Žene XX veka (2)

Anna Magnani

Nezakonito dete Egipćanina i Italijanke, bračna prekršiteljica u životu (jedan poništeni brak, vanbračna veza sa režiserom Rossellinijem) i nesrećna majka paralizovanog deteta, na filmskom ekranu je otelotvorila ikonu koja se iz masovne kulture posle II svetskog rata gotovo izgubila: stvarnu ženu, evropsku ženu, sve što američka pin-up ikona nije mogla biti. Surferi na internetu danas nalaze Annu Magnani (1908-1973) na neočekivanim mestima - na stranicama sa golim filmskim zvezdama. Njena seksualnost, tako izvan stereotipa, očito još uvek deluje

Anna Magnani započela je konvencionalnu filmsku karijeru pre II svetskog rata. Tek 1945, u programskom filmu italijanskog neorealizma Rim, otvoren grad u režiji Roberta Rossellinija, eksplodirao je na ekranu njen neobuzdani talenat, i njena sposobnost da igra kao da nema nikakvog školskog glumačkog iskustva - koje je i te kako imala. Prirodna, ne posebno mlada, ne naročito lepa, sa podočnjacima, u crnini ili u crnome kombinezonu, ona je oličavala sredozemnu paćenicu. U ovome filmu, nesreće se gomilaju - udovica sa decom, trudna, i konačno žrtva nemačkog nasilja. I u svemu tome, neskrivena opojnost tela i želja za životom. Za Amerikance je ova neulepšana i šokantna evropska stvarnost bila dobrodošlo osveženje od lakiranih filmskih snova. Za Evropejce Anna je značila pobedu života, svakodnevice i otpora, pojava koje su za vreme rata dobile status utopije. Uz to, bila je potpuna suprotnost fašističkom idealu lepote i ženskog ponašanja, otelotvorenje "niže rase" koja je prkosno preživela. Likovi koje je tumačila po pravilu su bile siromašne gradske žene ili seljanke koje se tek snalaze u gradu, neobrazovane, neprivilegovane, ali nikako ne ponizne ili ponižene. Naprotiv, one se nisu prepuštale sudbini i, kada nisu skakale u oči, svađale su se i vikale sa neuništivom mediteranskom energijom. Anna Magnani je oživela ženu-buntovnicu koja u zaštiti svog integriteta ili života svoje dece ne preza ni od čega. Njena pobuna je spontana, nepredvidiva, često sasvim naivna i beznadežna, ali zbog toga njen glas nije nimalo tiši. Njeno šaputanje je muškarac doživljavao kao najveću nagradu. Neodoljivi utisak autentičnosti nije skrivao na ekranu prisustvo pravoga tela, bez šminke i frizure, sa odećom koja može biti pocepana, sa srozanim čarapama, smaknutim bretelama, tela koje odaje prirodne mirise, i koje privlači time što je nesavršeno ali jedinstveno. Vitalnost koja je zapahnula publiku željnu nade ali ne i zaslepljivanja donela joj je nagradu na Venecijanskom festivalu već 1947, za film Poštovana Angelina.

SVAČIJI LIK: Rossellinijev film Rim, otvoren grad u inostranstvu je imao neuporedivo više uspeha nego kod kuće, a sa njim i Anna Magnani. Uskoro je Rossellini nastavio da istražuje neorealističku poetiku sa drugom glumicom, Ingrid Bergman, kojoj je ova veza gotovo uništila karijeru u USA, ali kult Anne Magnani više nije zavisio od ovoga režisera. U zadnjem filmu koji su radili zajedno, Ljubav (1948), Anna je igrala seljanku koja veruje da je njeno nerođeno dete Hrist. Ne treba posebno naglašavati da je ovom ulogom izazvala skandal, ni prvi ni poslednji u svojoj karijeri. Da izraz "narodni" nije tako često zloupotrebljavan, mogli bismo ga upotrebiti da opišemo ženske likove koje je Anna Magnani igrala i tajnu njene popularnosti, podjednako na obe strane već podeljenog sveta, na Istoku i na Zapadu. Nesumnjivo deo kulture italijanske levice, Anna Magnani je podjednako mogla da bude uklopljena u socrealistički model i u potrošački američki, kao srećna dopuna vezi sa realnošću.

Teško je i zamisliti nešto što je više "italijanski" od Anne Magnani. Pa ipak, već je 1952. francuski režiser Renoir napravio film Zlatna kočija, sa ulogom posebno pisanom za nju. Tennessee Williams je za nju napisao dramu Tetovirana ruža, koju nije mogla odigrati na Brodveju ali ju je odigrala na filmu (1955), i za nju dobila Oskara. Kombinacija svakodnevnog, narodskog i očigledne naklonosti intelektualaca prema ovakvim ulogama i prema glumici koja ih je igrala ukazuje na izuzetnost značenja koje je stvorila. Kakva je, dakle, ženska ikona koju obožavaju najšire mase i međunarodna intelektualna elita, a pri tome muškarci i žene podjednako?

IZVESNA ČEŽNJA: Likovi žena koje je igrala Anna Magnani stupaju u svet bez predrasuda, zbog čega ih svet često kažnjava. One se ne protive pravilima zato što o njima razmišljaju već su sa njima u sukobu zato što slede svoje želje. Njihova ljubav je potpuna, čak i ako je bez ikakvog izgleda, zabranjena i opasna: one uzimaju pravo da vole, i nijedno ih društveno pravilo u tome ne može sprečiti. Isti je slučaj i sa materinstvom. Apsolutno i skoro animalno, ovakvo materinstvo je takođe pretnja za malograđanski moral. Dve osnovne ženske uloge podnošljive za patrijarhalno društvo, supruge/ljubavnice i majke, ovakvim su likovima subvertirane. Sa druge strane, seksualnost koju je iskazivala Anna Magnani imala je neslućene dubine. Nijedan bikini na savršenom telu nije mogao delovati uzbudljivije od njene noge u crnoj čarapi, od slučajnog otkrivanja ramena ili samo pokreta glave, sa cigaretom u ustima, kojim je zabacivala svoju uvek neurednu kosu. Gledalac je imao utisak da seks, kao i rad, kao uostalom i ljubomoru, uzima ozbiljno, da se predaje potpuno, i da zahteva potpunu predanost. Ne možemo ne primetiti izvesnu utopijsku čežnju Zapada i Severa u konstrukciji ovakvoga lika tople, spontane i nepokorne Južnjakinje. Uostalom, Annu Magnani su sledile cele generacije zanosnih italijanskih lepotica - i dobrih glumica (Silvana Mangano, Gina Lollobrigida, Sophia Loren, Claudia Cardinale). U poređenju sa tim ikonama bujne ženstvenosti, Anna Magnani deluje sasvim skromno. No seksualna energija kojom ona zrači nadomešta nedostatke oblina, i još jedanput pokazuje da zavodljivost nije predvidiva i da, kada se otme stereotipima, može računati na dugovečnost. A da mera u njenome slučaju sigurno nije bila predvidljiva, pokazuje primer filma Mama Roma, prvoga velikog filma Piera Paola Pazolinija (1962), u kojem je odigrala prostitutku koja se bori za svoga sina. Evropski kritičari našli su da je film na granici opscenosti, a u Americi je bio zabranjen pune trideset i tri godine. Kada pomislimo da je Anna Magnani u tome filmu igrala sa svojih pedeset i nešto godina, postaje jasno da je reč o sasvim posebnom ženskom magnetizmu.

ŽIVO, TOPLO, IZGUŽVANO: Uspeh Anne Magnani je u zapaljivome susretu posleratne želje za realnošću i istinom i posleratnog sna o novoj ženi, oslobođenoj od mode, pravila lepote i malograđanske urednosti. No nova i pomalo divlja žena prevazišla je okvire fantazme i delovala za sebe, oblikujući novi posleratni mentalitet onih grupa koje se nisu mogle površno zadovoljiti pobedom u ratu: radnika i intelektualaca. I jedni i drugi, nezadovoljni razvojem posleratnoga sveta, dočekali su ovaj ženski energetski šok kao simbol svog idejnog poslanstva. Kako nisu imali posebnih problema sa ženskim pravima - bar ne na ženske ikone kao moćno oružje delovanja u masovnoj kulturi.

Figura Anne Magnani, mediteranske žene u crnom, povezana je s antropološkim fenomenom posebnog ženskog odnosa prema smrti i životu. Smrt žene u crnom u Rossellinijevom filmu tako je završna optužba protiv rata, ultimativna slika nepravde i kršenja najvećeg tabua mediteranskih kultura. Ta slika je nepovratno odredila ikonološki status Anne Magnani. Posle nje, i modni koncept "male crne haljine" ostaje zauvek vezan za nešto živo, toplo, izgužvano, prisno: uspomena na telo umesto njegovog pokrivanja.

Poslednju ulogu odigrala je u Fellinijevom filmu Roma 1972. Igrala je sebe. Godinu dana docnije njen pogreb je postao masovna manifestacija, poslednje svedočanstvo o širini njene popularnosti.