Intervju: Janez Drnovšek

Slovenci ne mrze Srbe

Danas je - posle svih ratova, posle svega što smo učinili jedni drugima - strašan napor ponovo uspostaviti ravnotežu i mirnu koegzistenciju

Janez Drnovšek je političku karijeru počeo kao prvi na slobodnim izborima izabrani predstavnik Slovenije u Predsedništvu SFRJ. Po povratku iz Beograda je izabran za predsednika Liberalne demokratije Slovenije (LDS), najjače političke partije u novonastaloj državi i preuzima vođenje slovenačke vlade. Pripada uskom krugu ličnosti koje možda najbolje personifikuju deceniju uspeha pragmatične politike.

Poliglota, suzdržan prema protivnicima, stereotipima i nacionalizmima, uz brojna lična poznanstva (među kojima su najuticajniji političari današnjice) Drnovšek je u mnogim svetskim prestonicama rado viđen gost. Slovenija je pod njegovim vodstvom iz male, nepoznate enklave izrasla u državu koja kao stalna članica Saveta bezbednosti i mnogih drugih međunarodnih organizacija odlučuje o najvažnijim pitanjima međunarodne politike.

Ekskluzivni razgovor za "Vreme" prvo je pojavljivanje dr Drnovšeka u srpskoj javnosti posle osamostaljenja Slovenije i posvećen je, razumljivo, deceniji loših odnosa između Slovenije i Srbije.

"VREME": Slobodana Miloševića ste upoznali 15. juna 1989. godine. Tom prilikom vam je rekao da je Slovenija u pogledu kosovskog pitanja "otvoreno na strani separatista". Šta ste odgovorili?

DRNOVŠEK: Mi tada nismo podržavali ni otcepljenje, ni nezavisnost Kosova; Slovenija se zalagala da Kosovo zadrži pređašnji status - autonomiju, da ostane autonomna pokrajina u Jugoslaviji, da povrati status koji je Milošević anulirao. Bilo je razlika u pogledima na Kosovo, mada sam u funkciji predsednika Predsedništva pokušavao da uravnotežim različitosti i nesuglasice. Tada su me i u Sloveniji kritikovali što se ne zalažem za radikalniju politiku, kakvu su drugi hteli. Rečju, hteo sam da sklopimo kompromis, da nađemo rešenje, da izbegnemo ratovanja. Ali za to bih morao da imam drugačije sagovornike...

Iz uspomena Bore Jovića saznajemo da Stipe Šuvar, na primer, nije išao na obeležavanje 600-godišnjice Kosovske bitke pošto nije hteo da sluša govor Slobodana Miloševića. Da li vam je danas žao da ste otišli na proslavu?

Kasnije sam mnogo puta razmišljao o tome, posebno zato što sam se našao na udaru kritičara, naročito u Sloveniji. Međutim, i taj put ubrajam u napore da pronađem neko mirno rešenje, da produžim dijalog; smatrao sam da se kosovsko pitanje može razrešiti mirnim putem, ukoliko bi došlo do dogovora da se očuva autonomija. Zato je dolazak na 600-godišnjicu obeležavanja Kosovske bitke bio gest dobre volje prema Srbiji i Kosovu. Nadao sam se da će Srbija odgovoriti na isti način, u smislu pomirenja, traženja izlaza, dijaloga... Činjenica je da smo tada neke stvari ipak rešili, dogovorili smo se da bude pušteno toliko-i-toliko političkih zatvorenika, koji su na Kosovu bili pritvoreni nakon prethodnih demonstracija; bio je to potez u cilju smirenja situacije, što je bio uslov za dalje traganje za političkim rešenjima. Zato mi ni posle distance od deset godina nije žao što sam tada otišao na Kosovo, pokušaj je bio na mestu. Žao mi je što takva politika nije urodila plodom, onako kako sam se nadao.

Navodno je između Slovenije i Srbije postojao načelan dogovor da "Slovenija može da napusti SFRJ". Milošević je to obećao Kučanu na poslednjem zajedničkom sastanku, održanom na Brdu kod Kranja. Jeste li i Vi dobili slične garancije?

Nešto slično je Milošević rekao i meni - da ne vidi zašto bi Slovenija bila problem. U zadnjoj fazi je ionako sve bilo jasno - davao nam je jasne signale da mu Slovenija, ukoliko ostane u Federaciji, samo smeta u ostvarenju nameravanog koncepta. Za njega slovenačka očekivanja nisu bila nikakvo iznenađenje, problem je bila Hrvatska. U Sloveniji nije bilo srpske manjine, kao u Hrvatskoj. Slovenija uopšte nije bila problem.

Bilo je komentara da je jednostrano otcepljenje Slovenije toliko ubrzalo događaje da se rat više nije mogao izbeći. Možda bi sve bilo drugačije da je uspelo dogovoreno (i u saveznoj skupštini potvrđeno) osamostaljenje Slovenije, što je bio politički pravac za koji ste se zalagali?

Dugo smo pregovarali, posebno u vreme mog delovanja u Predsedništvu; sve napore smo uložili u traženje mirnog raspleta jugoslovenske krize. Kada je Slovenija na plebiscitu decembra 1990. godine proglasila samostalnost, predložili smo šestomesečni rok za pregovore o mirnom razlazu. I zaista smo tih šest meseci intenzivno iskoristili, sastanci između članova Predsedništva i predsednika republika su se samo nizali. Bilo je trenutaka kada se činilo da smo veoma blizu cilja, na stolu su bile različite varijante, od asimetrične federacije, konfederacije, do ostalih predloga koji su bili u igri. Na kraju nije bilo ništa. Slovenija je, kada je shvatila da su pregovori jalovi, odlučila da preseče stvar i proglasi nezavisnost, na šta je usledila intervencija Jugoslovenske narodne armije i nekih saveznih organa (SSUP, carina). Za mene je to bila prekretnica, znak da su pregovori doživeli slom, završili se ratom. Odluka da se krene u rat jeste teška greška odgovornih u Beogradu; rat jeste bio kratak, ali u simboličnom, psihološkom smislu to je bila tačka kada se iz pregovora, iz demokratskog dijaloga otišlo u rat. Usledio je rat u Hrvatskoj, Bosni, i dalje. Da je režim u Beogradu tada pametnije reagovao, da nije odmah upotrebio vojsku, možda bi proces ipak bio završen isključivo pregovorima. Presudna je greška kada se neko prvi lati oružja. Onda je rat neizbežan. Kada se uvidelo da Sloveniju nisu uplašili tenkovi na ulicama, da neće pokleknuti i da se brani, onda se odustalo; bilo je jasno da bi trebalo ići u ozbiljnije operacije, veći rat, što vrhu u Beogradu nije odgovaralo. Zato je relativno brzo postignut dogovor o prekidu vatre i povlačenju JNA iz Slovenije. Akcija u Sloveniji nije bila zamišljena kao neka "baletska tačka"; pokušali su, nije uspelo, veća akcija im se nije isplatila pošto bi zahtevala mnogo više sredstava i ljudstva...

Nedavno ste poredili slovenačku i srpsku politiku tokom poslednjih deset godina. Kakav je bilans?

Za Srbiju je taj bilans katastrofalan; ako poredim moje političke koncepte i predloge s kraja osamdesetih, danas je jasno da je to bio pravi put. Nacionalistička politika i raspirivanje nacionalnih osećanja vodilo je u ratove, uzrokovalo katastrofu u većem delu Jugoslavije i dovelo Srbiju u krajnje kritičnu situaciju. Ako poredimo Srbiju i Sloveniju, vidimo da je protekla decenija po Srbiju bila pogubna. Strašno mi je žao Srba i same Srbije, imao sam mnogo dodira sa tamošnjim ljudima, i sva moja iskustva su bila krajnje pozitivna; neodgovorna politika je kriva za njihovu nesreću danas, ta politika je vodila u nove i nove konflikte, u ratove. Kada neko počne da govori o Velikoj Srbiji, Velikoj Nemačkoj ili Velikoj Albaniji - sledi rat. Danas više nema nacionalnih država i ne može ih biti, one su stvar prošlosti koja je prepuna ratovanja. Čitava istorija Evrope satkana je od sličnih ratova, nije to samo jugoslovenska specifičnost. Međutim, u Evropi je to stvar prošlosti. I tu je razlika između odgovorne politike i one avanturističke, neodgovorne. Odgovoran, ozbiljan političar neće igrati na nacionalističku kartu. Najjednostavnije je manipulisati nacionalizmom - šta bi bilo kada bih ja u Sloveniji počeo da raspirujem duhove? A za to se uvek može naći žrtva - usmeriš raspoloženje protiv Italijana, ili Austrijanaca, Hrvata... Odgovoran političar, međutim, mora znati da ga takav manevar neće odvesti nikuda, odnosno da će mnoge povući u propast. Nema sumnje da je mnogo teže biti strpljiv i povlačiti umerene poteze, činiti ustupke drugoj strani, odreći se hvalisanja zbog spektakularnih rezultata, ne osetiti polet od oduševljenja mase, smišljati kompromise. Priznajem da mi je bilo mnogo teže, još pre deset godina, da radim upravo tako, ali upravo je to - to. To je razlika.

Jesu li totalno različiti koncepti krivi što su kontakti Slovenije i SRJ nakon mukotrpno obavljenog međusobnog priznanja od tada zamrznuti. MIP SRJ tvrdi da je za zastoj kriva Slovenija, pošto želi isključivo konzularne odnose?

Naša strana je već mnogo puta slala različite inicijative, ali nikada nije bilo pravog odgovora. I sam se pitam u čemu je stvar, zašto je srpska politika toliko antislovenački raspoložena, tako da je svaka naša inicijativa odbačena. Da li su još u pitanju neke prestižne borbe od pre deset godina, ili pak nešto iracionalno? Ne znam. Gledam na to trezveno. Normalizacija međusobnih odnosa potrebna je zbog brojnih praktičnih pitanja; mnogo je ljudi koji bi putovali tamo ili amo, mnogi imaju rođake, prijatelje u jednoj ili drugoj državi, mnogo je životnih problema koje bismo glatko rešili uspostavljanjem normalnih odnosa. Uistinu me čudi da Srbija, odnosno SRJ, čak i sada, kada je, faktički u međunarodnoj izolaciji, i dalje odbija šansu da iskoristi mogućnosti za otvaranje, koju ima, recimo, na strani Slovenije.

Režimski mediji su u srpskom javnom mnenju stvorili utisak da Slovenija želi uspostavljanje diplomatskih odnosa zato da bi "ponovo ekonomski iskorišćavala Srbiju", dok se u svetskoj politici zalaže za sve što je suprotno srpskim interesima. Drži li se teza da Slovenija nije prijatelj Srbiji?

Očito je problem u tome što Slovenija ne želi da potpiše neki sporazum ili deklaraciju u kojoj bi pisalo da je SRJ jedina naslednica nekadašnje SFRJ, što nam je svaki put bilo nuđeno kao uslov za dalje razgovore...

Da Slovenija želi normalizaciju odnosa, nije li mogla da izbegne (poput Austrije, koja je odbila otvaranje vazdušnog koridora) saradnju sa NATO-om tokom bombardovanja SRJ? Dozvola za korišćenje državne teritorije za napad na treću državu jeste, prema dikciji međunarodnog prava, jednaka aktu agresije?

Avioni su, da se razumemo, leteli preko svih država u okruženju. Mi zaista nismo želeli da aktivno učestvujemo u toj akciji i tako smo i rekli predstavnicima NATO-a, što su oni razumeli. Ipak je tu bila međusobna povezanost tokom mnogih decenija. Možemo da razumemo zašto se NATO odlučio na intervenciju, mada nam je sve zajedno izgledalo kao reakcija na celu proteklu deceniju ratovanja, na brojne diplomatske i druge pokušaje koji su u međuvremenu propali. Bila je to reakcija, ne samo zbog Kosova već zbog Srebrenice i svega ostalog. S druge strane strane, Slovenija, naravno, i da je htela nije bila u poziciji da spreči avione NATO-a da lete preko njene teritorije. Zato poziciju Slovenije nikako ne treba razumeti kao akt agresije. Tada smo mislili da će doći do političkog rešenja, da će pretnja bombardovanjem ostati samo pretnja koja se neće ostvariti. Slovenija prema SRJ sa tog aspekta nema ništa drugačiji odnos nego velika većina država u Evropi ili svetu. Smatramo da je srpska politika tokom poslednje decenije bila potpuno pogrešna, naopaka; mi smo imali sasvim drugačiju optiku. Ali smo saosećali sa srpskim narodom i žalili smo sve žrtve. Nikako nismo želeli Srbima takvu sudbinu.

NATO je na Kosovu uveo svojevrstan protektorat. Nasilje je promenilo predznak - sada su žrtve Srbi. Ukoliko nije bilo prihvatljivo srpsko nasilje nad Albancima, je li podnošljivo albansko nasilje nad Srbima, koji su takođe "Kosovari"?

Za kršenje ljudskih prava i nasilje nema opravdanja - kako za jednu, tako ni za drugu stranu. Sumnjam da bi iko u Sloveniji danas rekao da je osveta opravdanje za ono što se danas na Kosovu događa. Ali, rekao bih i da NATO i privremena uprava ulažu ogromne napore da srede stanje i zaustave nasilje.

Nedavno ste u intervjuu za "International Herald Tribune" izjavili da je "legitiman zahtev da se Kosovu prizna nezavisnost". Koliko je legitiman zahtev za otcepljenje Srba iz Federacije BiH, Mađara iz Rumunije, Kurda iz Turske? Ukoliko Albanci na Kosovu osnuju svoju državu, mogu li isto da učine i Srbi u Bosni?

Ta izjava je imala svoj kontekst. Ujedno sam kazao da ne vidim zašto bismo imali Veliku Albaniju, ako nismo imali Veliku Srbiju. Uz takvu logiku ne bismo daleko stigli, i to je razlog što pre deset godina nisam bio pobornik samostalnosti Kosova ili separatizma, već sam smatrao da treba naći neku demokratsku ravnotežu unutar države. Verovao sam da nije rešenje u malim, nacionalnim državama po svaku cenu. Svet ne možemo da podelimo tako da svako dobije zaokruženu nacionalnu državu. To jednostavno ne ide. Zato su nam nasušno potrebne tolerancija, suživot, poštovanje drugoga i drugačijeg... Da ne gradimo politiku na razlikama, ili tako što bismo istorijske nepravde nad jednim narodom danas ispravljali na štetu drugog. Onaj ko vodi takvu politiku neminovno vodi svoj narod u propast.

Ima li izlaza iz konflikata na Balkanu?

Teško je uspostaviti neke normalne odnose kada ljudi jednom počnu međusobno da se tamane; posle toliko mrtvih, toliko žrtava, mnogo je teže nego pre deset godina ponovo uspostaviti tolerantnu politiku, ponuditi kompromise, napustiti retoriku velikih istorijskih ciljeva i zaboraviti obećanja o stvaranju Velike Srbije ili Velike Hrvatske, na primer... Danas je - posle svih ratova, posle svega što smo učinili jedni drugima - strašan napor ponovo uspostaviti ravnotežu i mirnu koegzistenciju. Zato su nužni privremeni, prelazni oblici uspostave normalne vlasti, odnosno međunarodni protektorat, kakav je Bosna i Hercegovina, a sada i Kosovo. Međunarodne snage moraju da pomognu da se situacija smiri, normalizuje, što može da traje pet, deset ili više godina. Posle je moguće govoriti o daljim rešenjima.

Smatrate li da je odlazak Miloševića iz političke arene neophodan da bi se situacija na Balkanu sredila?

Ne govorim o Miloševiću nego o političkom konceptu. Iscrpljenim balkanskim državama i narodima sada bi trebalo vreme i oporavak od ovih ratova. Postepeno treba vraćati međusobno poverenje. Nisu potrebni veliki političari za konfrontacije i za velike istorijske poduhvate. Neophodna je tolerantna politika, politika koja se neće graditi na nacionalnim emocijama i razlikama nego na međusobnoj saradnji. Ne znam je li već sada to moguće.

Da li bi pomoć i podrška opoziciji u Srbiji pomogla demokratizaciju srpskog društva i boljitak u regionu? Imate li ikakve kontakte i šta nameravate da učinite da bi Slovenija zaista postala konstruktivan faktor na Balkanu?

Srpska opozicija će verovatno na predstojećim izborima pokušati da dobije vlast. Mislim da bi joj najviše pomoglo kada bi mediji u Srbiji bili slobodni, odnosno - slobodniji, jer kada vlast kontroliše medije ili većinu medija, tu opozicija nema mnogo šansi da dođe na vlast. Slovenija ne može da se meša u srpsku unutrašnju politiku, iako želimo da i Srbiji konačno krene na bolje, jer je to uslov za stabilnost čitavog regiona.

Da zaključimo - jesu li loši odnosi između zvanične Ljubljane i Beograda dostigli svoje dno? Hoće li biti otopljenja ili ulazimo u drugu deceniju loših odnosa?

Mislim da su odnosi dovoljno dugo loši i toliko nisko da bi poboljšanje moralo da krene. Što se naše strane tiče - to je moguće. Slovenci nikad nisu mrzeli Srbe i vrlo lako bi opet bili prijatelji.

Političku karijeru ste počeli u Beogradu, kao član Predsedništva SFRJ. "Beograd" u Sloveniji, međutim, ne označava samo geografski pojam, već ima pežorativni prizvuk kojim se objedinjuje režim, Miloševićeva politika i Srbija uopšte. Je li i za vas Beograd loša asocijacija?

Ne, meni je period života u Beogradu ostao u dragoj uspomeni, posebno što je većina sećanja na grad i ljude veoma su lepa. Voleo sam da prošetam Kalemegdanom, bilo je prijatnih i vraški dobrih kafana. Tada sam pokušavao da razrešim međunacionalne probleme ali, nažalost, nismo bili naročito uspešni i oni su se potom rastegli na celu deceniju. Kada se danas osvrnem na ono što sam tada činio, na predloge, govore - još uvek smatram da je to bila prava politika. Da je uspela, izbegli bismo mnogo šta, pa čak i rat. I danas bismo svi živeli bolje, bez svih tih velikih žrtava i patnji.

Kada ste poslednji put bili u Beogradu?

Mislim da je to bilo 1991. godine, početkom septembra, na zadnjem sastanku Predsedništva SFRJ u produženom periodu moratorija na slovenačko osamostaljenje. Situacija se već bitno promenila, tenzije su bile velike i jedva sam čekao da sednem u avion i vratim se u Ljubljanu. Događaji su se brzo odvijali i sve su uočljivije bile razlike u pogledima na politiku; sesije su bile već prilično konfliktne i napete.

Reklo bi se da posle njih niste odlazili zajedno na piće?

Na ličnom planu nikada nismo u tolikoj meri pogoršali međusobne odnose da jedan s drugim ne bi razgovarali ili nešto slično. To ne.

Ima li šansi da vas ponovo vidimo u Beogradu?

To je veliko pitanje. Prošlo je mnogo vremena, izgubili smo kontakte... Nadam se da će se stvoriti uslovi da se ponovo vidimo.

Srbija nije želela da očuva SFRJ

U prošlosti ste često sretali Miloševića, sadašnjeg predsednika SRJ. Jesu li njegove transformacije za vas iznenađenje, ili se nešto od toga naziralo još kada ste radili u istoj administraciji?

Privatno je Milošević bio simpatičan i prijatan sagovornik; naši odnosi su bili potpuno korektni. Međutim, čim bismo zaglibili oko nekog ključnog pitanja, recimo - Kosova, tu sa njim više nije bilo razgovora. Kao da si naleteo na zid, bilo je tu neke iracionalnosti, ali i odlučnosti za neki put i politiku od koje nije imao nameru da odustane. Tu i tamo se činilo da menja kurs, međutim, to je bio samo predah, hvatao je zalet da gura dalje, kako je počeo. Njegov politički kredo je sasvim drugačiji od mog. On, recimo, nikada nije bio za kompromise, ja sam bio. Milošević je podsticao nacionalna osećanja, podgrevao veliku srpsku istoriju... Lično cenim srpsku istoriju, ali jedno je prošlost a drugo sadašnjost. Treba izabrati politiku koja vodi u budućnost, a ne vuče u prošlost. Milošević je izabrao svoj put na početku svog uspona 1987. godine. On je svoju politiku pravio na Kosovskom pitanju, na paroli da su Srbi potlačen narod u SFRJ, da premalo odlučuju u Federaciji i da treba uspostaviti drugačije odnose.

Milošević je poput mnogih svojih saputnika prevalio put od zagriženog komunističkog aparatčika preko nacionalnog lidera do optuženog za ratne zločine. Je li ta metamorfoza produkt jasne politike ili borbe za golo održanje na vlasti?

To je njegova politika. Koja je, naravno, u funkciji vlasti. Događaji su u međuvremenu pokazali da je takva politika kratkog daha i da pre ili kasnije vodi u katastrofu. Nije bio samo Milošević takav u bivšoj Jugoslaviji; bili su i drugi. Jer preterani nacionalizam na jednoj strani izaziva istu frustraciju na drugoj. Stavite na dva pola jednaku politiku i političare, i sukob je neizbežan.

Je li Milošević, budući da su brojni Srbi živeli u drugim republikama bivše SFRJ, uopšte imao izbora prilikom raspada države? Kakva je bila alternativa, ukoliko ne bi vodio politiku očuvanja SFRJ?