Amerika-Kuba:
Ko je kidnapovao Elijana
Neke je pomorska tragedija malog Kubanca podsetila na Hemingvejevu priču "Starac i more". Samo što su ulogu ajkula preuzeli mediji, političari, familija, emigrantski krugovi...
Elijan Gonzales, trenutno
verovatno najslavniji šestogodišnjak na svetu, za poslednjih nekoliko nedelja bio je u
ovdašnjim medijima češće od Putina, Kola, Baraka, Arafata,Čečenije, Bliskog i
Dalekog istoka, zajedno.
Mališan koga su američke imigracione vlasti pronašle 25. novembra vezanog za "šlauf" (unutrašnju automobilsku gumu) u vodama Atlantika jedini je preživeo tragični pokušaj jedanaestoro Kubanaca da u sklepanom čamcu stignu do 250 kilometara udaljene Floride. Među nesrećnim "balserosima", takozvanim "splavarima", koji su izgubili život u vodama okeana bila je i Elijanova majka Elizabeta. Elijan je odmah postao miljenče medija, ali i američkih i kubanskih političara i politikanata. Neke je najnovija tragična eskapada grupe Kubanaca, koji su platili po 1000 dolara da bi se domogli Amerike, podsetila na Hemingvejevu priču "Starac i more". Samo sada su ulogu ajkula preuzeli mediji, političari, familija, emigrantski krugovi...
Ružna bitka za malog, istraumiranog šestogodišnjaka, koga je preuzela dalja majčina familija, svakodnevno je prva vest u ovdašnjim medijima: pred TV-kamerama Elijan paradira u Diznilendu, Elijan umotan u američku zastavu, Elijan sa brdom igračaka, Elijan dobio kuče, Elijan pošao u školu, Elijan pokazuje znak "V" (victory, pobeda)... Detence izgleda umorno, čak tim ljudima sa kamerama i mikrofonima poručuje: "Ostavite me na miru!"
LEX SPECIALIS: U međuvremenu, za brojne aktiviste vrlo glasne, dobro organizovane i politčki uticajne kubanske emigracije Elijan je postao cause celebre: uz pomoć nekoliko republikanskih senatora oni pokušavaju da obore odluku Federalnih imigracionih vlasti (INS) i ministra pravde Dženet Rino da se mališan vrati ocu, na Kubu, kako to uostalom predviđaju i slovo američkog zakona i međunarodni zakoni. I predsednik SAD Bil Klinton javno je podržao ovu odluku. Međutim, kako rođaci u Majamiju imaju pravo žalbe, rok za eventualni povratak malog Gonzalesa pomeren je za mart.
Nekoliko kongresmena-republikanaca lobira po medijima i Kapitol hilu da se donese novi zakon kojim bi se dečaku dodelilo instant američko državljanstvo. Neki istaknuti kongresmeni (demokrate Maksin Voters, Dajen Fajnštajn, Barbara Li), ali i pravnici iz obe partije, otvoreno se suprotstavljaju ovim organizovanim pokušajima da se mali Kubanac svojevrsnim lex specialisom proglasi za američkog državljanina, kao i da se izvede da "svedoči pred Kongresom".
Ankete pokazuju da i većina Amerikanaca smatra da dete treba vratiti ocu na Kubu. U bitku za malog Elijana umešao se i Stejt dipartment: ukoliko bi Elijan ostao u SAD, oslabiće šanse američke vlade da ubedi druge zemlje da vrate američku decu, više ih je od 1100, koja su, najčešće posle razvoda roditelja, ostala van svoje domovine.
DOGADJANJE NARODA: Posle nedelju dana u SAD, kratkog susreta sa unukom i brojnih susreta sa političarima, Elijanove bake su se vratile na Kubu bez svog unuka. Na američko javno mnjenje ostavile su dobar utisak: u svim prilikama govorile su da ih politika ne interesuje, da ih interesuje njihov unuk, najvažnija im je sreća deteta (el ninja) koje treba da bude sa ocem i porodicom koju voli. Elijanove bake su na ulicama Havane dočekane kao nacionalni heroji; provezle su se u otvorenom "mercedesu", hiljade Kubanaca, najviše dece sa crvenim pionirskim maramama i sa zastavicama, uzvikivalo je parole i ponavljalo reči Fidela Kastra da je "dete-heroja" Elijana, ali i njegovu majku, zapravo kidnapovala "mafija iz Majamija" kojoj pripada i Elijanova dalja familija koja sada ne dozvoljava da se dečak vrati ocu Huanu Migelu Gonzalesu, koji je inače, to se ovde jako naglašava, član Komunističke partije Kube. Kastro je poručio da će Kuba, ako treba, demonstrirati još deset godina, dok SAD ne vrate Elijana. Posle su to demonstranti horski ponavljali na mitinzima.
Havana je spremno dočekala ovu partiju političkog fudbala sa Vašingtonom: na prostranim avenijama i trgovima mnogih gradova došlo je do vešto koreografisanog "događanja naroda": demonstranti nose fotografije malog Elijana slikanog iza žice minijaturnog dvorišta familije Gonzales u Majamiju. Parola je efektna: "Ko to kaže da slavuju treba zlatan kavez?"
Kako god se završila dramatična odiseja malog Gonzalesa, bilo da se vrati na Kubu bilo da ga zadrže u Americi, sasvim je izvesno da će najveću korist izvući Fidel Kastro. Kako na američkoj televiziji reče jedna kubanska učiteljica, za kubansku revoluciju Elijan je dar s neba: "On je živi simbol da deci objasnimo našu ideologiju, naš identitet, naše moralne vrednosti i prednosti nad onima u Majamiju, ali i korumpiranost potrošačkog društva." Čak i najveći kubanski disidenti tvrde da su kubanski emigranti u Americi ovaj put "preigrali": ne može se voditi politička bitka u kojoj je ulog nešto tako lično i univerzalno kao što je ljubav između sina i oca.
Kastrov režim vrlo vešto koristi "rat za Elijana": na oba državna kanala bez komentara se prenosi sve što se sa Elijanom događa u Americi. Kad su Kubanci videli Elijana kako umotan u američku zastavu pokazuje znak "V", mnogi su prokomentarisali: "Šta to rade sa detetom? Dresiraju ga kao majmuna!"
Da je planirao kako da homogenizuje naciju, Kastro ne bi mogao da smisli bolji scenario od sage o Elijanu, ocenjuju dobri poznavaoci kubanskih prilika. U trenutku velikih ekonomskih problema Kubanci su opet jedinstveni: slaba kubanska opozicija stavila se na stranu El Commandata Castra: Elijan pripada ocu! Ili, kako je to slikovito rekao kubanski disident Hektor Palacios: "Elijan je oblak dima, sada od tog oblaka niko ništa drugo ne vidi."
Budućnost el ninja Elijana Gonzalesa sada se odlučuje u američkim sudovima. Ministarstvo pravde traži da sud ne odugovlači sa odlukom: "Elijan se sada našao u centru međunarodne medijske pažnje, što mu ne omogućava da vodi normalan život", kaže se u zvaničnom pismu.
UPOTREBA DETETA: Objektivniji američki mediji ne prećutkuju da je Elijan na Kubi imao vrlo srećnu porodičnu situaciju i pored toga što su mu se roditelji razveli: vrlo mnogo vremena provodio je sa ocem, koji je za izdržavanje deteta davao čak i više para nego što je sud odredio, imao je babe, dede, veliku porodicu, svoju posebnu veliku sobu, igračke... Sve ove detalje brižljivo je na Kubi proverila specijalna komisija američkih imigracionih vlasti. Elijanov otac Huan Miguel Gonzales tvrdi da mu je "mafija iz Majamija nudila milione dolara" samo da Elijan ostane u SAD, ali da je on odbio.
Sramotna politička eksploatacija malog Elijana možda najbolje ilustruje i neke stare američke predrasude i fiksacije: ergo, niko normalan na ovom svetu ne može između SAD i Kube da izabere Kubu. Amerika je najbolja od svih svetova, prema tome, ne treba se obazirati na zakone, osećanja, činjenicu da se radi o šestogodišnjem detetu.
Kori Robin, politikolog sa Bruklin koledža u Njujorku, ironično piše u "Njujork tajmsu" da posle svega što je preživeo mali Elijan treba da ostane u SAD: na kraju krajeva, zar ima bolje zemlje za terapiju od Amerike?! A detetu će očigledno, posle svih trauma koje je doživelo od kada ga je pod svoje uzela familija iz Majamija, biti i te kako potrebna psihoterapija!
Toni Džad, direktor Remarkovog instituta u Njujorku, optužuje komentatore i političare koji su svoju karijeru napravili podržavajući takozvane "tradicionalne vrednosti" i osuđujući mešanje politike u porodični život da sada traže zakonsko opravdanje da se sin ne bi vratio ocu. Oni su ubeđeni da Amerikanci najbolje znaju šta je najbolje za malog Kubanca, iako on ima samo šest godina, pa je dužnost Amerikanaca da mu otvore oči, osiguraju bolji život, čak i ako to ne žele ni dete ni njegova najuža porodica. Ovi komentatori se sada pravdaju: diktator Kastro ne poštuje međunarodne norme ponašanja, pa zašto bismo se mi drugačije ponašali?
"Možemo li zaista da opravdavamo kidnapovanje deteta da bismo ga ideološki zaštitili? Nepojmljivo je da jedina svetska velesila eksploatiše jednu porodičnu tragediju da bi dobila poene u višedecenijskoj bici protiv minijaturnog totalitarnog ostrva. Saga o Elijanu zapravo je svojevrsni podsetnik na sramnu međunarodnu cenu koju plaćamo zbog jednog paranoidnog segmenta u našoj političkoj kulturi.
Još jednom, će se svet slatko zabavljati na račun Amerike."
Da ne bi bilo zabune, Džad naglašava da je Amerika pobedila u hladnom ratu, da je pokazala da je kapitalizam prava stvar. Ali, kaže, superiornost Zapada nikada nije bila u tome što može da pravi lepše i veće igračke.
Suština je da bi Zapad trebalo da bude bolje mesto za život. Kada to zanemarimo, kaže Džad, pa počnemo da uživamo u samozadovoljstvu i erupciji antikomunističkih osećanja, onda se prodajemo vrlo vrlo jeftino.
Ili, da parafraziramo mudrog Adama Mihnjika, od komunista su izgleda gori samo antikomunisti.
Slobodanka Ast
