i šef obezbeđenja Vojislava Šešelja. Sa Šešeljem je, kako je sam jednom rekao, bio iz ubeđenja. Pre oko godinu dana prestao je da obavlja ovu dužnost.

Pre nego što je ušao u "politiku" Petar Panić je bio običan momak iz Mirijeva, dete prosvetnih radnika, bez osobenosti, ako se izuzme malo krupnija fizička građa. U krug ljudi koji obezbeđuju Vojislava Šešelja ušao je na poziv prijatelja, u vreme dok je Šešelj još bio samo poslanik u parlamentu Republike Srbije.

Panić se pokazao kao adekvatna osoba za posao, dopao se šefu, te je nastavio da radi u obezbeđenju. U to vreme radikali su bili u usponu, saradnja sa vladajućim socijalistima odlična. Panić je dobio na korišćenje automobil i stan, malo je odskočio od vršnjaka koji su u vreme tada aktuelne hiperinflacije jedva sastavljali kraj sa krajem.

Novinari koji su u to doba odlazili na konferencije radikala (u prostorijama u Ohridskoj ulici) imali su čast da ih Panić lično pretresa - radikali su bili veoma oprezni i nastojali su da preduprede eventualni pokušaj atentata na svog lidera.

Prvi poznati Panićev nesporazum sa zakonom odigrao se 1992. godine, kada je učestvovao u ranjavanju mladića u jednom beogradskom kafiću. Mladić je kasnije umro od posledica ranjavanja. Okružni javni tužilac je Panića teretio za "nanošenje težih telesnih povreda sa smrtnim ishodom". Panić je 30 dana bio u pritvoru, ali je oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Petar Panić je 2. septembra 1995, ispred noćnog kluba "Arhaik" udario Darka Đikanovića pesnicom u glavu. Đikanović je pao i udario glavom u beton. Panić ga je odvezao u Urgentni centar, gde je Đikanović posle 24 sata umro. Đikanović i Panić bili su suvlasnici "Arhaika". Panić je tvrdio da je Đikanović pred "Arhaik" došao pijan i posle kraće svađe potegao pištolj. Okružni sud je zaključio da je Panić postupao u nužnoj odbrani, pa je on ponovo oslobođen optužbi.

Panić je opet bio u sudskom pritvoru u oktobru 1995. Tada je izvesni Goran Batula, pod istragom zbog drugih krivičnih dela, tvrdio da su ga Panić i neki njegovi prijatelji godinu dana ranije nagovarali da postavi eksploziv kod Bajlonijeve pijace, u Žarkovu i na Voždovcu. Panić je posle izvesnog vremena pušten.

BANANE I PORNOGRAFIJA: Ako je tačno da je jedan od uzroka svađe u Surčinu bilo rušenje nekakvog objekta u Zemunu, onda je to već drugi Panićev zemunski građevinski spor koji se završio fizičkim obračunom. Prvi put se to desilo 1997. godine, u Ugrinovačkoj ulici, gde je Panić drškom pištolja pretukao Branka Munjizu. Posvađali su se oko lokala koji je gradio Panić. On je tvrdio da ga je Munjiza prvi napao lopatom i da su na njega skočila još dvojica Munjizinih prijatelja. Policija je naišla kada je Panić hteo da Munjizu preveze u bolnicu. Incident se završio podnošenjem prekršajne prijave.

Najpoznatija tuča za koju se vezuje ime Petra Panića dogodila se 16. jula 1997. godine. Te večeri su u emisiji BK televizije "Tet-a-tet" gostovali Vojislav Šešelj i advokat Nikola Barović. Tema je bilo izbacivanje iz stana zemunske porodice Barbalić. Šešelj i Barović su se pred kamerama posvađali, Šešelj je vređao Barovićevog oca, Barović mu je prvo zapretio batinama, a zatim ga polio vodom. Emisija je prekinuta, a Baroviću je, dok je sedeo u uredničkoj sobi, neko prišao s leđa, udario ga nogom, a potom još nekoliko puta pesnicama. Barović tvrdi da je batinanje prestalo kad je Šešelj rekao: "To će mu biti dosta." Baroviću je slomljena nosna kost, na tri mesta, i polomljeno jedno rebro. Za napad je osumnjičen Petar Panić, ali je Šešelj tvrdio da je on sam "malo" udario Barovića, koji se potom nekoliko puta okliznuo na koru od banane. Panić se branio tvrdnjom da spornog dana uopšte nije bio u Beogradu, i policija je to objašnjenje prihvatila.

Panić je poznat i po jednom izdavačkom poduhvatu. U vreme prepucavanja Vojislava Šešelja i Slavka Ćuruvije, 1998. godine, na ulicama je besplatno deljena brošura pod nazivom "Dnevni telegraf". Tu su na osam strana, u boji, objavljene porno fotografije Petra Panića i devojke za koju se tvrdilo da je u vezi sa Slavkom Ćuruvijom. Osnovna teza ono malo teksta koji se u toj publikaciji mogao pročitati bila je da se pokojni Ćuruvija bio navrzao na srpske radikale samo zato što nije mogao da preboli prethodna seksualna iskustva svoje tadašnje devojke. Štampanje ove brošure je, navodno, organizovao sam Panić.

VISOKI FUNKCIONERI: Serija pogibija i ranjavanja pripadnika obezbeđenja političkih lidera počela je 3. oktobra prošle godine, kada su Zvonko Osmajlić, Vučko Rakočević i Dragan Vušurević, telohranitelji Vuka Draškovića, poginuli u nerazjašnjenom atentatu na predsednika Srpskog pokreta obnove. Branko Vasiljević, funkcioner i bivši šef obezbeđenja Demokratske stranke, nađen je mrtav 4. novembra u svom stanu u Beogradu. Policija je zaključila da je reč o samoubistvu, a istražni sudija nije izvršio uviđaj. Demokrate su ubeđene da je Vasiljević ubijen. Tek kad je 22. decembra, u haustoru svoje zgrade u Zemunu, napadnut mladi Bogdan Bojat, shvatili smo da i Vladan Batić ima lično obezbeđenje. Na Bojata, pripadnika obezbeđenja predsednika Demohrišćanske stranke, nepoznato lice je ispalilo sedam metaka. Tri su ga pogodila, u noge.

Pokazalo se da su svi ovi ljudi veoma značajni. Iako je formalno bio tek šef Šešeljevog obezbeđenja, Petar Panić je imao mnogo jači položaj u stranci nego mnogi predsednici lokalnih odbora. O Osmajliću, Rakočeviću i Vušureviću u samom SPO-u se govori kao o "visokim funkcionerima" ove stranke. Oglas povodom četrdesetodnevnog pomena Branku Vasiljeviću potpisali su, uz članove njegove najbliže porodice, Vuk Drašković i Zoran Đinđić. Pokojni Vasiljević je bio jedan od osnivača SPO-a, a u Demokratsku stranku je prešao 1996. godine. U oglasu se, između ostalog, kaže: "U novoj demokratskoj Srbiji čekalo te je mesto sa kojeg je trebalo da brineš o sigurnosti svih Srba." Opozicioni lideri strahuju za sopstvenu bezbednost a nemaju poverenja u policiju, i to je jedan razlog značaja ljudi iz stranačkog obezbeđenja. Ali citirana rečenica otkriva drugi, potencijalno još važniji razlog velikog uticaja koji imaju opozicioni telohranitelji. Ukoliko dođe na vlast, sadašnjoj opoziciji biće potrebni ljudi koji će moći operativno da kontrolišu aparat državne prinude. Osmajlić i Vasiljević su imali ratnog iskustva, Osmajlić kao komandant Srpske garde. Opozicija nikada nije imala na raspolaganju mnogo takvih ljudi, a sada ih iz dana u dan ima sve manje.

Kod vladajućih stranaka na ceni su nešto drugačiji kvaliteti. Najvažnije je biti odan i ne mešati se u politiku. Panić nije imao političkih ambicija, tako da i pored vrlo bliskog prijateljstva sa Šešeljem nije imao političkih funkcija niti mandata. Slobodan Milošević je, pisala je svojevremeno štampa, tražio čuvara koji zna svoj posao i kojeg ne zanima politika. Uslove je zadovoljio Senta Milenković. U ovakvim slučajevima se između vođe i njegovog ličnog čuvara razvija poseban emotivni odnos, koji je, što duže traje, sve teže raskinuti. Ko želi neograničenu ličnu vlast ne sme nikom od podređenih dozvoliti da stekne stvarno veliki uticaj. Takvi nikom ne smeju da poklone puno poverenje. A neko mora da im čuva leđa i bdi nad njima dok spavaju.

Zoran B. Nikolić
Zoran Stanojević

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)