IZJAVA NEDELJE:
"Bata Tarlaju ubio jedan od napadača"
"Glas javnosti"
(izjava bi nam verovatno promakla da je sama
redakcija "Glasa" nije objavila kao "reč nedelje", 1. marta 2000.)
SINAN SAKIĆ,
pevač koga je kolega Mile Kitić u austrijskom gradiću Bregencu pljunuo a potom i udario
po upljuvanom licu. “TV Novosti” izveštavaju da Sinan nije uspeo da uzvrati ravnom
merom jer su ispred Kitića u taj mah stala dvojica kršnih momaka: “Šta god da se
kaže, nema razloga za tako primitivan gest. Ako je muško što nije izašao napolje da se
pobijemo i da se onda vratimo da pijemo kao ljudi. Ali, on nije smeo da izađe napolje jer
je p... Nije ni sutradan došao u diskoteku ‘Dietikon’ kod Ciriha, gde je ponovo
trebalo da pevamo. Nestao je.”
MIODRAG M. ILIĆ,
poznatiji kao MILE BAS, duhovni otac goropadnog Mileta Kitića (komponovao je za njega
pesme “Kockar”, “Mogao sam biti car”, “Vuk samotnjak” i dr.): “O Kitiću ne
želim uopšte da govorim. Žao mi je što je čovek u koga sam verovao postao loš
građanin. Otkad smo raskinuli saradnju, javio sam mu se samo jednom. I to da mu skrenem
pažnju da me nigde ne pominje. [...] Inače, Kitića pamtim kao jadnog pevača iz
Sarajeva, koga je Sinan doveo kod mene i molio me da mu dam pesme. Došao je tada sav
zarozan, nikakav, a otišao je od mene kao gospodin, pun love, sa teniskim reketom ispod
miške.” (“TV Novosti”)
MOMO KAPOR,
ratni izveštač, slikar, pisac i heteroseksualac: “Prvi put mi se pružila prilika da
ja budem učesnik i reporter iz rata u Iraku. Bio sam gost Sadama Huseina i sa Milićem od
Mačve izlagao slike usred rata u Bagdadu. Video sam ponovo srušene kuće, mitraljeska
gnezda na mom hotelu, dok sam plivao u bazenu ceo grad je bio u uniformama, čule su se
sirene. Kad se dogodio ovaj rat u Bosni bilo je normalno otići. Sad se mirovnjaci čude
kako pisac može da ide u rat. Kako može da ne ide? Nema pisca u našoj čitanci koji
nije bio u nekom ratu. Balkanskom ili već kojem. Oni nisu navijali za rat, uglavnom su ga
se gadili, optuživali, ali su svedočili o njemu. I sad da ne idem u rat koji mi je na
sto kilometara.
[...] Imao sam sve poroke i strasti, uživao u njima. Ne baš sve, nisam se nikada kockao,
nemam tu strast. Ja sam potomak hercegovačkih pečalbara koji moraju da zarade. Nisam bio
sklon ni istom polu. Tajna mog dolaska do nekih lepotica bila je u tome što nisam lep.
Lepi muškarci su već od ranog jutra zaokupljeni, samo se gledaju u ogledalu, pa je
deliti tu lepotu sa nekim veoma teško. Mi koji smo ružni radimo sve živo da se
dopadnemo: gutamo vatru, dubimo na rukama, ponižavamo se, molimo, preklinjemo, postajemo
duhoviti, pravimo karijere, idemo u ratove, samo nekako da bismo osvojili srca za kojima
čeznemo.” (“TV Novosti”)
KONSTANTIN BABIĆ,
kompozitor, o najnovijem ostvarenju Nedeljka Bajića Baje (“Svetski čovek”):
“Daleko od toga da u ovom možemo tražiti nešto od umetnosti, u pravom smislu te
reči. Od toga ovde nema ni traga. Ali opet, svojevrstan je vid umetnosti napraviti ovako
nešto.” (“Sabor”)
ZORAN ĐINĐIĆ,
opetizabrani predsednik Demokratske stranke hrišćanski se postavio prema konkurentu
kojega je porazio: “Vuksanović je sada samo član stranke, kao i svi drugi. To je
rezultat rizika onoga ko se kandiduje za predsednika a ne pobedi – jedno vreme ostaje
bez funkcije. Od njega zavisi kako će to vreme da ispuni – da li nekim aktivnostima
koje će ga vratiti na neku od funkcija ili na neki drugi način. Što se mene tiče, ja
nisam nikada bio osvetoljubiv.” (“Blic”)
BRANKO BULATOVIĆ,
predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije, tužan je zbog nedovoljne samokontrole igrača i
trenera: “Novi problem je nesprotsko ponašanje fudbalskih profesionalaca. Na pojedinim
utakmicama bezazleni prekršaji mogu da prerastu u masovne tuče, zahvaljujući
neopravdanom i nervoznom reagovanju nekih igrača i trenera.” (“Blic”)
Kad je predsednika FSJ na pravdi boga i na osnovu španskih carinskih propisa na aerodromu
spopala španska carina predsednik se ponašao staloženo, kulturno i kooperativno i –
zaplenjeni novac uskoro će uz odbitak sa kojim se FSJ radosno miri biti vraćen: “Nije
prihvaćen naš predlog da budemo oslobođeni odgovornosti za iznošenje novca iz Španije
zarađenog od strane naše reprezentacije. Dobili smo predlog [!] da nam se izrekne
novčana kazna u iznosu od 2000 pezeta, odnosno 1187 dolara, uz pravo na žalbu od 22
dana. Mi smo već odlučili da prihvatimo predlog Generalne direkcije za trezor i
finansijsku politiku Španije i u tom pogledu smo poslali i pismenu odluku, kako bi se
ubrzao proces povraćaja ostatka oduzetog novca. Dakle, zadovoljni smo odlukom.”
(“Borba”)
JOVO TODOROVIĆ,
Ministar osnovnih I srednjih škola, na insinuacije pojedinih medija da ove godine neće
biti mature zbori: “Matura je osnovno srednjoškolsko svedočanstvo, kruna najlepšeg
dela školovanja, ima univerzalnu vrednost”. (Tanjug)
M. RADOŠEVIĆ,
pozorišni kritičar “Politike”: “Puškin u solo pesmama ruskih kompozitora sigurno
je našao svog autentičnog interpretatora u suverenoj, sigurnoj, samopouzdanoj i nadasve
dramskim talentom obdarenoj Jadranki Jovanović.”
UDRUŽENJE KUČA I PRIJATELJA KUČA
oglasilo se upozoravajućim saopštenjem povodom nakane Crnogorskog narodnog pozorišta da
17. marta premijerno izvede komad “Marko Miljanov”, autora Novaka Kilibarde: “Pleme
Kuči je iznedrilo svog duhovnog vođu Marka Miljanova Popovića, koji je svojim potomcima
ostavio amanet o čojstvu i junaštvu. Da preci nisu bili onakvi kakvim ih je on
ovekovječio, pitanje je da li bi[smo] i mi bili danas ono što je bio Marko Miljanov. To
je osnovni razlog i žestok povod da se baš danas Kuči upitaju: kako piscu bez srpske
prepoznatljivosti može da bude stalo do afirmacije dela Marka Miljanova.
Sve i da ima nameru da ga pozlati, Marko Miljanov ne bi dozvolio da to čini Novak
Kilibarda, čovjek koji je srpstvo koristio zarad ličnih interesa i vlastitih političkih
promocija, ne libeći se da postane bilo ko i bilo šta.”
Neće glatko ići ni sa glavnom ulogom kojoj se nada i koju priprema Mihailo Janketić:
“Nije hteo u Medun Marku u pohode, a sada hoće da bude Marko, po pisanju i režiji
sepatističkih umišljenika Novaka Kilibarde i Blagote Erakovića [režiser zabranjene
predstave; up. ur]. To među Kuče i o Kučima neće moći, jer postoji minimum ljudske i
nacionalne časti, koji nećemo dozvoliti nikome da prekorači.”
Udruženi Kuči i prijatelji Kuča naglašavaju da ni vanpozorišne provokacije neće biti
tolerisane: “Upozorenje svi eventualni učesnici treba da shvate kao posljednju molbu i
upozorenje da se okanu inače sve učestalijih provokacija u odnosu na Kuče.”
(“Politika”)
CUNE GOJKOVIĆ,
doajen narodne muzike: “Od 1966. do 1969. godine sam živeo u Americi. Otišao sam u tu
zemlju sasvim slučajno, na jedan poziv. Zaljubio sam se u Ameriku. Bila je zima, pred
Božić. Sve je izgledalo čarobno, raskošno, glamurozno. Ljudi su išli ulicama
opušteni, nasmejani, srećni. Javljali su se jedni drugima sa osmehom, iako se nisu
poznavali. Bio sam toliko zadivljen da sam odmah pozvao suprugu da mi se pridruži, sa
dvoipogodišnjom ćerkom. Njen brat je već tada bio hirurg u Čikagu. Pristala je da sa
detetom dođe. Ubrzo je ostala u drugom stanju. Onda smo čekali da se Katarina rodi, pa
smo čekali da malo poraste i ojača i malo po malo, prođoše tri godine!
[...] U Americi sam pustio bradu. Razlog je bio vrlo jednostavan – nagojio sam se.
Mislio sam, brada će da pokrije podvaljak koji sam ‘zaradio’ jedući “fast fud”,
pokriće i obraze, daće sofisticiraniji izgled mom licu. Ali, to je ovde dobilo drugu
konotaciju – ispadoh glavni četnik! A u Americi su me smatrali komunistom. Grdne sam
muke imao, ali to je moj narod, kakav je, takav je. Predstavljao sam svoj narod i u
najlepšem i u najnacionalističkijem smislu. Prvi put javno zapevao ‘Ko to kaže, ko to
laže Srbija je mala’, ‘Srpsku trubu’, ‘Oj, vojvodo Sinđeliću’... Kako koju
pesmu otpevam, tako me neko prijavi Službi državne bezbednosti pa me onda neko sačeka i
privede na informativni razgovor...” (“Sabor”)
SAVO MILOŠEVIĆ,
fudbaler španskog šampionata i fudbalski reprezentativac Jugoslavije dao je devetnaesti
gol u prvenstvu, ali je između osamnaestog i devetnaestog gola napravio nekih 672 minuta
pauze: “Ova golgeterska pauza nije moj rekord. U Partizanu u deset utakmica nisam dao
gol.” (“Ekspres”)
RATKO KRSMANOVIĆ,
sekretar Direkcije Jugoslovenske levice, na juče održanoj tribini u Andrijevici:
“Crnom Gorom haraju dva velika simbola i zla prošlosti – zelenaštvo i separatizam i
drugo zlo je što je crnogorska aktuelna vlast, rukovođena ličnim interesima, postala
lopovska i profiterska.”
Govoreći o političko-bezbednosnoj i ukupnoj situaciji u Crnoj Gori, Krsmanović je dalje
rekao da “Crna Gora jeste u tradiciji, [mogućno je da treba: tranziciji; up. ur] ali je
tranzitna za oružje, drogu, belo roblje i slično”. (“Borba)
MIS MI,
odnosno Mirjana Vujisić, umetnica: “Volim streljaštvo, pucam iz pištolja ‘valter’
7,65 mm. Mislim da sam sjajan strelac. Nosila sam ga godinama, dok nije izašao ovaj novi
zakon.
Imam dozvolu za pištolj!” (“Ekspres”)
ZORAN BABIĆ,
sekretar direkcije JUL-a za rad u Podgorici: “Vasojevići neće nikad dozvoliti da
između njih i Srbije postoji granica niti će Vasojevići dozvoliti da red zavode
drogirani i retardirani američki marinci”. (“Borba”)
