Nuspojave |
Vreme broj 474, 5. februar 2000. |
Stub srama U trenutku kada bude javno prepoznat, dojučerašnji Ugledan Građanin svodi se na autentičnu meru sopstvene humane ostvarenosti, na blisko srodstvo s krpom za brisanje poda Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) rešilo je da ubuduće organizuje, svakog poslednjeg ponedeljka u mesecu, originalnu protestnu akciju: novinari će demonstrirati s povezom preko usta (v. fotografiju...), a na stanoviti "stub srama" - nisam bio prisutan na prvoj manifestaciji pa ne znam kako izgleda ta skalamerija - biće stavljena imena onih prekršajnih sudija koje sude i osuđuju novinare i redakcije po glasovitom antiustavnom i antimozgovnom Zakonu o informisanju, tom besmrtnom psihoautoportretu udružene radikalske i julovske pameti. Sve se ovo, pak, odvija na Trgu republike pored spomenika Branislavu Nušiću; mora se priznati da je lokacija ne mož' biti adekvatnija, pošto su i likovi s kojima se ostaci zaklanog srpskog novinarstva bore banuli u stvarnost direktno iz radionice ovog besmrtnog književnog hiperrealiste... Nešto mi govori da bi se oko ovog "stuba srama" moglo dići dosta prašine i kontroverzi; javiće se, bez sumnje, prorežimski ili "neutralni" legalisti da brižno upozore kako nije lepo na taj način izvrgavati javnom ruglu i sramoti ljude koji samo vredno rade svoj posao, korektno slušaju naređenja i verodostojno sprovode globalno unikatne zakone (ta zar su oni jadni krivi što nam je legislativa takva nikakva?), ne bi li tako sebi obezbedili zasluženi staž, topli obrok i markicu za prevoz, a svojoj nedužnoj nejači svetliju budućnost. Ovo dušobrižničko unjkanje i drn-zvrckanje treba odmah odbaciti s najvećim mogućim prezirom: teško je sekirati se za moralni profil i građansko-profesionalni status ljudi koji sami o svom profilu i statusu ne vode računa, a svojim legalnim nepočinstvom neposredno egzistencijalno ugrožavaju stotine i hiljade ljudi. Tim pre što primeri sudija koji izvrdavaju sudelovanje u ovakvim procesima ili koji donose oslobađajuće presude dokazuju da se, naravno, ne mora biti poslušan, odnosno da prisilno sudelovanje u jednoj nepatvorenoj svinjariji uvek ima alternativu... Pod uslovom da čovek nije hronično oboleo od preterane discipline kičme. Ono što je, međutim, najpozitivnije u akciji NUNS-a jeste uvođenje u igru elementa društvene transparentnosti. Ceo štos sa ovakvim nastranim sistemima upravo je u tome da su svi ljudi koji ih opslužuju tek anonimni točkići u mehanizmu, stvorenja bez autonomne volje, pa i bez svesti o vlastitoj ulozi. To je, razume se, u najvećoj meri ponižavajuće i "otuđujuće", ali takođe i prilično bezbedno: na taj način Večiti Malograđanin koji pokorno servisira represiju ili podmazuje njene točkiće ostaje anoniman, lično neodgovoran, neprepoznatljiv. Setite se samo onog zapanjujućeg moralnog idiota Ajhmana: taj je samo činovnički prilježno, bez suvišnih emocija, radio svoj posao koji mu je poverila Država, i nema sumnje da mu do smrti nije bilo jasno zašto se oko svega toga podigla tolika frka, i zašto je on - uboga mastiljara, skromni činovnik bez prave društvene moći - odjednom postao sinonim za vaskoliko zlo... U ovom se kontekstu potez NUNS-a može čitati kao autentični, u najboljem smislu reči anarhoidni akt civilnog otpora: izvući Ćiftu-Na-Dežurstvu na svetlo dana, osloboditi Opslužitelja njegove spasavajuće anonimnosti, ne dati mu da se ušuška u depersonalizujućoj Velikoj Opštosti u kojoj niko nikada nizašta nije odgovoran niti kriv, jer represivni mehanizam tobože funkcioniše sam od sebe kao nekakav morbidni društveni perpetuum mobile, kao neka vanmaterijalna sila vanljudskog porekla na koju se ne može uticati i koja se ne može pobediti, nego se samo treba paziti da joj se ne nađeš na putu. U samoj odrednici "stub srama" ima nečeg namerno arhaičnog, odmaknutog, (auto)ironijskog, čak ludičkog; za ovo su sposobni samo ljudi koji nesumnjivo poseduju svest o vlastitoj društvenoj ulozi. S druge strane, Večiti Malograđanin se ipak neće dati zavarati ovom relativizacijom-u-podtekstu, čak i ako je nekim čudom prepozna. A on zna i zašto: svako izvlačenje iz zaštitničkog i spasonosnog zasenka nonpersonalnosti za njega je ravno, paradoksalno, svojevrsnoj "društvenoj smrti": u trenutku kada bude javno prepoznat i predstavljen kao serviser Sistema, kao mehaničar stroja namenjenog mlevenju "ljudskog materijala", dojučerašnji Ugledan Građanin (dostojanstveni otac, muž i komšija, uredno kravatirani Gospodin Sudija...) svodi se na autentičnu meru sopstvene humane ostvarenosti, dakle negde blizu nule, u blisko srodstvo s krpom za brisanje poda. U tome je, zapravo, ta blagotvorna subverzija koju donosi spomenuta transparentnost; uvek ima nečeg oslobađajućeg, rasterećujućeg i pročišćavajućeg u tome kad brižljivo nameštane krinke neslavno popadaju... Svojevremeno su, u doba velikih zimskih demonstracija, opozicioni aktivisti uspeli da dođu do imena i rasporeda mnogih policijskih batinaša koji su bili zaduženi da maltretiraju i zastrašuju Beograđane; purgativno dejstvo ovog uspeha bilo je nesumnjivo: užasavajuća mračna-sila-bez-lica postala je odjednom deo običnog, ljudskog koordinatnog sistema, a njena mistifikovana emanacija svela se na banalnu njušku našeg Tihog Suseda, tipa iz komšiluka koji je u "društvenom" smislu ranjiv baš koliko i bilo ko drugi. Desilo se to negde na vrhuncu represije, ali i na pragu uspeha tromesečnih demonstracija: "provala" (iznutra, jakako!) u policijske tajne potvrđuje da su i delovi Strukture već bili pokolebani, uplašeni od povratnog efekta sile koju su sami proizveli. Sećam se da sam u definitivni uspeh protesta poverovao tek onda kada su ta imena počela da "cure": ne zato što bi ti ljudi sami po sebi bili značajni - o tome nema ni govora - nego zato što je to bio dokaz kako u Sistemu ipak deluje virus koji će ga pre ili kasnije razoriti. Pod uslovom da mu civilno društvo u tome pomogne. U represivnom sistemu programiranom za preventivno (auto)poništavanje svake "nesistemske" građanske inicijative, Večiti Malograđanin, upregnut u službu perpetuiranja Večito Istog, parazitira na svojoj negovanoj beznačajnosti, razbaškaren u sigurnosti građanskog nepostojanja. To što će neko okačiti njegovo ime na nekakav stub neće, naravno, doprineti njegovom "značaju", ali će ga lišiti privilegije da ubuduće ono što čini čini kao neprepoznatljiv deo amorfne Mašine, bez ikakvih ličnih konsekvenci. Zato ovo što je uradio NUNS (ili Glas javnosti, koji nam slikovito dočarava likove i dela svojih egzekutora) i jeste važan akt oslobađanja građanskog društva: da bi mogao da budeš Građanin, moraš i druge upozoriti na njihova građanska svojstva. Uzaludno je, dakle, bežati od svog imena: ono će te zauvek proganjati, kao podsetnik na sve ono što si činio i bio, i na sve što si mogao biti, samo da si znao da će ono jednom ipak izdajnički izviriti iza ruševne fasade Sistema. Teofil Pančić |