Ekskluzivno iz Perua

Diši slobodu

Predsednik Fuhimori, za koga mnogi politički protivnici tvrde da kao vladalac nema baš uvek laku ruku prema političkim protivnicima i da voli prilično fleksibilno da tumači ustav, ostavio je za sobom u proteklih deset godina impresivne rezultate u izvlačenju Perua sa ekonomskog dna Latinske Amerike

Kada se autoputem Panamerikana, koji duž obale Pacifika spaja države Južne Amerike, uđe iz Čilea u Peru, prvo na šta se naiđe je upozorenje - "Zabranjeno je podmićivati carinike". U Čileu, trenutno najprosperitetnijoj i najorganizovanijoj zemlji Južne Amerike - u kojoj su nekada desničari u prevratima ubijali levičare a danas im posle izuzetno korektnih i demokratskih izbora uz "abraso" (latinoamerički zagrljaj s prijateljskim tapšanjem po leđima) i iskrene čestitke mirno predaju vlast - takođe je zabranjeno podmićivati carinike, ali na to odavno nikoga nije potrebno podsećati. U Peruu, koji poslednjih godina iz sve snage pokušava da pobegne od mnogih latinoameričkih stereotipa, ono upozorenje o carinicima možda i nije toliko nelogično. Pre samo desetak godina ovu zemlju je vodio, a zatim napustio, predsednik Alan Garsija Perez. Za sobom je ostavio ubogaljenu ekonomiju i politički haos, i pobegao u Pariz gde i danas živi u luksuznom apartmanu. Njegovi naslednici optužili su ga da je sa sobom poneo i nekoliko miliona dolara koje carinici tada nisu registrovali.

Današnji Peru, na čijem je čelu od 1990. godine sin japanskog emigranta Alberto Fuhimori, ima sve manje sličnosti sa onim iz vremena predsednika Garsije. U periodu od 1980. do ranih devedesetih politički život ove zemlje obeležila je pre svega maoistička grupa Sendero Luminiso (Shininig Path) koja je vodila permanentnu terorističku kampanju protiv vlasti. U tih desetak godina u raznim terorističkim akcijama i obračunima ubijeno je čak 23.000 ljudi. Senderisti, povezani sa narko-kartelima, bili su aktivni uglavnom u središnjem delu Perua, ali su njihove akcije često stizale i do glavnog grada Lime i činili je jednom od najnestabilnijih, i po život najrizičnijih latinoameričkih prestonica. Iz tog doba, kada su otmice i likvidacije bile svakodnevna pojava, ostala je i praksa da imućniji slojevi stanovništva koriste za obezbeđenje svoju privatnu policiju koja danonoćno, s automatima, dežura ispred kuća s visokim zidovima, šiljcima i strujom. Otprilke kao sada na Dedinju. Iako je Lima danas sasvim normalan i pristojan grad, iz doba kada su senderisti harali ostala je takođe i tržišno-bezbednosna navika da stanovi u novogradnji staju bar 20 odsto više ukoliko kupac, sigurnosti radi, želi da živi što dalje od prizemlja ili prvih nekoliko spratova. Stare navike i naoružani čuvari za imućne ostali su i pored toga što jedan od najpopularnijih slogana u Peruu poslednjih godina sugeriše svakom građaninu da "diše slobodu".

POŠTENJE I TEŽAK RAD: Alberto Fuhimori, za koga politički protivnici tvrde da nikada nije ni mogao postati predsednik Perua jer je navodno rođen na brodu van teritorije ove zemlje (Fuhimori naravno tvrdi drugačije), sprema se da u aprilu po treći put postane predsednik. Kada je prvi put izabran za predsednika 1990. protivkandidat mu je bio poznati pisac Mario Vargas Ljosa, koji se tada zalagao za "šok terapiju" kao lek za totalno uništenu ekonomiju Perua. Fuhimori je tada u kampanji izbacio slogan "poštenje i težak rad", koji se Peruancima više dopao, a zatim je zemlju zaista proveo kroz svojevrsnu šok terapiju koju je predlagao Ljosa. Na čelo države stao je kada je inflacija dostizala oko 10.000 odsto godišnje, a spoljni dug iznosio 24 milijardi dolara. Sputan nasleđenom ekonomskom katastrofom, terorizmom, aktivnostima narko-kartela i korupcijom koja je prožimala vrhove države, Fuhimori se u aprilu 1992. odlučio na prilično dramatičan potez. Organizovao je, na neki način, državni udar protiv sebe samog - raspustio je parlament i vladu i od tada na sebe trajno navukao epitet političara sklonog prilično tvrdom načinu vladanja. U junu iste godine njegova policija pohapsila je prvo lidere gerilske grupe Tupak Amaru (MRTA), a koji mesec kasnije i osnivača i lidera Senderista - Abimela Gusmana i čitav vrh ove organizacije. Godinu dana kasnije Fuhimori je promenio i ustav, pre svega u delu koji je predviđao da predsednik može biti biran samo jednom u trajanju od pet godina. Novi ustav predvideo je dva predsednička mandata po pet godina.

Na drugim predsedničkim izborima, 1995. godine, Fuhimorijev protivkandidat bio je bivši generalni sekretar UN-a Perez de Kueljar, ali aktuelni predsednik imao je za sobom već dosta toga što mu je obezbedilo novi mandat: inflacija je pala ispod 20 odsto godišnje, nacionalna moneta sol postala je stabilnija nego ikada ranije, površine zemlje na kojima se ilegalno gajila koka bitno su smanjene, najvećim delom Perua moglo se prvi put bezbedno putovati bez straha od gerilaca. Kada je u julu 1995. po drugi put stao na čelo Perua (prethodno je na izborima ubedljivo potukao De Kueljara i dobio 64 odsto glasova), Fuhimori je u inauguracionom govoru obećao da posle stabilizovanja ekonomije njegov sledeći cilj predstavlja borba protiv siromaštva. Popis iz 1993. pokazao je, naime, da više od 60 odsto stanovništva živi ispod granice siromaštva.

SPORNI POKLON: Pet godina kasnije i dva i po meseca uoči novih predsedničkih izbora koji će se održati 9. aprila 2000, čak 33 odsto Peruanaca, učesnika jedne ankete, kaže da bi opet glasalo za Fuhimorija zato što je popravio položaj siromašnih. Ubedljivo najveći broj potencijalnih glasača (74 odsto) tvrdi da će glasati za njega jer je uništio terorizam i zemlji doneo stabilnost. Sve to, naravno, ne znači da je broj ljudi koji su pobegli od granice siromaštva u poslednjih nekoliko godina mnogo uvećan. Čim se napusti centar Lime, u kome se mnoge svetske banke, hotelijeri i razni investitori bore za slobodni prostor kako bi podigli svoje poslovne zgrade, naiđe se na prizore neverovatne bede. Ogroman broj ljudi, pogotovo u uskom pojasu duž Pacifika, i dalje živi u kućama bez krova i bez previše nade da će njihova deca uskoro preskočiti socijalni status u kome se trenutno nalaze.

Iako već punu deceniju drži predsedničku fotelju, Alberto Fuhimori ne priznaje ustavne limite i želi da dovrši započeti posao. Poslednjeg dana prošle godine državna izborna komisija (JNE) procenila je kako dosadašnji predsednik ima pravo da se još jednom pojavi na predsedničkim izborima. Odbijajući žalbu 16 opozicionih političara i stranaka, izborna komisija je zaključila kako se prvi Fuhimorijev mandat na osnovu starog peruanskog ustava jednostavno ne računa. "Za građane Perua ovo je najgori poklon na ulasku u novi milenijum", prokomentarisao je takvu odluku Alehandro Toledo, jedan od trojice predsedničkih kandidata sa inače simboličnim izgledima na pobedu. I preostala dvojica Fuhimorijevih oponenata, gradonačelnik Lime Alberto Andrade i lider pokreta "Nacionalna solidarnost" Luis Kastaneda, takođe se pozivaju na neustavnost kandidature aktuelnog predsednika Perua. Jedno nedavno novinsko ispitivanje javnog mnjenja pokazalo je, međutim, kako čak 48 odsto ispitanika veruje da se Fuhimori, ako pobedi u aprilu ove godine, neće zaustaviti ni 2005, već da će ponovo naći neku ustavnu mogućnost za novu kandidaturu. Sam Fuhimori je na početku nove predsedničke kampanje, koja ide pod sloganom "Peru, država sa budućnošću", objasnio kako želi da učvrsti ekonomske reforme koje je pokrenuo u 25-milionskoj zemlji i nastavi žestoku borbu protiv ostataka pobunjenika.

SLIČNOSTI I RAZLIKE: Nekome ko se sa ovih prostora zatekne u Peruu može se inače na prvi pogled učiniti kako politički život ove zemlje ima određene sličnosti sa onim u SRJ. (Danas čak neuporedivo više nego pre dvadesetak godina kada su Peruanci, oduševljeni idejom samoupravljanja, pokušali da ga zapate ispod Anda.) U svetu je, naime, malo lidera, poput Fuhimorija i Miloševića, koji su na vlasti punih deset godina i ne nameravaju da od toga odustanu. Vlast u Limi nije baš na najboljem glasu u izveštajima mnogih međunarodnih organizacija u kojima se govori o kršenju ljudskih prava i slobodi štampe. Peruanska opozicija takođe bezuspešno pokušava da se ujedini i stane iza jedne liste protiv vlasti. Tamošnja tajna policija takođe je prilično moćna kao i ovdašnja, što se doduše pravda potrebom kontrolisanja gerile. I u Peruu, baš kao i ovde, mali broj ljudi raspolaže ogromnim bogatstvom dok većina živi prilično teško. Razlika je u tome što je u ovoj zemlji to posledica ekonomskog nasleđa i traje decenijama, dok se u SRJ naglo bogaćanje i siromašenje zbiva u nekoliko poslednjih godina.

Već na drugi pogled shvati se da Peru, kome smo nekada bili samoupravljački uzor (za razliku od Beograda tamo i dalje ima ulica i škola sa Titovim imenom), ide danas u sasvim drugom pravcu. Predsednik Fuhimori, za koga mnogi politički protivnici tvrde da kao vladalac nema baš uvek laku ruku prema političkim protivnicima i da voli prilično fleksibilno da tumači ustav, ostavio je za sobom u proteklih deset godina impresivne rezultate u izvlačenju Perua sa ekonomskog dna Latinske Amerike. Zemlju je oslobodio političkog haosa, vratio u međunarodnu zajednicu, otvorio vrata stranom kapitalu, završio prošlu godinu sa inflacijom manjom od pet odsto, pokazao makar ambiciju da se uhvati u koštac sa siromaštvom.

Povrh svega, umeo je svojevremeno da se odupre i političkim ambicijama sopstvene supruge, koja je u jednom trenutku poželela čak da bude i predsednički kandidat. Na kraju je morala da se iseli iz predsedničke palate.