Intervju: Vlada Vukosavljević, telohranitelj Zorana Đinđića

Posao ne radi gola sila

Vlada Vukosavljević je vršilac dužnosti šefa obezbeđenja Demokratske stranke. Ima četrdeset godina i dugogodišnje iskustvo u poslovima obezbeđivanja lica, još iz vremena kada je taj posao bio tretiran kao flertovanje sa zakonom

Pristao je da o svojim iskustvima govori za "Vreme", naglašavajući da više voli kada za novine govori Vasa (Zoran Vasiljević, šef i osnivač obezbeđenja DS-a, koji je već dva meseca van posla zbog bolovanja). "Vasa je formirao obezbeđenje u Demokratskoj stranci još 91, kada je bio Mićunović. Mene su zvali povremeno, kada im je trebalo nešto izuzetno, s tim što sam ja bio u nekim drugim kombinacijama u to vreme. Pravo obezbeđenje stranke nastalo je tokom protesta 96/97."

Šta radi stranačko obezbeđenje?

Najviše radimo obezbeđenje predsednika stranke. S tim što ja koordiniram i druge poslove, ako se održava neki skup ili neko od potpredsednika ide negde gde je potrebno obezbeđenje. Pošaljem nekoga ili odem sam, sve zavisi od težine.

Već petnaest godina to radim profesionalno, ali je kod nas tek odskora počelo to da se organizuje preko firmi za obezbeđenje lica i objekata. Pre toga je bilo ono poznajem ga, ima veze, ima srce, poznaje borilačke veštine, i onda ga uzmem. Išlo se preko veze. Sada su osnovane firme za obezbeđivanje, i mi smo takođe pokušali da to ozvaničimo, pre svega zbog nošenja oružja. Međutim, kod podnošenja zahteva mora da se navede koga čuvaš. I onda, kada smo mi napisali koga čuvamo, zvao nas je načelnik OUP-a Vračar i rekao da nema šanse da dobijemo dozvole za nošenje oružja.

A zašto vam treba oružje?

Imali smo mnogo slučajeva kada je na nas potezano oružje, recimo u skorije vreme u Šapcu, pa u Prokuplju, uostalom takav je to posao. Ako nemaš naoružanje, takoreći si bez ruke. Moraš da se dovijaš na hiljade načina, moraš to da nadoknadiš informacijama, da sprečiš da uopšte do neke takve situacije dođe.

Da li to znači da imate slabu saradnju sa MUP-om?

Saradnje nema uopšte. Recimo kada smo radili onaj skup 19. avgusta u Beogradu i kada smo otišli kod načelnika OUP-a Stari Grad, on nam je rekao - vi to organizujte, vi obezbeđujte, mi nemamo ništa s tim. Mada bi bilo normalno da sa njima imamo saradnju, da razmenjujemo informacije. Ta saradnja postoji samo sa onima koji čuvaju ljude bliske vlastima.

Da li je situacija drugačija u unutrašnjosti?

Pa, sem prijave skupa nekih drugih kontakata nema. S tim što se u poslednje vreme promenio odnos policajaca prema nama. Pre je bilo, oštri pogledi, pa okrenu glavu. Sada već prilaze u uniformama, pružaju ruku. Vide kakvo je stanje u zemlji, jasno im je ko je za to kriv.

Na koji način se angažuju ljudi za stranačko obezbeđenje?

Da bi neko bio član obezbeđenja stranke, govorim o Demokratskoj stranci, ne sme da bude krivično gonjen. Ne možemo da dozvolimo da se stranci prilepi etiketa da okuplja kriminalce ili tako nešto. Dalje, treba da bude sportista, da poznaje bar neku borilačku veštinu, ja sam recimo bio reprezentativac u kik-boksu, ali sam dobar i u džudou, rvanju, Vasa u karateu. Takođe, važno je znati da ovaj posao ne radi gola sila, to je ono poslednje što koristimo. Potrebno je imati neki uticaj na okolinu, veze, poznanstva, informacije.

Angažujete li i bivše policajce, ili možda i one aktivne. Priča se da i oni vole da rade "sa strane"?

Oni rade na vratima diskoteka, angažuju ih ljudi koji imaju dosta para. Što se stranke tiče, vrlo je teško angažovati čoveka koji je bio uz vlast. Postavlja se pitanje da li je moguće da nemaš baš nikog drugog nego moraš baš njega, ljudi sumnjaju u njih. Mnogo znači nečija lična garancija. Ako sam ga ja doveo, znači da ja garantujem za njega da neće napraviti nešto što će naštetiti ugledu stranke.

Da li ste do sada imali nekih ozbiljnih situacija, rizičnih intervencija...

Eto, recimo u Šapcu, kada je čovek izvadio pištolj i čak potezao oroz, ali smo mi uspeli da ga sprečimo da ubaci metak u cev i da puca. Kada smo se kretali ka centru grada primetili smo grupu ljudi koja je bila sumnjiva, motrili smo na njih. Oni su dobacili nekoliko pogrdnih reči, ali mi na to ne obraćamo pažnju, mogu da pričaju šta god hoće. Ali u nekom trenutku smo videli sumnjive pokrete jednog čoveka od nekih četrdeset dve-tri godine. Dvojica smo se odmah izdvojili, ja sa jedne i još jedan momak sa druge strane, i kada je zavukao ruku u jaknu, videli smo da vadi pištolj. Odmah smo skočili, onaj momak ga je uhvatio za pištolj, ja sam ga bacio na zemlju priskočila su nam u pomoć još dvojica, izbili smo mu pištolj... ostatak ekipe je ostao uz Zorana Đinđića.

I šta ste onda uradili, jeste li ga prijavili policiji?

Ma jesmo, ali nismo posle pratili šta je dalje sa njim bilo. Čak smo čuli nešto kao da je on bivši pripadnik policije, ili nešto u tom stilu.

Vi imate i porodicu. Kako oni gledaju na vaš posao?

Teško je. Malo sam kod kuće, nikad se ne zna kad odem hoću li se vratiti. Ali ja kažem, to je sudbina, ako ti je došao dan, može da te udari auto na ulici i tu ne možeš ništa.

Kako ste reagovali kada ste čuli da su članovi obezbeđenja Vuka Draškovića poginuli na Ibarskoj magistrali?

Sa Zvonkom sam se poznavao petnaest-dvadeset godina. Druge momke sam poznavao bar desetak i bili smo drugari, najviše preko sporta. Bude ti teško u trenutku, naježiš se, stegne te u srcu, znaš ljude...

Jeste li pomislili da je to moglo i vama da se desi?

Moglo je sto puta. Jednom prilikom su nam na autoputu pri velikoj brzini pukle gume. Samo smo zahvaljujući Svevišnjem ostali u životu. Sad, da li je to bilo slučajno... Ali ide se dalje.

Da li vi u stranci radite za platu ili je to nekako drugačije regulisano?

Nas je angažovala stranka, ali za sredstva moramo sami da se snalazimo. Moglo bi se reći da smo volonteri. Ali od nečeg mora da se živi, tako da se ja kao v.d. šefa obezbeđenja dovijam da nađem sponzore i prikupim neka sredstva da bi ljudi mogli da žive.

Znači li to da se bavite i nekim drugim poslovima?

Mi koji smo u prvom timu nemamo vremena da se bavimo nekim drugim poslom. Bavili smo se nekim poslovima ranije, ali ovaj posao oduzme toliko vremena da smo sve ostalo morali da zamrznemo.

Koji su vam onda motivi?

Ja sam učesnik svih događanja u ovoj zemlji, od jogurt-revolucije do danas. I ja bih u ovome bio i bez para i bez ičega. Želim da se nešto promeni, da mogu da živim pošteno od svog rada.

Znači li to da bi onda napustio ovaj posao?

Ne znam, jer ovo je kao droga. Ja sam još kao klinac u srednjoj školi radio po diskotekama, kasnije sam radio i u Švajcarskoj, onda sam, kad sam malo sazreo, čuvao nekoliko ljudi. To je neki stalni izazov, mada sad dolaze godine... ipak ne možeš sa pedeset da budeš kao neko od dvadeset pet-trideset.

Budući da si stalno uz političare, imaš li i ti političkih ambicija?

Da sam imao takvih ambicija, do sada bih već bio funkcioner u nekoj partiji. Mene politika kao politika ne interesuje. Ja bih voleo da se nešto promeni, da u tome učestvujem, a politiku ostavljam političarima.

Da li je uslov da neko bude u obezbeđenju DS-a i članstvo u stranci?

Nije. Ja sam dve godine radio u obezbeđenju a nisam bio član stranke. U DS sam ušao jer su mi se dopale Zoranove ideje, mislim da su veoma realne, a istovremeno i napredne.

Je li dobro vezati se za čoveka koga čuvaš?

Za njega je dobro, jer ako ga poštuješ - više ćeš se žrtvovati. Ali ja sam i ranije obezbeđivao ljude, među kojima je bilo i onih koji mi nisu bili simpatični. Nismo bili prijatelji, nismo se poveravali jedni drugima, ja sam svoj posao korektno radio.

Koje stranke imaju obezbeđenje koje se može respektovati?

Od opozicionih još jedino SPO. Pojedinci angažuju povremeno neke ljude da budu uz njih, ali ozbiljno obezbeđenje imamo mi i SPO. I naravno stranke na vlasti. Recimo radikali, ja sam se znao sa Panom, vrlo hrabar momak, mada kažu da u poslednje vreme nije bio sa Vojom, ali on je imao jednu ekipicu.

Kako je vaš posao izgledao tokom rata? Jesu li do vas stizale informacije da je život predsednika stranke ugrožen?

Bilo je upozorenja sa više strana. Nikad nismo išli istim putem, nikada na isto mesto ili u isto vreme, to smo jedino mogli. Znači, samo prava informacija i da se ne ponavljaš, da ne stvaraš naviku. Zato smo mi predsedniku i predložili da se skloni, jer šta smo mogli sem da izginemo.

Je li bilo nekog posebnog pritiska na vas iz obezbeđenja?