Tragovi Festa

Oštri kontrasti

Mada se među filmovima koji se nisu pojavili nalaze i neka najznačajnija dela protekle decenije, izbor između mejdžor atrakcija i art projekata uspešno predstavlja aktuelni filmski trenutak

Suptilna restriktivnost američkih mejdžor kompanija prema ovdašnjim filmskim distributerima dovela je do toga da ovogodišnji Fest deluje koliko-toliko adekvatno u svojoj programskoj operaciji globalnog skeniranja prošlogodišnje svetske produkcije i selekcionisanju najreprezentativnijih filmskih "primeraka" iz njene baštine. Iako se među opravdano odsutnim ostvarenjima nalaze i neka od najznačajnijih dela čitave protekle decenije, kao što su The Matrix Braće Vehovski, Fight Club Dejvida Finčera, Blade Stivena Noringtona ili La Sindrome di Stendhal Darija Arđenta (kontra Fantomu iz opere istog autora, uvrštenom u ovogodišnji program), Fest 2000. ipak oštrim kontrastom udarnih mejdžor atrakcija i hermetičnijih tzv. arthouse/arthaus projekata uspešno vivisecira recentni filmski trenutak, o čemu svedoče i prikazani filmovi..

Festival je otvorio komercijalni prvak francuske kinematografije Lik Beson tematski i konceptualno najkompleksnijim filmom koji je dosada potpisao, dvoipočasovnim epom o devici iz Lorena - Joan of Arc. Kroz markantnu stripovsku vizuru likova i epohe Beson pokušava da suprotstavi navodno božje posleništvo svoje junakinje sa njenom navodnom šizofrenijom. Ali kako prikazu božjeg posleništva odgovara postupak spontane autoglorifikacije primeren stripu, a prikazu šizofrenije mentalni aparat autora kalibra Alana Kornoa, Beson se guši u spilbergovskom paklu duboke dihotomije između zamišljenog i izrečenog, podteksta i preteksta, drske ideje i nedovoljno drskog načina na koji je ta ideja predstavljena; Go(Kreni) Douga Limana predstavlja konvencionalnu odiseju tarantinovskim predelima oplemenjenu već uznemirujuće istrošenim atributima fragmentarne dramaturgije, manirističke hipertrofije broja likova, poslovične upotrebe reportažnog stila u fingiranom "mejnstrim" ključu, isforsiranim filažom narko-genitalnih gegova i obilnom neo/retro saundtreku, agilnom da sažvaće sve prethodne zamerke u niz afirmativnih odrednica. Zaokret za Limana čiji se debi Swingers kretao u smirenijem, ranolukasovskom stilu.

Next Stop Wonderland (Pusti srce da te vodi) Brada Andersona paradigmatični je eksponent relativno novog žanra, uspostavljen u američkoj nezavisnoj produkciji - dijaloški orijentisane melodrame (formirane u ostvarenjima Richarda Linklatera i Kevina Smitha) koja, u usiljenom cinema verite maniru, kroz pakao introspektivne psihoanalize, kvazistudiozno pretresa precenjeni problem otuđenja u modernom zapadnom svetu - celuloidna metastaza gde patetika postaje sredstvo a ne rezultat.

The Limey (Englez), Stivena Soderberga je, poput prethodnog filma ovog autora Out of Sight, na nivou predloška standardna i čvrsta noir struktura koja u šokantno stupidnom i histeričnom montažnom postupku postaje instrument sopstvene negacije. Time je sadržaj (u ovom slučaju, dakle, noir krimić), čiji je smisao u striktno određenom pristupu formi, obesmišljen razaranjem mogućnosti uspostavljanja ikakve forme, što je izgleda i bio Soderbergov cilj. Od pomešanih rolni teško se dobija film, nažalost, čak i uz pomoć legendarnog Terensa Stempa.

HRONIKA BLUDNOG BANČENJA: Ferdinando e Carolina (Ferdinand i Karolina) veterana Line Vertmiler, hronika bludnog bančenja napuljskog kralja Ferdinanda Prvog, naprosto se, može shvatiti i kao nežna posveta nedavno nastradalom takođe germanskom "kič" umetniku i muzičaru Falku (Falco) poznatom po megahitu Rock me Amadeus. Video-klip za pomenutu pesmu zapravo predstavlja nedostižan vrhunac svega što ovaj film pretenduje da bude, a to ne uspeva zahvaljujući ideji autorke da je treš estetika svako baratanje vulgarnostima neorealističke provenijencije u buržujskom okruženju. Treš-estetika je, zapravo, daleko sofisticiranija. To je znao i Falko.

Buena Vista Social Club (Klub Buena Vista) Vima Vendersa može funkcionisati samo kao eventualna vizuelna podloga za saundtrak koji već odavno cirkuliše ovim prostorima, pod uslovom da je konzumentu imperativ da spoji vizuelni i auditivni ugođaj. Ali, zato postoji MTV koji ne postavlja naratora iznad muzičke matrice, poput Wendersa u ovom korektnom ali apsolutno beznačajnom dokumentarcu.

Stir of Echoes (Odjeci u tami) Dejvida Kepa, inače holivudskog mejnstrim scenariste (Karlitov put, Park iz doba Jure), delo je koje stilsko-formalnu ezoteričnost klasika Nikolasa Rouga Ne gledaj sada inventivno upošljava i narativno disciplinuje u korist nenametljive ali gotovo preapokaliptične vivisekcije nižeklasnih američkih slojeva. Ova adaptacija istoimenog romana o duhovima Ričarda Matesona, svojevremene inspiracije za Isijavanje Stivena Kinga, sporadično postiže formalne vrhunce veskrejvenovskog baratanja odnosa san/java, halucinacija/realnost, kada nije obuzeta romantično spilbergijanskim tretmanom porodice i posebno dece, pogubnim po svaku vrstu socijalnog komentara, jer je već po sebi politički korektan. Kep je sličnu formulu koristio u realističkom ključu u svom manje poznatom rediteljskom debiju The Trigger Effect.

Arlington Road (Sumnjivi susedi) Marka Pelingtona fascinantna je nathičkokovska konstrukcija obogaćena savršeno ukomponovanim elementima stounovske impostacije Mek Gafina i upotrebom paranoje kao narativnog fetiša. Džef Bridžis u ovoj inkarnaciji postaje medijum reanimacije ideala Džejms Stjuarta, čoveka koji je formirao konvencije sindroma žrtvenog jagnjeta na filmu, čime obezbeđuje apsolutnu konsekventnost jednog od najpotresnijih finala ikada viđenih. Scenarista Ehren Kruger se, uz Endrjua Kevina Vokera (Sedam) i Kevina Vilijamsona (Vrisak), svrstava među izolovane slučajeve scenarista-autora. Prvo remek-delo na festivalu, ujedno i ultimativni eksponent teze da samo Amerikanci mogu isfabrikovati najbolji antiamerički pamflet.

IMBECILNI GALIMATIJAS: Garsija Dejana Šoraka, autora lucidne Male pljačke vlaka i Oficira s ružom, poluimbecilni je galimatijas kvazisatiričnih levičarskih ideja koje mogu profunkcionisati jedino u čvrstoj vorholovskoj konstrukciji, a nikako u ultraserioznom niz u kamerno postavljenih, karakterističnih TV situacija. Suviše ozbiljan da bi se shvatio kao kemp, a suviše neozbiljan da bi se shvatio ozbiljno, Šorakov film, uz mnogo dobre volje, ostaje mrtvorođenče na putu do kontakta sa ovdašnjom publikom.

The Straight Story Dejvida Linča prvi je pravi pokušaj etabliranja ovog offstream avanturiste u holivudski artistički svet, (čitaj Paviljon Doroti Čendler). Linč je u svojim ranijim, pretežno makabrističkim ostvarenjima frekventno koristio motoriku sedamdesetogodišnjaka u dramatično usporenom ritmu kretanja svoje kamere, sve u cilju kreiranja vrhunski uznemirujuće atmosfere. U ovom filmu, u svom sedamdesetogodišnjem junaku koji putuje na kosačici širom srednjeg Zapada ka bratovljevoj kolibi Linčov ritam konačno dobija svoju formalnu svrhu, humani cilj koji ga uslovljava i diktira. Van ovakve konstelacije i daleko od Linčovog autentičnog autorskog rukopisa, predložak bi se savršeno mogao uklopiti u okvir novog projekta Mihić/Paskaljević iz lige Zemaljski dani teku, i Tango Argentino.

Little Voice (Anđeoski glas) Marka Hermana predstavlja surovo sižejno prenošenje remek-dela iz enormno lukrativne kulturne baštine crtanog filma Vorner Brosa, crtaća The Singing Frog (Raspevana žaba) genijalnog Čaka Džonsa, u jalovo okruženje novog britanskog socijalnog filma, formiranog na ruševnim ostacima i postulatima čehoslovačke kinematografije. Kontaminacija češke kinematografije se, dakle, sprovodi preko revitalizacije britanskog socijalnog filma, a sve to u narativnoj oblandi Vornerovog crtaća. Čudni su putevi Gospodnji. Ovom filmu čak ni Majkl Kejn ne može pomoći.

The End of The Affair (Kraj jedne ljubavne priče) Nila Džordana, prema autobiografskoj storiji Grejema Grina, intrigantna je simbolistička drama o manifestovanju Gospoda posredstvom molitve neverne žene. Superiornim zanatskim umećem na tragu sporadično ranog Hičkoka a potom ranog Velsa, Džordan predupređuje sve eventualne zamerke na račun ovog filma, u koji je stigao da inkorporira i finalni, frenetični omaž Daglasu Sirku.

B. Monkey (Žena opasnih namera) Majkla Radforda bi u rukama nekog drugog reditelja mogao biti besmislena stilska vežba na tragu šezdesetosmaškog romantizma otelotvorenog u filmu Something Wild (Čudna devojka) Džonatana Demija. Nažalost, u Radfordovim (1984, Il Postino) šakama ovaj predložak se pretvorio u besmislenu stilsku vežbu lišenu bilo kakvih idejno-tematsko-stilskih konotacija, pa čak i onih koje krase Demijev film. Radford čak ne nalazi za shodno ni da se poigra kombinacijom gay i noir ikonografije, što mu se neprestano nameće. On, jednostavno, poslovično odrađuje ovu priču, na tragu Geri Maršalove režije filma Pretty Woman (Zgodna žena), uz prijatan dodatak besmislu u vidu sporadičnog puškaranja i telesnog fetiša magnetične Asie Argento, ćerke italijanskog horor-maestra, Darija.

SUROVO AUTENTIČNO: Bleeder Nikolasa-Vindinga-Refna predstavlja redak, častan izuzetak u domenu ulične kvazirealistične ikonografske potke, koju većina nezavisnih reditelja širom Evrope i SAD koristi kao pokrićE za sopstveni nedostatak koncepta, ideje, svrsishodnosti i talenta. Surovo autentičnim, a elegantnim, osobenim stilom, Danac pripoveda o tragičnoj impostaciji nižih društvenih slojeva koji iz sopstvene, očajne pozicije pribegavaju filmu kao najjeftinijem narkotiku i eskapističkom sredstvu koje se kasnije surovo reflektuje na realnost kada situacija zahteva suočavanje sa stvarnošću.

Ride With The Devil (U sedlu sa đavolom) Anga Lija prvi je mejnstrim projekat koji je najverovatnije finansirala neka desničarska militaristička grupa u SAD. Po fabuli zapanjujuće sličan kultnom treš ostvarenju Chetniks-The Fighting Guerillas (Četnici borbena gerila), ovaj pseudovestern o posledicama građanskog rata izraženim u pojavi secesionističkih grupacija već se može nazvati kao instant-kemp klasikom, zahvaljujući legendarnoj distanciranosti i nezainteresovanosti priznatog tajvanskog reditelja za takav siže. Neizdržljivo. Gde je Volter Hil kada nam je najpotrebniji?

Cube (Kocka) Vinćenca Natalija je konceptualno remek-delo par ekselans, koje postavlja nekoliko ljudi u nadrealistički kompleks sačinjen iz niza različito osvetljenih istovetnih prostorija punih grotesknih zamki. Dramaturška razrada datog sižea ispoljava ništa manje fascinantan tradicionalizam u pomnom, gotovo ritualnom praćenju narativa klasika Džordža Romera Noć živih mrtvaca. Junaci nisu junaci već instrumenti satiričnog ustrojstva, jalove lutke opsednute svojim slabostima, gladni međusobne devastacije, što ih na kraju i očekuje. Razjedajući apsurd guta holivudski mehanizam fabule, baš kao što mrak guta većinu junaka.