Knjige: "Beč, juli 1999"

Ime bagre

"Beč, juli 1999" uvodi nas u sumorni svet populističke histerije, i to one posebno perverzne vrste: one koja ne izvire iz siromaštva i besperspektivnosti, nego upravo iz materijalnog blagostanja

U danima kada celu Evropu potresa skandalozni ulazak radikalno desne, populističke - i bar jednim delom svoje retorike neofašističke - Liberalne stranke Jerga Hajdera u vladajuću koaliciju u Austriji, kod nas se pojavio prevod knjige poznatog bečkog pisca srpskog porekla Mila Dora (Milutina Doroslovca) Beč, juli 1999 (prevod Tomislav Bekić, Književna opština Vršac 1999), svojevrsna antiutopijska anticipacija dolaska na vlast jednog ksenofobnog, rasističkog, autoritarnog Pokreta (kako ga Dor naziva) na vlast u Austriji. Roman je pisan u zimu 1996/97, i odatle ovo naslovno datiranje koje se nekome danas može učiniti čudnim.

Dor svoju priču podnaslovljuje kao "povest" i to je, čini se, mnogo pogodnija - mada prilično neobavezujuća - žanrovska odrednica od izdavačeve tvrdnje da se radi o romanu. Beč, juli 1999 više je duža novela nego roman - ne zbog obima, nego zbog strukture dela. Bilo kako bilo, Beč, juli 1999 uvodi nas u sumorni svet populističke histerije, i to one posebno perverzne vrste: one koja ne izvire iz siromaštva i besperspektivnosti, nego upravo iz materijalnog blagostanja kombinovanog s provincijalnom skučenošću duha i resantimanom jedne propale carevine, traumatično lišene iluzije Veličine. Radi se, naravno, i o delu opštijeg sindroma, svojevrsnog paradoksa uspeha: u uređenim društvima Organizovani Malograđanin je užasno zabrinut da će neko - neki Stranac, Neprijatelj, Drugi - doći i ugroziti mu njegovo malo potrošačko carstvo... Na tome parazitiraju desni populistički pokreti poput Hajderove partije ili Nacionalnog fronta Žan-Mari le Pena, počasnog građanina Zemuna... Dorova Austrija iz ove "povesti" slika je društva kakvo bi nastalo kada bi ovakva ideologija preovladala: populistički Pokret polako i sistematično demontira institucije austrijske Druge republike, demokratske države nastale na razvalinama Hitlerovog poraza, i formira Treću republiku - aluzija na Treći rajh je očigledna - tvorevinu u kojoj je sve podređeno manipulaciji najnižim instinktima mase i paranoičnim fantazmama Udruženih Ćifti, na smrt preplašenih i ugroženih od svega što im je nepoznato (a sve osim vlastitog sitnoburžujskog mikrokosmosa njima je, zapravo, nepoznato). Karl Haselgruber je novi Vođa; mase mu kliču na stadionima, ulice su preplavljene njegovim pristalicama. Ambijent postaje krajnje neugodan, a sve više i opasan za strance, za ideološke neistomišljenike, za sve koji su Drugačiji. Spoljni se svet, pak, zgražava i čudi, ali ne čini ništa konkretno da se nešto promeni: Austrija ipak nije Treći rajh, a Haselgruber nije Hitler; to je isuviše mala zemlja da bi ugrozila evropsku stabilnost, prosperitet i mir, a ko bi se još bavio time šta novi vladari čine vlastitim građanima...

Narator romana je Mladen Rajkov, bečki intelektualac srpskog porekla, koji u Beču živi već pedesetak godina; iako, dakle, čitaoca svi ponuđeni "identifikacioni znaci" vuku ka poistovećivanju naratora i pisca, Milo Dor se koristi klasičnom mistifikacijom "pronađenog rukopisa", "fikcionalizujući" tako svoju povest koja je, zapravo, više esej u narativnoj formi nego tipična, minuciozno razrađena prozna struktura. Na samom kraju knjige, preuzevši od Rajkova ulogu naratora, Dor čak naglašava da Haselgruber nije Jerg Hajder, nego neki "od Hajderovih sledbenika koji njegove često nepromišljeno i olako izgovorene kafanske fraze shvataju doslovno i nastoje da ih oživotvore uz pomoć svojih mnogobrojnih istomišljenika, kako bi bila ustanovljena 'Treća republika' autoritarnog karaktera". Autor, međutim, odmah domeće i indikativnu tvrdnju: "Onaj ko se opisima Rajkova oseća pogođenim, taj se s pravom oseća pogođenim."

Čini se da i autor, i izdavač, i pisac ovog osvrta imaju problema s definisanjem ovog dela: te roman, te povest, te novela, te narativni esej... Možda je, otud, najmanje netačno reći da je Beč, juli 1999 sve to, ali i društveni pamflet par exellence, kada sama reč "pamflet" u ovoj kulturi ne bi bila prokazana zbog mnogodecenijskih zloupotreba... Jer, Milo Dor piše ovu knjižicu u trenutku kada Hajderov populistički pokret počinje svoj ubrzani uspon, svoju vrtoglavu promociju koja ovih dana kulminira gotovo izvesnim ulaskom FPO partije u koalicionu vladu s umerenom desnicom. Vremenski locirajući radnju u neposrednu budućnost, pisac želi da upozori (pre svega domaćeg) čitaoca na blizinu i ozbiljnost opasnosti. Otuda i moto ovog dela, misao sedamnaestovekovnog rabina Manase ben Izraela: "Ono što je jednom bilo stvarno, to večno ostaje moguće." Austrija i Nemačka žive pod posebnim opterećenjem sopstvene istorije, i zato se na svaki uspon populističke i ksenofobne desnice u tim zemljama gleda s nesrazmerno većim podozrenjem; to je, s jedne strane "nepravedno" - jer isti društveni mehanizmi svugde zakonito dovode do sličnih "devijacija" - ali s druge i "normalno", jer holokaust nije bio tek "greška u sistemu", nego sama srž jednog epohalnog organizovanog zločina. Koji je, pak, krenuo upravo iz provincijsko-periferijskih lupetanja o ugroženosti, baš kao što je i Hajder krenuo iz koruške zabiti...

Svi koji poznaju i neke ranije knjige Mila Dora - a dosta ih je prevedeno na srpski - lako će u ovom delu uočiti autorovo odsustvo većih književnih, estetskih ambicija; odsustvo lepršavog stila, duhovitosti (osim u malim, dragocenim tragovima...) i tekstualne zavodljivosti kao da dodatno naglašava piščevu nakanu da ovom knjigom portretira početak jednog mogućeg raspadanja, da u narativnom flešu "ulovi" taj opasni, prelomni trenutak kada jedno društvo kreće na neizvestan put; anticipativni "crnjak" ovde je, dakle, prevashodno u funkciji Dorovog građanskog angažmana (još jedan kompromitovani, kontaminirani pojam!), glas nepristajanja na pasivnost u trenutku kada demokratske civilizacijske vrednosti dolaze pod mogući udar zadriglog neovarvarina. Sve to, pak, knjizi ništa ne oduzima na dignitetu niti, pak, na zavodljivosti. A što se čitaoca sa ovih strana tiče, za njega je negativna utopija Dorovog Beča odavno sumorna stvarnost, samo u lokalnoj, folklornoj, običajima Potkontinenta prilagođenoj varijanti: musavijoj, šlampavijoj, lošije dizajniranoj, ali ništa manje ubitačnoj. Ime bagre je, uostalom, isto na svim jezicima.