Vreme broj 479, 11. mart 2000.

Srbija u razbijenom ogledalu

Baba-Marta za okruglim stolom

Ugrožavanje Studija B kao proba odbrojavanja – opozicija je možda dobro uočila da ima posla s režimom znatno smanjene uračunljivosti

Prvaci opozicionih partija su 3. marta u sedištu Demokratskog centra (DC) u Beogradu usvojili i potpisali zajedničku političku platformu. Novinari, ubledeli od čekanja, nestrpljivo su se fokusirali na pitanje da li je i zašto nije postignut sporazum o zajedničkom martovskom mitingu opozicije. Taj miting, najavljen još u januaru, nije upriličen, ali su događaji koji su sledili sami za sebe radili na njegovom sazivanju.

Demokratska omladina prezentirala je video-zapis iz koga se vidi kako grupa batinaša tuče dečaka koji je pokušao da skine jedan režimski plakat. Identifikovana su dva vozila iz kojih na uglu beogradskih ulica Maršala Tolbuhina i Ivana Milutinovića izlaze batinaši, tvrdi se da pripadaju – jednoj državnoj ustanovi.

Pošto su u roku od 24 sata izvršena tri napada na Studio B (vidi tekst u okviru), najviši gradski funkcioneri i opozicioni prvaci skupljaju se u ponedeljak uveče (6. marta) u Studiju B. Gradonačelnik Beograda Vojislav Mihailović potom čita zajedničko opoziciono saopštenje u kome poziva režim da odmah prekine nasilje nad građanima, Studiom B i slobodnim medijima, u suprotnom, kako se izrazio, opozicija će pozvati građane, a odgovornost za posledice biće na režimu Slobodana Miloševića... Više političkih stranaka izdaje oštro saopštenje. Iz svih tekstova provejava poruka da se mora brzo i čvrsto odgovoriti. Informativna služba MUP-a Srbije preko Tanjuga hitno, ne navodeći ni jedan podatak, saopštava javnosti da je to "još jedna zlonamerna i netačna informacija isfabrikovana u ovoj informativnoj kući, u cilju produžavanja medijske kampanje protiv MUP-a Republike Srbije"... Propaganda režima koja govori o "nepostojećoj opoziciji" i "ništarijama", dopunjena je i floskulom "paljevina Rajhstaga", kojom "Borba" zvana "Brčinka" "objašnjava slučaj".

HOĆEMO ISTINU: Za jedno veče oživela je stara formula – sve političke bitke u Srbiji bile su povezane s borbom za slobodu medija ma kako to ko shvatao. Jedan od najčešćih slogana u demonstracijama 9. marta 1991. bio je "Hoćemo istinu!". U leto 1992. vodi se bez većih rezultata borba za važnu kuću "Politika" i za Radio-televiziju Srbije, kada se pokazalo da su novinari verovatno profesija u kojoj je relativno najveći procenat odstranjenih s posla i profesionalno onemogućenih.

Režim se možda zavarava činjenicom da je otpor javnosti bio simboličan, recimo 1995. kada je režim osvojio Studio B i ugrozio nezavisnu "Borbu" (posle čega je nastala nezavisna "Naša Borba" i državna "Borba" zvana "Brčinka"), da masovne reakcije nije bilo u seriji policijskih upada u redakcije u jesen 1998, ni u seriji suđenja novinama tokom 1999. i 2000, pa ni u manifestacijama protiv otimanja beogradskog Radija B92, čija prava redakcija, pod nešto izmenjenim imenom zahvaljujući pomoći Studija B, sada radi pod imenom Radio B2 92.

Režim se obrušava na nezavisne medije tako uporno da to navodi na zaključak da je to bes nemoćnoga. Nastavljaju da primenjuju taj restriktivni zakon o javnom informisanju, donet u poluratnom stanju u jesen 1998, ali kao da shvataju da sudije za prekršaje, makar dobili i ovlašćenja da vešaju, ne mogu da zaustave jedan demokratski pokret koji pulsira i kroz medije. Sada kao da deluju u sprezi poreznici, vlast i kriminalne grupe koje, ohrabrene pogromaškom retorikom vlasti, možda i direktnije inspirisane, praktikuju nasilje. Popis štete – posle fajronta. Za sada, nema više "Naše Borbe", "Dnevnog telegrafa" i "Evropljanina", ugrožena je štamparija "Glas"... To je ipak uzaludan i besmislen posao. Nešto zbog pobede opozicije u gradovima, nešto zbog drugih razloga, mreža nezavisnih i slobodnih medija u Srbiji je ipak impozantna, njihov kvalitet se, korak po korak, u teškim uslovima popravlja. Državni mediji, upregnuti u propagandnu galamu, u grčevitom naporu da sirotinju viškom jarosti mobilišu za izgubljenu stvar, gube uticaj i liče na psovačnice. Sada je već pitanje trenutka kada će se režim preigrati i kada će stvari početi da se lupaju o glavu naručilaca.

LOPTA NA ZEMLJI: Najnoviji atak na Studio B jeste u stvari znak da se vodi teška poziciona bitka za Beograd, i jednog trenutka je izgledalo da je to onaj krčag na dorćolskoj Čukur-česmi. Javnost je počela da se komeša, političari da se uzmuvavaju, telefoni da se usijavaju, počela su da lete protestna pisma i telegrami podrške...

Možda je dobro što se posle nekoliko sati nervoze u utorak 7. marta ipak stalo na loptu. Tokom usaglašavanja opozicione platforme prošle nedelje, moglo se ponešto čuti o razlozima za dugo razmišljanje o oblicima i modalitetima vaninstitucionalnog delovanja opozicije – pominjane su nepovoljne spoljne i unutrašnje okolnosti; manevri NATO-a na Kosovu nikako ne pogoduju političkoj agitaciji za prozapadni politički model u Srbiji; zahtevi za konsolidaciju države ugroženi su povećanjem političke konfrontacije Beograda i Podgorice... Po proceni opozicije poternica za Slobodanom Miloševićem nije davala dobar šlagvort za otvaranje razgovora o mirnoj primopredaji vlasti niti o izbornim uslovima.

Opozicija je možda dobro uočila da ima posla s režimom znatno smanjene uračunljivosti, da je javnost još neodlučna i traumatizovana, i stoga taktički okleva. Neki, kao Nebojša Čović, koji poznaju tehnologiju i psihologiju vladajuće nomenklature, upozoravaju da ne treba upadati u zamku, pošto su vremena vrlo teška i vrlo opasna, pošto su se oni ukopali i ušančili, pošto se građani nalaze između dva rova. Često se čuje da sukobe treba izbeći po svaku cenu.

Neki će reći da je opozicija pokazivala kalkulantsku uzdržanost kad je u pitanju organizovanje masovnog okupljanje, kad je pokušavala da se ta martovska manifestacija (ili protest) ne podudari sa nekom od mnogobrojnih akcija kosovskih Albanaca koje se očekuju u martu, da se ne podudari s manevrima NATO-a, da ne asocira mnogo na "onaj deveti mart" – drugim rečima, da režimu ne da povod da propagandom i nasiljem razjuri i zaplaši ljude. S druge strane, opozicija se možda još zapliće i u tehničkim detaljima (ko će govoriti, kakav je redosled govornika, ko organizuje "koncert") kada lako izbijaju stari nesporazumi i draškaju se liderske sujete. Dva dana kasnije, bila je vest da su se Drašković i Đinđić brzo pojavili na hitnom samitu opozicije u ponedeljak veče u Studiju B, ali i vest da nije prihvaćena ideja da se njih dvojica zajedno pojave u studiju i pola sata pričaju o odbrani medija.

Oprez opozicionih lidera, kad je u pitanju prolećni start, možda je i lično uslovljen – ljudi su od krvi i mesa. Na jednoga je onomad pokušan atentat, drugog sutra izvode pred sud... "Ulog sada više nije sama vlast, bojim se da su u pitanju i glave. Ne bi me čudilo da se u klimaksu kampanje pojave dosijei o nekim opozicionim liderima sa, recimo, podacima o nelegalnim dobijanjem kuća i slično. Ako opozicija ostane udružena, neki lideri će biti ucenjivani", kaže politikolog Zoran Stojiljković (Pres klub, 6. marta).

SUKOB VLASTI: To je samo mali detalj većeg košmara. Politička konfrontacija u Srbiji očito ima više ravni – ona ima oblik sukoba vlasti i opozicije, "istočne" i "zapadne" opcije, autoritarnosti i slobode, no ta konfrontacija, s druge strane gledano, dobija oblik sukoba različitih vlasti – republičkih, savezne i lokalnih. U tom kontekstu, prošlonedeljni napad na Studio B je neka vrsta generalne probe na glavnoj sceni. Probe odbrojavanja.

Režim možda pogrešno tumači činjenicu da je opozicija previše slaba, čim se toliko preračunava i žuri da uzme što više plena – za dve nedelje pokorio je "Večernje novosti" (koje je inače doživljavao kao svoju interesnu sferu) i serijom postupaka ugrozio funkcionisanje Studija B, koji se od marta 1990 smatra vlasništvom opozicije. Na ugrožavanje tako simbolički važne tačke, kakva je Studio B, opozicioni lideri su opet reagovali sa ultimativnom uzdržanošću. Uz sve opomene režimu, najavljeno je da će Gradska skupština možda ipak "prebiti dugove" sa saveznom državom, i to je odložilo "klimaks", trenutak kad će neko reći: "E sad je dosta!", i kada će se krenuti u političku završnicu.

Igra raspoloženja je složena, ankete jedna za drugom pokazuju veliko nezadovoljstvo svim institucijama, veliku sklonost ka promenama čak i uz pominjanje nasilnih sredstava (ali bez mene), a malu sklonost ka demonstriranju, rastu proopozicionog raspoloženja, sumnje u vođe, značajnoj izbornoj neodlučnosti, pritisku na opoziciju da se drži zajedno... Ako ne vara oko staroga lovca, ispod te slike zbunjene javnosti, koja šepavo izlazi iz prve posleratne zime, izgleda da opet stoji onaj stari grafit, viđen na Filozofskom fakultetu 1992, na kome je citirano Didroovo pismo Luju XIV: "Ti sediš na vulkanu... Metež je neizbežan!"

Loše će biti ako počne s metežom, jer izlaz se može naći samo u komplikovanim formulama, za koje je potrebna odmerenost i fleksibilnost.

Opozicija je, reklo bi se, sada ozbiljnija nego ranije u planiranju te završnice, pa i onoga što bi posle nje moglo da dođe. Predstavnici vodećih opozicionih stranaka potpisali su 3. marta 2000. "Platformu o budućoj Srbiji nakon promene vlasti i pobede opozicije". Nije rečeno, ali iz teksta te platforme zapravo proizilazi da opozicija naredne izbore definiše kao izbore za ustavotvornu skupštinu kojom bi se uspostavila parlamentarna demokratija. Dva pitanja se čine naročito osetljivim – jedno se odnosi na viđenje Srbije kao regionalne države, a drugo na odnose u federaciji.

REGIONALIZACIJA: Što se Srbije tiče, ponuđeno je regionalističko rešenje, u znatnoj meri različito od ustava 1990, koji je redukovao sadržaj postojećih autonomija, jačao institucije centralne vlasti i predsednički sistem, akcenat stavljao na jedinstvenu Srbiju od Dragaša do Horgoša itd. Da model nije izdržao probu vremena svedoči baš ta floskula – Dragaš je sada na teritoriji pod međunarodnim protektoratom. Model se pokazao nefunkcionalnim i dolazi mu kraj. Predsednik koji personalizuje državu sada je smetnja opstanku države i izbor se polako svodi na pitanje " Milošević ili Srbija ".

Na nivou Srbije regionalni koncept uređenja države se sudarao na jednoj strani sa pomenutim zamahom centralizacije, ojačalim posle 1988, a s druge strane sa postojanjem autonomnih pokrajina s njihovim stečenim pravima, sa pretenzijama kosovskih Albanaca da naprave nacionalnu državu, pa i sa nastavkom tzv državotvornog amoka u tragovima čak i kod raznih autonomaša. Od političkih partija model regionalne države najupornije je zagovarala Nova Demokratija, mada su i druge govorile o autonomiji novčanika (SPO, DS itd.) Zbog tih okolnosti, od viđenja Srbije kao "regionalne države sa snažnom lokalnom samoupravom, i u skladu sa savremenom evropskom praksom", u opozicionoj platformi došlo se do formulacije koja govori da će Srbija biti "ustrojena kao demokratska i decentralizovana država, sa snažnom lokalnom i regionalnom samoupravom (na primer, Sandžak, odnosno Raška oblast). Tri subjekta tog budućeg regionalizma posebno su pomenuta, izraženo je "uvažavanje istorijski formiranih vidova autonomije, Vojvodine i Kosova i Metohije", i izašlo se u susret autonomističkim težnjama. Neku vrstu političke artikulacije dobijaju i oni slabiji i nejasniji anticentralistički pritisci, kao što je onaj koji se oseća preko gradske uprave Beograda, u izjavama o tome da je republika gradove lišila sredstava za normalno funkcionisanje. Taj regionalni motiv izbijao je ponekad u skupštinskim glasanjima – dešavalo se da neki poslanici vladajuće stranke glasaju protiv vladinog predloga... Ranije pokušaje da se razmišlja o Srbiji kao regionalnoj državi, režim je satanizovao kao "pokušaj rasparčavanja Srbije", što se sada ponavlja na državnoj TV.

U novije vreme o regionalnoj državi počinju da govore i partije i intelektualci nacionalne (nacionalno-građanske) orijentacije. Veća grupa beogradskih ustavnih pravnika, okupljenih oko akademika Miodraga Jovičića, već nekoliko godina približavaju se ideji regionalne države, tražeći u njoj rešenje za problem Srbije i njene etničke složenosti, pa i za probleme jugoslovenske federacije. Slobodan Samardžić, iz Instituta za evropske studije, pominjao je slučaj Bavarske koja je kroz vekove kao kneževina bila nezavisna država, pa je u ušla u Nemačku kada se ova ujedinila, nastavila svoju egzistenciju kao federalna jedinica od 1949. godine"; ona se u svom pokrajinskom ustavu zove Freistaat Bayern i ima neke državne insignije... Što se federacije tiče, Crnogorci su na svako započinjanje razgovora u tom kontekstu po pravilu reagovali uvređeno.

IMA LI FEDERACIJE: U svojoj platformi koja ima pet tačaka opozicija ističe da bi odnosi Srbije i Crne Gore trebalo da budu definisani prema volji naroda u obe federalne jedinice. U predlogu koji je podneo Vojislav Koštunica, a koji je očito poslužio kao osnova za dogovor, bilo je sugerisano da se odnosi Srbije i Crne Gore, prema volji naroda u obema federalnim jedinicama, redefinišu na načelima federalizma. To bi impliciralo da na saveznom nivou, pored reprezenta jednakopravnosti federalnih jedinica, postoji i veće građana, to jest da važi princip opšteg jednakog prava glasa. Redigovani tekst taj detalj zaobilazi, što na prvi pogled znači da se ne prejudicira tok pregovora o odnosima Srbije i Crne Gore. Na drugi pogled indirektno se pokazuje da srpska opozicija još nije sasvim usaglasila odnose sa Đukanovićevim DPS-om, bar u pogledu eventualnog izlaska ove partije na savezne izbore. Od zvanične Podgorice nije dolazio jasan signal da li je uopšte moguće održati federalne izbore. To da li ima ili nema saveznih izbora, bitno određuje čitav izborni paket. Za rešenje ove jednačine potrebno je dosta vremena, živaca i fleksibilnosti. Režim, koji funkcioniše u vakuumu nedovršene države to ne namerava da omogući, već svoju nervozu preliva u proizvodnju sukoba, pogroma, misterija, afekata i besa. Zbog toga su, u stvari, prošlog ponedeljka razbijene dve glave na Torlaku. U interesu javnosti, mira i razložnosti moraće ipak na to da se kaže samo jedna reč. Dosta!

Milan Milošević

Stop nasilju

Direktori i glavni urednici najvećih privatnih i nezavisnih medija u Srbiji prihvatili su predlog NUNS-a da do daljeg ti mediji ne izveštavaju sa konferencija SRS-a za novinare, ne prenose saopštenja te stranke, kao ni izjave njenih funkcionera. Ova odluka izraz je našeg protesta zbog pretnji lidera SRS-a Vojislava Šešelja hapšenjem i likvidacijom novinara. Zahtevamo da država, primenjujući zakon, spreči izazivanje nasilja, širenje mržnje i svake vrste netrpeljivosti. Pozivamo i druge medije da nam se pridruže. Saopštenje su potpisali: NUNS, "Blic", Beta, B2-92, "Danas", Studio B, Fonet, "Glas javnosti", Radio Indeks, TV Mreža, NIN, TV produkcija VIN, "Vreme", "Republika".

U bojkot SRS-a uključili su se podgorička "Pobjeda" i novopazarski "Parlament". Predlogu NUNS-a do sada su se pridružili Radio Aleksinac, Radio Bajina Bašta, požarevački Radio BOOM 93, JP "Čačanski glas" (radio, TV i lokalni list), Radio Dević iz Smederevske Palanke, kraljevački Radio Globus, Radio Jasenica iz Smederevske Palanke, prištinski Radio Kontakt, Radio Kragujevac, Radio Kraljevo, Radio M+ Mladenovac, Radio Pančevo, valjevski Radio Patak, Radio Pirot, Radio Požega, Radio Sombor, Radio Trstenik, Radio Subotica. Radikale bojkotuju i Gradska TV Niš, TV Bajina Bašta, TV Kragujevac, TV Kraljevo, TV Glas Obilićeva iz Novog Kneževca, vršačka TV Lav, STV Negotin, TV Grk iz Prokuplja, TV Požega, TV Pirot, TV Pančevo, TV Trstenik, TV Dević-Smederevska Palanka, TV Soko iz Sokobanje. Predlogu su se pridružile niške "Narodne novine", "Nezavisna svetlost", "Mlavska zora", "Borske novine", "Vranjske novine", "Magazin Has", "Pečat", "Žig", "Tibiskus", "Kolubara", "Porodični krug", "Bajinobaštanske novine", "Moj Kovin", "Sedmica", "Vesti", "Novosadski nedeljnik", "Građanin", "Nezavisni", "Bečejski mozaik", "Kikindske novine", "Timočke novine", "Ibarske novine", "Pančevac", "Bulevar", "Somborske novine". NUNS je saopštio da se bojkotu pridružio i nedeljnik "Vojvodina" iz Novog Sada, "Srpska reč" iz Beograda, kao i list Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata "Radnička reč". Bojkotu SRS-a pridružila se, kako obaveštava NUNS, i Televizijska stanica BB kanal 4 iz Bajine Bašte.