Zona sumraka

Vreme broj 474, 5. februar 2000.

Voz za Havaje

Jeste li ugasili peć, proverili vrata frižidera, spustili roletne, poravnali kvrgave ringle, isključili bojler?...

Nećete ni primetiti, a vaše brojilo pokazaće da ste potrošili hiljadu kilovat-sati: "Za proizvodnju hiljadu kilovat-sati električne energije potrebno je hiljadu šesto kilograma uglja. To znači da za prosečnu mesečnu potrošnju kroz žice u Vašem stanu prođe količina uglja koja odgovara težini jednog dobro uhranjenog bika." Aha! Svoju kuću niste doživljavali kao lavirint kroz koji se probija ogroman bik simentalske pasmine, ali to tako jeste, tako nas u brošuri posvećenoj štednji struje uči "Politika".

Najlakše je misliti na račun i na to da li će struju biti isečena poradi toga što račun nije plaćen. Onaj ko arči kilovate dužan je da zamisli i ugljenokop sa pripadajućim rudarima koji prebacuju normu, i kamiondžiju koji za skromnu nadnicu vozi ugalj kroz vrleti, i june koje radnici PKB-a celu godinu tove ne bi li dostiglo gabarit zbog kojeg će jedva prolaziti kroz tesne kablove i mrežu visokog napona.

Neosvešćeni potrošači ne bi znali da kažu ni koliki bi bio voz koji bi prevezao ugalj potreban srpskim elektranama, ali zato su tu autori brošure: "Kompozicija koja bi prevezla tu količinu uglja bila bi dugačka od Beograda do Havaja. [...] Mreža kojom se struja prenosi do svake kuće u Srbiji dugačka je 140.000 kilometara. To je dužina dovoljna da 3,5 puta opašete zemlju oko polutara."

Građaninu Srbije jeste najveća želja da teretnim vozom ode na Havaje i da žicama dalekovoda opasuje polutar, ali pre nego što ga povedu na uzbudljivo putovanje autori strujnog bukvara vraćaju ga na mikroplan podsećajući ga šta sve može da dobije od jednog tričavog kilovata: može da u ekspres loncu pripremi ručak za četiri osobe umerenog apetita; ko neće da mezeti može da čita (ako može samo da izdrži) četrdeset sati pored noćne lampe snage 25 W, a onaj kome nije do jela ni do kulture može da sedne u svoj električni automobil i da se odveze deset kilometara; ko je rad da se zapere može i to, na raspolaganju mu je trideset litara vode zagrejane na 37 stepeni, taman malo iznad telesne temperature - Srbina koji nema grip; taj isti kilovat omogućuje stotinu sati igranja mini-železnicom, dovoljan je da napravite hiljadu kopija formata A-4, ako samo imate mašinu za kopiranje, a ako ste vlasnik bor-mašine možete izbušiti tri stotine rupa u betonu (što će nam u obnovi i te kako dobro doći). Da ne zaboravimo: jedan kilovat dovoljan je da električni uređaj pomuze deset krava...

U odeljku "Zašto treba štedeti" objašnjeno je da se tako štiti čovekova sredina, štednjom se poboljšava ionako poboljšan spoljnotrgovinski bilans zemlje, produžava se vek domaćim resursima koji doduše nisu mali, nisu mali, triput ratovali, ali koji treba da služe i budućim naraštajima... Najveća želja "Elektrodistibucije" jeste povećanje standarda stanovništva: izdaci za energiju ima da se smanje, stanovništvo mora doći do boljeg života, a "Elektrodistribuciji" kako bude.

Naš najstariji dnevni list objasniće vam da ništa ne troši toliko struje kao grejna tela, pogotovo kad su uključena, i to na na trojku ili peticu. Usled sklonosti našeg čoveka da grejna tela aktivira zimi, kad je mreža ionako opterećena, kao i zbog roletni koje stanovništvo ni noću ne spušta, iz kuća svake noći na ulicu i u dvorišta odlaze kilovati i kilovati - propadaju nam kilometri vožnje električnim automobilom, beže nam bikovi teški tonu i po, migolje nam se rupe neizbušene bor-mašinom...

Iskrivljeni poklopci na šerpama i loncima svakodnevno tlače struju odnoseći dragoceno vreme domaćicama. Ko od nas nije imao rernu čija vrata ne dihtuju? Sve su to poprišta našeg nesvesnog ali svakodnevnog rasipništva, da i ne govorimo o grbavim i iskrivljenim ringlama koje su šamar i estetici i štednji a koje možete videti u svakoj srpskoj kujni: kad na takvu ringlu metnete tiganj čije je dno takođe neravno, na spravljanje kajgane može vam otići čitavo prepodne, pri čemu se nesolidna konstrukcija može svakog trena prevrnuti i spomoću vreloga ulja izazvati opekotine trećeg stepena...

"Pravilno i ekonomično peglate ako počnete sa komadima veša kojima treba niža temperatura."

Tako bukvar kaže. Kad se peglanje završi i pegla isključi iz električne mreže (kroz koju, ne zaboravimo, baulja grlo nagrađeno na Novosadskom sajmu), dno pegle možete priljubiti uz stomak nekome od vaših ukućana ako u tom trenutku ima grčeve...

Pegla guta kilovate dok slažem ono što sam ispeglao, ili dok fajtam ono što ću tek da peglam, i tu ne mogu ništa, ali u domaćinstvima koja imaju više članova nego moje peglanje ne bi smelo biti individualan čin: porodični lanac podrazumevao bi osobu koja samo fajta, drugu koja dodaje veš glavnopeglajućem; treći član obitelji slaže ispeglane stvari, četvrti ih odnosi prema ormaru, ali ne otvara vrata ormara dok sav veš nije ispeglan - zašto da deo toplote ulazi u šifonjer a da iz šifonjera dvadeset puta šikne ustajala hladnoća i vonj naftalina?

Brošura "Uključite se" uči nas i kako da peremo veš: "Mašina za pranje veša treba da pere samo kad je puna. Ponekad možete da preskočite pretpranje i jedno ispiranje, pa ćete tako istim kvalitetom pranja uštedeti energiju, vodu, prašak za pranje i dragoceno vreme." Istovetna je poduka o mašini za sudove: uključuje se samo kad je krcata, i kad su sudovi dobrano prljavi, sušenje posuđa se nipošto ne preporučuje jer će se sudovi i tako kad-tad osušiti...

Što nas navodi i na druge inovacije: grupnim porodičnim tuširanjem izbeglo bi se čekanje na red, lažni stid bio bi pobeđen, ukućani bi se svi zajedno tiskali u kadi i poturali pod tanušan mlaz mlake vode (koja je mnogo zdravija); jedni bi se sapunali, drugi utrljavali šampon u kosu, treći se ispirali... Posle kupanja nema brisanja - pre ili kasnije i peškir traži pranje, možda i peglanje, što vas ubacuje u novi začarani krug potrošnje.

"Politika" nas upozorava i na prekomerno otvaranje vrata firižidera: "Prečesto i predugo otvaranje uređaja za hlađenje izaziva gubitak ohlađenog vazduha i rasipanje energije." Dakle? Kad je nabavljeno sve što ide u frižider, vrata se na komandu kućnog staroste otvaraju, po unapred utvrđenoj koreografiji jedni uzimaju iz frižidera sve što će te sedmice biti pojedeno, drugi najvećom mogućom brzinom ubacuju nove namirnice na upražnjena mesta... Deluje šašavo, ali pomislite koliko je frižidera u igri, koliki su nacionalni gubici dosad nastali samo zato što razni bumbari tokom noći sto puta otvaraju frižider da bi svaki put uzeli krišku sira, parče praške šunke ili sladoled...

Štednja je majka čuvarnosti i brošuru o struji trebalo bi da ima svaki naš građanin. Moj primerak stoji na raspolaganju svima koji mi se obrate: električni automobil mi je u kvaru i jedva čekam da napravim hiljadu kopija. Ako mi se niko ne obrati, odoh da bušim rupe u betonu. Tako mi voza za Havaje.

Ljubomir Živkov

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)