Kiš na sceni KPGT-a
Estetsko iznad moralnog
Ljubiša Ristić: "Igraćemo Kiša".
Mirjana Miočinović: "Ristićev dodir sa Kišovim delom nanosi
moralnu štetu piscu"
Publika
koja gleda predstavu Missa in a minor na sceni Međunarodnog art centra
KPGT ne sluti da u jednoj fascikli u prostorijama Jugoslovenske autorske
agencije leži papir na kome piše da se komad izvodi bez autorskih prava.
Šta znači ta činjenica prema osećanju koje kod gledalaca izaziva životni
put Borisa Davidoviča Novskog, onog koji je ostao “zabeležen u
hronikama revolucije kao ličnost bez lica i glasa”?
Kopija tog papira nalazi se i u kancelariji reditelja ovog komada Ljubiše
Ristića. Da li je želja da se uspostavi kontinuitet KPGT-a iznad svih
obzira, da li je povlašćeni pojedinac izvan zakona, je li estetsko značajnije
od moralnog?
Jedan primerak tog spisa poseduje i Mirjana Miočinović, zastupnik
autorskih prava Danila Kiša. Hoće li publika biti uskraćena za ono što
bi Ristić režirao prema Kišovoj prozi, je li ono što reditelj radi u
pozorištu važnije od onoga što on personifikuje svojim političkim angažmanom?
Da li ukazivanje na ove činjenice ulazi u sferu podela na
“patriote” i “izdajnike”, “branioce” i “agresore”, “one
koji doprinose rekonstrukciji svega što je porušeno u protekloj
deceniji” i “one koji pljuju po svojoj zemlji”?
Šta uopšte znači jedna pozorišna predstava u vremenu kada su
ubistva na ulicama češća od značajnih kulturnih događaja.
Da li čitaoca prezasićenih čula još jedino može privući natpis
“Krađa u Šećerani”, sa fotografijom Ljubiše Ristića koji šetka
holom Međunarodnog art centra?
STROG, LJUTIT I IRONIČAN: Ljubiša Ristiće je strog, ljut i ironičan
kada mu kažete da biste napisali nešto o tome: “Hoćete skandal? Pa
dobro, pravite skandal.” Ako nije skandal, onda je pisanje o tome
tendenciozno; ako nije tendenciozno, onda je bespotrebno jer ima toliko
drugih stvari koje se dešavaju u tom prostoru, mada je svaka priča o
tome tendenciozna, suvišna i bespotrebna. Verovatno i zlonamerna pre
svega jer reditelj ne želi da učestvuje u tome.
S neskrivenom dozom nezadovoljstva Ljubiša Ristić govori da će uzeti
novac od glumaca i platiti sve što treba, jer je KPGT igrao Danila Kiša
od 1980, devedesetih je izvedeno šest predstava po Kišovim delima, i
neka od njih će se i ubuduće igrati. “U gvozdenom repertoaru pozorišta
ostaće za sva vremena Misa u a molu i Otac Sam prema prozi Danila Kiša.”
Da li su uloge već podeljene? Preostaje li jedino slagati se s načinom
na koji se prema tome odnosi Ljubiša Ristić ili napasti reditelja
nazivajući ga pogrdnim imenima?
Potreban je jedino žar onoga koji progoni, ako je još jedino
preostalo da se uloga odigra do kraja, mada se negde u Talmudu kaže da je
bolje biti među progonjenima nego među progoniteljima. To zapisuje i Kiš
na kraju “Peščanika”. Nije slučajno što je reditelj predstave Otac
Sam, koja se od prošle nedelje ponovo igra u KPGT-u po motivima tog
romana, baš Ljubiša Ristić, ni to što je rečenica o progoniteljima i
progonjenima moto ove predstave. Verovatno nije slučajno ni to što se i
ovaj komad igra bez autorskih prava. Čudno je jedino to što nekad
avangardni reditelj zadržava ovu rečenicu i onda kada se on sam nalazi s
one strane dobra i zla.
To sigurno nije onaj causa sui o kojoj govori Eduard Sam u Peščaniku,
mada ovo nije prvi put da se Ljubiša Ristić ovako odnosi prema Kišovom
delu.
PISMO: Godine 1981, 25. juna, Danilo Kiš povodom predstave Missa in a
minor piše upravniku Mladinskog gledališča iz Ljubljane:
“Poštovani druže Upravniče,
Ugovor koji sam svojedobno sklopio sa Narodnim pozorištem iz Zenice
obavezivao me da – pre isteka Sterijinog pozorja – ne mogu ustupiti
svoju knjigu ‘Grobnica za Borisa Davidoviča’ a u svrhu scenske
adaptacije ni jednom drugom pozorištu. (Zeničko pozorište me u tom
smislu materijalno obeštetilo i time steklo primat na opciju u fiksnom
trajanju.)
Kako je usmena ponuda reditelja Ljubiše Ristića – da izvede
adaptaciju iste knjige u Mladinskom gledališču – došla posle
sklapanja ugovora sa Zeničkim pozorištem, bio sam primoran (jer me
Ugovor obavezivao na to) da ponudu odbijem, sa obrazloženjem da se
predstava Mladinskog gledališča može izvesti samo posle Sterijinog
pozorja. No ne želeći da sprečavam izvođenje jedne predstave,
reditelja Ristića uputio sam na nagodbu Upravi zeničkog Narodnog pozorišta
koje bi me moglo osloboditi ugovorne tačke. Taj je Ristićev zahtev
Uprava zeničkog Narodnog pozorišta, međutim, odbila, pozivajući se na
Ugovor sa mnom i na materijalno obeštećenje koje mi je Uprava isplatila
na ime opcije.”
Da li je Ljubiša Ristić odustao od izvođenja predstave, da li je
tada zastao zbog neslaganja pisca ili je nastavio sa pripremama u
Mladinskom gledališču?
Danilo Kiš dalje piše: “Po mom povratku iz inostranstva, a na
osnovu jugoslovenske štampe, konstatujem ne bez čuđenja da je reditelj
Ljubiša Ristić prešao preko svih obaveza i da je bez mog odobrenja
izveo svoju adaptaciju knjige ‘Grobnica za Borisa Davidoviča’ a da je
Uprava Mladinskog gledališča iz Ljubljane izvelo tu predstavu bez
ikakvog ugovora o otkupu, koje je bila obavezna da sklopi sa mnom. Mada je
Ristićeva adaptacija očigledna adaptacija moje knjige ‘Grobnica za
Borisa Davidoviča’, moje se ime pojavljuje samo ponegde, i to u jednoj
impozantnoj i besmislenoj grupi političara, memorijalista, pisaca itd,
dok se u većini slučajeva – u katalozima, prospektima, štampi, Misa u
a molu reklamira kao ‘autorski projekt’ Ljubiše Ristića (koji je i
reditelj predstave) ili samo kao delo autora Ristića.
Shvatajući plemenitu hitnju Ljubiše Ristića da svoj projekt izvede
na Sterijinom pozorju, shvatajući takođe i ambiciju Mladinskog gledališča
da nastupi na toj kulturnoj smotri, a imajući u vidu nesporazume koje je
izazvao strogi ugovor koji sam potpisao sa Zeničkim pozorištem, to ne
tražim od Mladinskog gledališča nikakvu moralnu ni materijalnu sankciju
za povredu mojih autorskih prava, nego samo zahtevam sledeće:
- da se ubuduće u podnaslovu Ristićeve adaptacije redovno štampa (na
plakatima, u prospektima, štampanim materijalima itd.) po motivima knjige
Danila Kiša ‘Grobnica za Borisa Davidoviča’
- da Mladinsko gledališče iz Ljubljane sklopi sa mnom, naknadno,
ugovor o korišćenju-adaptaciji pomenutog dela, a po ceni uobičajenoj za
tu vrstu posla.
Ukoliko ovi zahtevi ne budu ispunjeni u roku od mesec dana od datuma
naznačenog u zaglavlju ovog pisma, biću primoran – bez obzira na moje
poštovanje rediteljskog rada Ljubiše Ristića – da preko Autorske
agencije sprečim dalje izvođenje Mise u a molu.”
PREDISTORIJA: Desetak dana nakon toga, Danilo Kiš stavlja na dušu Dušanu
Jovanoviću, licu odgovornom za Slovensko mladinsko gledališče,
ispunjenje tačke o isticanju da je predstava nastala po motivima knjige
"Grobnica za Borisa Davidoviča". “Iskustvo me uči da taj i
takav zadatak i odgovornost reditelj Ljubiša Ristić nije spreman da uzme
na sebe”, piše Danilo Kiš.
To je predistorija predstave Missa u a molu. Dvadeset godina kasnije,
na programu ove predstave KPGT piše “po Danilu Kišu”, ali Ljubiša
Ristić više nema zakonsko pravo za njeno izvođenje.
Zakon? Nije li povlašćeni pojedinac jači od zakona, nije li političko
neslaganje sa zastupnikom autorskih prava izvan svih propisa? Možda bi
bilo u redu da to radi neko ko ruši granice u znak pobune. Šta se dešava
kad pravila ne priznaje neko ko pripada establišmentu?
Nepristajanje na konvencije autsajdera radikalno je drugačije od tog
istog nepristajanja nekoga ko pripada vlasti. Nihilizam prvog koji mora da
se suoči sa svim posledicama pretvara se u osionost drugog na čije
posledice moraju da računaju svi ostali. Estetsko je nadvladalo etičko.
Hoće li Ljubiša Ristić u ime doslednosti načelima prava i reda,
koje zagovara politička grupacija kojoj pripada, reći da je promenjeno
ustrojstvo stvari? Ostali još ne znaju da je došlo vreme da svako rešava
stvari u skladu s vlastitim nahođenjem jer je u međuvremenu svako postao
pravo, zakon, sud.
Slobodan Kostić
Mirjana Miočinović, zastupnik
autorskih prava Danila Kiša
Dozvola nije tražena
Osnovna činjenica s kojom bih želela da upoznam
javnost je sledeća: od mene kao zastupnika autorskih prava Danila Kiša
Međunarodni art centar (KPGT) nije tražio dozvolu da iznova stavi na
repertoar dve predstave rađene po Kišovim delima, niti bi dozvola, i da
je tražena, bila data. U pitanju su Misa u a-molu, nastala po motivima
Grobnice za Borisa Davidoviča, i Otac Sam, rađen po Peščaniku. Pravo
koje sam Ljubiši Ristiću, reditelju tih predstava, dala 1991, a isključivo
usmenim dogovorom koji je predviđao njihovo izvođenje u okviru "Kiš
festa", i upravo zbog toga bez ikakve materijalne naknade
naslednicima autorskih prava, isteklo je u jesen te iste godine. Razlozi
moje onovremene neopreznosti i velikodušnosti sasvim su jednostavni:
najveći deo posla trebalo je da obave dva reditelja koja su uživala moje
poštovanje, a to su Ljubiša Ristić i Haris Pašović, dok me je
vremenski kontekst festivala, kada je svakome moglo biti jasno da smo na
pragu rata, navodio na pomisao da bi Kišovo delo moglo voditi otrežnjujućem
saznanju. Danas, međutim, mene ne zanima rediteljski dar Ljubiše Ristića
i, ostavljajući estetske suptilnosti za neka bolja vremena, imam na umu
samo to da njegov dodir s Kišovim delom nanosi moralnu štetu piscu. Vođena
tim uverenjem, ja sam još 1996. pomenutom reditelju sudskim putem stavila
zabranu da radi predstavu po poemi "Pesnik revolucije na predsedničkom
brodu", i već tada saznalo da za njega niti važe zakoni niti
postoje tuđa prava. Kako mi je jasno da sudskim putem ne mogu zabraniti
izvođenje pomenutih predstava, jer razlozi kojima se rukovodim izvan su
domašaja moralnog rasuđivanja naših sudova, ovlastila sam Autorsku
agenciju da zaštiti bar materijalne interese naslednika autorskih prava.
Pošto smatram da nema moralne štete koja se može nadoknaditi novcem,
odlučila sam da visina tražene sume bude samo približno u skladu s već
poznatom finansijskom rasipnošću tog Međunarodnog art centra. Novcem
koji meni bude pripao želim da pomognem umetnički rad onih koji iza sebe
nemaju moćne zaštitnike.
Mirjana Miočinović
