Idol u padu
Kako je Ivan Novković navukao na sebe gromove gneva
Sećate
li se Ivana Novkovića? Oh, naravno, to je onaj momak iz Leskovca koji je
letos “ničim izazvan” prekinuo sportsko-rekreativni program lokalne
televizije – na kojoj je radio kao tehničar – i u dirljivom apelu građanskoj
svesti upozorio mentalno anestezirano gledateljstvo sklono vaskolikom
(samo)zaboravu da mu neko – dok ono s ‘ladnim pivom u oznojenoj šaci
i svečano blentavog izraza lica bezbrižno gleda gladijatorske igre –
vredno mažnjava buđelare, a bogami i sam život. I šta je posle bilo s
tim mladim čovekom? Hja, ništa, osim što je na pravdi boga odrobijao
svoju građansku kuraž, što je otpušten s posla (a kod kuće čeka
nekoliko gladnih usta...), i tako još neke sitnice...
OK – dovde sve štima. Novković je posle mesecima, čak i debelo
preko mere razuma i ukusa, hvaljen i slavljen kao novootkriveni Šampion
Demokratije, kao Novo Lice koje će uzburkati učmalu političko-društvenu
scenu, a zajedno s utamničenim i osakaćenim Bogoljubom Arsenijevićem
Makijem iz Valjeva (i još nekolikim odvažno i časno pobunjenim građanima)
proglašen je simbolom nove, postbombardovane Srbije-koja-samo-što-nije-ustala.
Koliko jesenas, međutim, Srbija je (naizgled?) ponovo pokorno sela u
magareću klupu (svakako ne Ivanovom i Makijevom krivicom), ali je antirežimski
građanski angažman ovih ljudi ipak pokrenuo neke stvari, aktivirao neku
energiju koja nije bila uzaludna i neće tek tako nestati. Njihova poruka
bila je upućena celom političkom establišmentu Srbije: pre svega režimu,
kao odgovornom za propadanje jedne zemlje, ali i opozicionoj vrhuški koja
je, baveći se sitnim šićarom, mufljuzlukom i karikaturalnim taštinama
bezbrojnih “predsednika” bezbrojnih “stranaka” koje imaju po 11-12
simpatizera sa sve rukovodstvom, dopustila da joj pobegnu svi vozovi i
tako htela-ne htela participirala u lošoj beskonačnosti Miloševićevog
režima.
Uporna i principijelna kritika nebrojenih štetočinskih gluposti
“opozicionog establišmenta” jedna je od svakako najpotrebnijih i
najkorisnijih stvari koje ljudi zainteresovani za učešće u “javnim
poslovima” mogu da učine; lično, čim vidim nekog predsednika
opozicione stranke, mašim se za pištolj. Koji u mom slučaju ima oblik
kompjutera. Samo, ima tu jedan problemčić: ne treba davati ni pet para
za onu vrstu “principijelne građanske kritike” ovdašnje opozicije čiji
se autori ne snalaze u osnovnim pojmovima demokratskog uređenja društva.
Hoće se reći: u višestranačkom sistemu, političke stranke su one koje
učestvuju na parlamentarnim izborima, i koje kasnije, u skladu s
rezultatima dotičnih, "vrše" vlast ili se nalaze u
(van)parlamentarnoj opoziciji spremajući se da pobede na sledećim
izborima, ne bi li došle u situaciju da sprovedu svoj program u delo. Građanin
koji hoće da se politički angažuje na promeni postojećeg stanja –
ili, uostalom, na njegovom očuvanju – može to da učini u nekoj političkoj
stranci, a može i da izabere neki drugi put: rad u nevladinim
organizacijama, sindikatima, udruženjima etc. Ne postoji nikakva unapred
zadata “moralna” iliti “vrednosna” razlika između ova dva načina
participacije u “javnim poslovima”.
E sad, gde je u svemu tome naš junak? Nećete verovati: među
negativcima. Ili tako bar tvrde oni koji su se do juče – a da ih on
nije molio da to čine – “kleli u njega”. Građanin Novković je
nedavno, naime, obznanio da je pristupio jednoj političkoj stranci. Dotična
se – ali to za našu priču zaista nije važno – zove Demokratska. Sve
bi ovo bila tek njegova lična stvar da se na sirotog Novkovića ubrzo
nije svalio pravi tajfun neverovatno razgoropađenih i zapanjujuće ogorčenih
optužbi bivših obožavalaca – najpregnantnije izražen u grozdu od čak
pet gnevnih čitateljskih pisama u “Danasu” od 3. 2. 2000 – koji su
ga optužili za Izdaju Naše Svete Građanske Vanstranačke Stvari,
prodavanje obraza politici (fuj!) i političkim strankama (fuj! fuj!
fuj!), i sve u tom stilu. Površniji čitalac mogao bi pomisliti da je grešni
Novković učinio neki neoprostiv moralni prekršaj: možda je ukrao,
silovao, ubio, slagao iz niskih pobuda? Možda se drsko ogrešio o neku od
Božjih zapovesti? Možda je deci dilovao drogu, sipao im nešto u piće,
šutirao iz obesti pse i mačke, izazivao javnu sablazan, stavljao mlevene
koske u pljeskavicu i to prodavao kao leskovački roštilj, otkupljivao
marku po kursu 1:6? Međutim – jok. Sve što je građanin Novković učinio
da na sebe navuče ovoliki bes i pravedničko zgražavanje jeste da je
iskoristio svoje građansko pravo na političko angažovanje, na mestu i
na način za koji sam nađe da mu je najprikladniji.
Budući da ni sam “ne pripadam nijednoj stranci”, niti imam namera
da se pajdašim s bilo kojom od njih, trebalo bi, kao, da i ja budem na
toj strani. Međutim, na to ćete pričekati dok mi ne izvade mozak. To što
“ne učestvujem u politici” – naročito onoj stranačkoj – stvar
je moje lične odluke, temperamenta, stila, stava, posla; taj moj “položaj”
je “vrednosno” sasvim neutralan, ni inferioran ni superioran položaju
onih građana koji se (u strankama) bave političkim poslovima. To me,
dakle, nikako ne čini unapred moralno “čistijim” od nekog drugog. Može
se, uostalom, i bez partijske knjižice biti prvoklasna baraba, zar ne?
Pogledajte, recimo, ko sve sedi u Akademiji, pa će vam biti jasno...
Otuda je grom&pakao koji se stuštio na Novkovićevu adresu
fenomenalan (za proučavanje) izliv iz podsvesti jedne od bezbrojnih
sekcija ovdašnjeg Ćiftinstva: one koja brzometno pravi i još
brzometnije ruši svoje “moralne heroje”, u jednom trenutku
(kompenzaciono?) uživajući u tuđem odvažnom, nekonformističkom gestu,
a već u sledećem gazeći i cipelareći svog instant-idola zbog nečega
što oni vide kao njegov “pad”. Celog života pokorni i
kolenoprikloni, Ćifte se u jednom trenutku – uglavnom tek pod stare
dane i iz zavetrine svog nepromenjivog nothing-to-loose društvenog položaja
– sete da najstrože sude drugima, onima koji treba da robijaju i
gladuju u njihovo ime. Postoje, jakako, i mlade, revolucionarne Ćifte,
mnogo bolje zamaskirane: buntovnici-do-prvog-iskušenja, u međuvremenu
naoštreni da presude svemu i svima koji su bili Nešto nekada pre njih.
Sav se malograđanski bašibozuk tako “ostvaruje” kroz tuđe podvige,
postavljajući boljima od sebe zahteve kakvima sami nikada nisu podlegali
i udarajući u neviđenu dreku čim (iz pogrešnih razloga) Obožavani učini
nešto “pogrešno”. Recimo, postane član legalne političke stranke.
Konzumenti političkog šunda koji veruju u bajku da usamljeni
marginalci ili hajdučke družine mogu da ruše diktature najbolji su mogući
podanici: Robin Hud, naime, jeste simpatičan i dražestan, ali je za
Sistem savršeno bezopasan... Zato Klika dodatno podstiče ove parapolitičke
praznoverice: dok god je “fuj, politika!” vodeće geslo njenih
protivnika, ona može da izvrne sve četiri uvis. I još i da podjebava!
Teofil Pančić
